Аманет и завет

Пише Драгомир Антонић

Ако смо Срби, бранимо Србе и Србију. Кад то урадимо и пријатељи ће нам помоћи. Човеку који се бори са некаквом невољом увек неко прискочи упомоћ. Тако је и са народима и државама. Где има борбе има и помоћи. Где отпора нема, нема ни помоћи

Ових дана прочитао сам вест у новинама да је Таип Ердоган, премијер Турске, изјавио како му је Алија Изетбеговић на самртној постељи оставио у аманет Босну. Мало се подигла прашина више реда ради, јер изјава је уперена само против Срба и Републике Српске, а у таквим случајевима нико нема интереса да протестује. Где год нађеш згодно место или прилику, оплети по Србима. Нема бојазни. Зашто су муслимани у Босни са радошћу пренели Ердоганову реченицу – свима је јасно. Макар и измишљена, она код народа оставља јак утисак и нико је неће схватити као пуку фразу или дипломатску несмотреност. Обичан свет верује да се аманет мора испунити.

УСМЕНИ ТЕСТАМЕНТ

[restrictedarea]

Реч аманет је арапског порекла, а у српски језик је ушла као турцизам и представља врсту усменог тестамента којим се оно што се поседује или зна оставља другом на извршење. Аманет увек у себи садржи и нешто мистично, јер је обично дат у последњем овоземаљском часу, те онога који га је примио додатно обавезује да га изврши или очува. Без обзира на последице. Српска народна пословица упозорава: „Кућа гори, а аманет стоји!“ Зато су овакве изјаве опасне. Оне су упућене народу или народним масама које тачно разумеју значење изговорених речи. Ако је неко нешто примио или добио у аманет, и то још јавно саопштио, он ће тај аманет и извршити. Тако муслимани у Босни и Херцеговини разумеју речи које је изговорио турски премијер. Не сме се заваравати и мислити да он није знао шта ради. Знао је врло добро и упутио је, по мом мишљењу, најоштрију поруку пре свега Србима у Републици Српској. Поготово што је злоупотребио институцију аманета, јер у аманет се може оставити само нешто што се поседује. Алија Изетбеговић никад није поседовао Босну и Херцеговину, нити постоји било какав уговор који би његову „самртну жељу“ потврдио. То турски премијер врло добро зна. Зато се користи  обичајним институцијама.
Они који не познају обичајну традицију рекли би да су у питању минорне ствари, ситнице. Нису обичаји, стихови, пословице или речи из народног речника никакве ситнице. То су напротив елементи који су у народном памћењу укорењени од памтивека и који се из архива сећања лако активирају. Могу се добронамерно употребити, али и злоупотребити. Могу позивати на мир и љубав, али могу позивати и на рушење, разарања, монструозна убиства. Сведоци смо, нажалост данас, шта реч или слика могу да учине и какве несреће све да изазову. Зато морамо као држава да реагујемо и упозоримо. Сопствену јавност. Светску јавност. Морамо показати да знамо шта такве изјаве значе и до каквих невоља могу да доведу. Обавеза је свих нас, а не само државе, да се бранимо од неодговорних речи. Речи које подстичу на мржњу.
Да ли у Србији постоји САНУ? Немогуће да нико у њој не разуме значење речи аманет и какве последице речи могу да изазову кад их изговори особа на моћном положају велике државе. Да ли у Србији постоји Универзитет? Постоје ли у Србији интелектуалци или их има само кад су у питању доделе националних пензија? Господо, ми морамо бринути о држави Србији у складу са својим знањем, угледом и положајем који у држави и друштву имамо. Не смемо бити кукавице. Нити затварати очи и стављати шаке на уши, правећи се да не видимо, нити чујемо шта се око нас дешава. Ако смо Срби, бранимо Србе и Србију. Кад то урадимо и пријатељи ће нам помоћи. Човеку који се бори са некаквом невољом увек неко прискочи упомоћ. Тако је и са народима и државама. Где има борбе, има и помоћи. Где отпора нема, нема ни помоћи. Одувек је тако било.

СВЕЧАНО ОБЕЋАЊЕ
Ако не желимо да будемо Срби, онда рецимо то јавно и одбијмо да примамо плате, награде, академске и друге додатке из буџета Србије. Зашто би узимали новац од народа коме само на речима припадамо, али кога не желимо да бранимо, јер је најгори на свету. Стварно је за нас увредљиво да добијамо новац од оних који само зло чине, до којих нам није нимало стало и које свуда по свету оговарамо. Може нам се једног дана пребацити како смо шуровали са државом Србијом, јер смо од ње новац примали, а јавно смо говорили да би ту државу и тај народ требало занавек казнити. Будимо храбри иако смо кукавице. Одрекнимо се новчаних надокнада.
Док Турци нису дошли у наше крајеве, ми нисмо знали за реч аманет. Имали смо нашу реч – завет. Завет је свечано обећање да ће се одржати реч и прихваћена обавеза испунити. У српској народној традицији завет може бити индивидуалан и колективан. У српској државничкој традицији завет је колективан чин. Лични завет дају особе кад западну у какву тешку невољу, да ће поштовати неког светитеља или подићи чесму, или какву другу задужбину ако се спасу из невоље. Тај се завет мора испунити, јер у противном не би било спаса. Колективни завет се даје кад је држава угрожена и налази се пред великим искушењима. Тад се људи који воде државу заветују да ће бранити државу свим средствима. Сви чланови Парламента, владе, Генералштаба и сам председник државе су положили завет, односно заклетву да ће чувати државу Србију. Верујем да ће тако и бити. Озбиљни људи су се заветовали.
Зато сад не разумем приче о организовању референдума под слоганом Косово или Европска унија? Мора да је некаква шала у питању. Једно сасвим просто питање: Ако се на референдуму народ изјасни да је за Европску унију, да ли то Унију уопште обавезује да прими Србију? Логичан одговор је – не. Чему онда референдум? Да одбацимо Косово и Метохију? Зашто би то учинили, кад су сви који воде данас државу потписали завет да ће бранити државу Србију са Косовом и Метохијом. Не ваља завет прекршити. Завета би се требало држати. Увек ће се неко наћи ко ће помоћи да се завет одржи. Баш је ове недеље изашла књига Мирослава Јовановића „Срби и Руси, 12-21. век (историја односа)“. Вреди је прочитати и чувати. Да буде при руци.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Василим

    ТАКО је и са народима и државама. Где има борбе ИМА и помоћи. Где отпора нема, НЕМА ни помоћи!!!

    ——
    Или;

    ЖИВОЈИН МИШИЋ :“Живот је борба. Ко сме тај може. Ко не зна за страх тај иде напред.“

    Или;

    Меша Селимовић (из Дервиш и смрт): “…све је могуће и све је на дохват руке само се човијек не сме предати.Тешко је док се не одлучиш,тада све препреке изгледају непрелазне, све тешкоће несавладиве. Аликад се откинеш од себе неодлучног, кад победиш своју малодушност,отворе се пред тобом неслућени путеви….”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *