Звездана Лазин: Древно на савремен начин

Пише Дејан Ђорић

Било да ради у бронзи или са племенитим каменом, Звездана Лазин увек истиче вредност површине према маси, линије, обојеност, засенченост и стаменост дела

 

У време превласти нових медија, бављење скулптуром није код нас постало узалудно само због запостављања класичних материјала. Та уметност у свету није у кризи, велики вајари као Тони Крег су изузетно цењени, јавне и приватне колекције се стално увећавају, наруџбине су уобичајене, скулптура се поставља у градска језгра а постоје чак и школе за традиционални израз и начин рада. У Србији је скулптура у друштвеном смислу одумрла, вајарима је теже него другим уметницима, проблеми са скупоћом материјала, недостатком простора и поруџбина су непремостиви. Невероватно је да сада у нашој земљи постоје млади вајари, њихова заљубљеност у уметност једино је што их руководи. Једна од тих нових посвећеница је Звездана Лазин (рођена 1979), чија је изложба недавно завршена у београдској Галерији УЛУС.
Својим делом, било да је у питању бронзана или камена скулптура, отвара проблематику материјала. У новим медијима фактура и структура материјала потпуно су небитни или је њихов значај измештен у други план, важан је само садржај. Млада уметница открива заборављене чари камена, његову тврдоћу, боју, глаткоћу, сенке и линије до краја згуснуте материје. Посматрач се сусреће са каменим царством, брачки мермер, мермер тасос, плави ток, прилепски мермер, маљат и травертин говоре древним језиком природне елементарности. Скулптуре ове младе вајарке отварају питање уосећавања камене форме, поистовећења посматрача са каменом, као и естетску проблематику поетизације. Она не сматра да уметност треба да тежи крајностима фигуралног реализма или савременој ђубришној естетици асамблажа и редимејда. У том смислу у нашој новијој уметности настало је право ријење по ђубриштима и отпадима као да се нема више шта рећи на некадашњи начин. Звездана Лазин не само да не припада тој струји већ није ни у први план поставила однос актуелног према традиционалном. Занима је суштинско питање, шта је скулптура, шта може бити и шта јесте данас. Њени одговори крећу се у оквиру познатог, али силом превласти авангардног и експерименталног, заборавом мануелном типа стварања, постају сада нови и свежи.
Било да ради у бронзи или са племенитим каменом, увек истиче вредност површине према маси, линије, обојеност, засенченост и стаменост дела. Њене форме су по правилу човеколике, у питању су анализе женског тела, акт је сведен на торзо, појављује се и  мушки лик, мада се свет тих митских фигура, богова и богиња, може схватити и као апстрактан или асоцијативан. „Свети Ђорђе“ и други ликови покрећу неисцрпну везаност скулптуре за маску, фигуру и природне облике, у „Шкољци“ је учитан лик човека али и других бића. Не само да се у поетском отварају мајдани формалног већ вајарка наглашава неодрживост поделе на класичну и модерну скулптуру у духу идеје Мила Милуновића да „Не постоји стара и нова уметност, већ само добра и лоша“. Њена дела могла су настати у време пре него што се формирала античка скулптура, припадају неолиту или кикладској епохи колико и модерној. У позадини, ненаметљиво,  уочава се и познавање академске, реалистичке обраде лика и фигуре. Древна на савремен начин, Звездана Лазин је, како у предговору каталога истиче Коста Богдановић, наш најбољи познавалац скулпторске проблематике, пронашла најтеже а то је мера у стварању. Идеалних сразмера, између минијатуре и људске величине, очишћена од сувишног али не и минимална, њена су остварења израз духовности и скромности. До тих унутрашњих вредности треба се уздићи, скоро да су нестале у ери брзих промена и бомбастичних самопредстављања. Другачије од спектакуларног и ревијалног, не припадајући шокантном циркусу савремене уметности, каменом формом коју треба умети освојити, позива да се вратимо себи, тишини и унутрашњем миру, упоришту у коме можемо пронаћи нов свет и изгубљену радост.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *