Зоран Аврамовић: „Демократија и бомбардовање“

Пише Владимир Димитријевић

Демократија, која је могућа само у оквирима националне државе засноване на владавини права, али и на заједничким духовним коренима, у доба глобализације претвара се у своју супротност и користи се као средство за освајање туђих земаља

 

Аутор психотерапеутске књиге „Демократија и бомбардoвање“ уопште није психотерапеут: он је социолог културе. Доктор наука, биран у звање научног саветника и редовног професора, уредник „Социолошког прегледа“, „Теорије“, Зборника Института за педагошка истраживања, аутор преко 20 књига, есејиста, истраживач у области социологије образовања, полемичар и критичар, Зоран Аврамовић, пажњу наше интелектуалне јавности већ је привлачио својим радовима о писцу „Сеоба“– „Политика и књижевност у делу Милоша Црњанског“, „Чији је књижевник и његово дело“, „Одбрана Црњанског“.
Поред овога, Аврамовић је аутор књига „Повратак грађанског друштва“, „Демократија у школским уџбеницима“; „Невоље демократије у Србији“, „Држава и образовање“, „Срби у гету демократије“, као и изврсне студије о србофобији у Срба – „Родомрсци“. Потписник ових редова га је прогласио за психотерапеута зато што читање његових књига помаже да се очува душевно здравље у време кад нам глобални систем под влашћу Империје на све начине, од бомби до медија, испира мозак.
Зоран Аврамовић је човек који верује у демократију као поредак слободе. Управо зато, он указује на чињеницу да „демократија није универзални рецепт за решавање друштвених противречности“. Пречесто је користе за остваривање унутрашњих и спољнополитичких интереса моћника, а у њој постоје и различити облици насиља (иако је реторика демократије увек „хуманистичко-пацифистичка“). Аврамовић показује да се демократија налази у великим проблемима, који се не могу решавати заклињањем у вечне вредности „слободе, једнакости, братства“. По Аврамовићу, први велики проблем демократије је концепт саме процедуре избора, која омогућује да се фаворизују неке политичке или етничке групе на рачун других; непоштовање изборних резултата такође продубљује кризу демократског поретка; ту је, наравно, и мешање у демократски поредак малих држава које, у складу са својим интересима, спроводе велике силе. Као најгрубље средство интервенције, јавља се ратни поход против „непослушних“ који се, у исти мах, медијски сатанизују, и чије се уређење, ма какво да је, проглашава „недемократским“. Кад се томе дода недостатак минималног националног сагласја око виталних интереса заједнице (као код нас, где је „НВО усташлук“ саставни део политичког миљеа), и кад се зна каква је моћ новца којим се купују политичари у, споља гледано, демократском друштву, онда је јасно како се демократија урушава. Гробарску улогу у процесу сахрањивања остатака овог поретка имају медији, као и насиље које се, иако званично сузбијано, свагда појављује у свакодневици – јасно је, онда, да је будућност једног, на први поглед идеалног, друштвеног уређења врло мрачна.
Демократија, која је могућа само у оквирима националне државе засноване на владавини права, али и на заједничким духовним коренима, у доба глобализације претвара се у своју супротност и користи се као средство за освајање туђих земаља, које се проглашавају за „терористичке“ ако се не уклапају у систем пристајања на неоколонијални статус, створен од стране великих сила. Ево примера:по Аврамовићу, гласнику здравог разума, основно начело у области тзв. људских права требало би да је такво да се „сва индивидуална права нормативизују на темељу колективних националних схватања и аутономно одређеним интересима народа и грађана“. Аврамовић нас позива да се замислимо над чињеницом империјалног коришћења приче о сексуалним слободама, као саставном делу корпуса универзално гарантованих права (какво је, рецимо, право на живот или слободу мишљења): „Глобализација демократије довешће до тога да државе које признају хомосексуални брак (САД, на пример) оптуже државе које законски не признају такву везу, као земље које нису демократске. Може ли се на такав закључак пристати?“ Аврамовић не пристаје, и о томе пише.
Доследан у свом ставу да је најбољи начин да се демократији служи критичко преиспитивање њених „самоочигледности“, Аврамовић позива читаоца да никад не верује на реч онима који кажу да је „демократија испуњен историјски сан“ (Фукујамина теза о „крају историје“ само је банални утопизам), „демократија важнија од државе“ (поготово у време кад се људска и мањинска права од стране Империје користе ради уништења суверених држава), да су „у демократији циљеви важнији од средстава“ (и ГУЛАГ је настао у земљи која је себе називала „народном демократијом“), да је у демократији „најважнија вештина одлучивања“ ( јер ње нема без институционализоване одговорности), да у демократији није могућа „грешка бирача“ (а охлократија у Србији је доказ да јесте) и да „демократија гарантује рационалност“ (не гарантује: зато и бомбардовање као средство „демократизације“ непослушних).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *