ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ТАДИЋЕВО НАСЛЕЂЕ АНТИДРЖАВЉА ИЛИ О ОНОМЕ ШТО УБИЈА СРБИЈУ

Нема више ни велике приче, ни времена, ни места за компромисе. или ће Србија убити политичко наслеђе антидржавља или ће оно убити Србију

Прича – за чију аутентичност гарантујем – није из Нушића, већ из зграде Председништва Србије. Негде пред крај Коштуничиног премијерског мандата један генерал српске војске замолио је Бориса Тадића, већ увелико моћног председника државе, да му у некој од својих канцеларија запосли ћерку. Дете је било вредно, дипломирало је с добрим оценама, па је ред и да се запосли. Никакав специјалан захтев, никаква политичка функција, генерал је за дете тражио само посао у некој од техничких служби. Тадић, који је ваљда већ тада правио свој програм за 400 хиљада радних места, знао је да и такви грандиозни планови морају започети првим кораком, макар то био и посао поред телефакс апарата за једну перспективну девојку.

Елем, генерала је отправио кући рекавши му да ће размислити, а онда, чим је овај замакао, послао човека од поверења у једну моћну београдску амбасаду – а није руска – да пита имају ли нешто против да председник Србије запосли генералову ћерку поред телефакса.

(На овом месту моја прича се за тренутак прекида будући да не могу да знам како су пред гласником реаговали у моћној амбасади која није руска. Можда је то питање за њих било део рутине у односима са председником Србије? Можда су били пријатно изненађени његовим широким гестом, доживљавајући га као знак поверења? Можда су правили пакосне шале на његов рачун? Или су га сматрали мудрим, као и свакога ко би их питао за сличне ствари? Тек – за толико могу да гарантујем – гласник је на Андрићев венац донео благовест: Американци немају ништа против. Девојка је добила посао, а телефакс у Председништву достојног оператера.)

Годинама касније за нас остаје питање како протумачити тај Тадићев гест? Као гаф, који никад више није поновио? Хмм! Као зрнце у укупном мозаику његове марионетске политике? Као мудар државнички потез? Или је већ био одлучио чим га је генерал питао, па је решио да са стилом исмеје амбасаду, познату по томе што воли да се пита више него што је уобичајено?

Можда би нам у одговору могао помоћи Ненад Чанак, поносни Војвођанин који је у среду послао писмо на адресе 45 амбасадора у Београду. Не, није Чанак питао дипломатску заједницу у Београду да свог омиљеног кувара запосли у кабинету. Ово је много озбиљније: захтевао је од амбасадора да „својим ауторитетом“ – а само Бог, они и Чанак знају колики је – спрече „прогон политичких противника злоупотребом државних институција“. Иза ове накриво насађене језичке конструкције крије се Чанкова искрена брига за то што нови министри најављују нека хапшења и што напредњаци и социјалисти хоће да формирају нове већине у неколико градова српског севера, где би без власти и посла остала Чанкова и странка јунака приче с почетка, који је моћној страној амбасади а није руска поверио безбедност свог телефакс апарата.

ВОЈВОДИНА НА ХРТ Наравно, питамо се како је ово Чанково писмо уопште исцурело у јавност. Да ли је опет неки Викиликс пореметио хармонију међу српским првацима, ко је тај ко је офирао војвођанског двојника Буде како се жали амбасадама? Нећете веровати, он сам. Не само да је саопштио шта је написао у писму, у коме вапи за помоћ, за спас демократије у Србији и њено спречавање да опет склизне у мрачне 90-те, већ је и сам рекао да је писмо отишло амбасадорима САД, најважнијих земаља ЕУ, Русије и – браво што их није заборавио – суседних држава.

Нестрпљиво ишчекујемо хоће ли америчка амбасадорка Чанку одговорити да можда није требало да јој дозволи да иде на одмор и да је своје писмо морао да пошаље још ономад, кад је Тома Николић дао Дачичу мандат да – како је само смео – прави владу без жутих и њихових партијских лишајева. Хоће ли Конузин гласно питати има ли овде Војвођана? Да ли би велепосланик Хрватске – земље која нам је великодушно дозволила да у њој летујемо, да се хранимо код Тодорића, да Крлежу сматрамо својим и да код куће препишемо њену културну политику – могао Србији да запрети да ће јој све то ускратити због непоштовања европских вредности?

Можда би на овом месту упомоћ ваљало призвати Ђорђа Суботића, забринутог лидера Војвођанског клуба, који је помоћ потражио на хрватској државној телевизији, том храму југосферичне демократије. Будући у медијској блокади у мрачној Србији – где се не може укључити телевизор а да вам из њега не искоче Екмечић, Ломпар, Крестић или неки четврти пола интелектуалац а пола кољач – Суботић, Војвођанин по свему од националности, преко wелтансцхауунг-а и кроткости, до професије, пожалио се Хрватима на српску сегрегацију Војвођана, уверен да је последње време да Војводина постане република како је Беогад више не би пљачкао и враћао у 90-те. Пожалио се Суботић да је за све крив устав из 2006, против кога је, каже, било чак „56 одсто грађана и грађанки Војводине“. Отворио је Суботић очи забринутим Хрватима рекавши да су Новосађани „огорчени“ што Уставни суд није дао да буду житељи главног града Војводине, већ само њеног административног средишта, позивајући „Владу Републике Војводине“ – баш тако је рекао – „да покрене иницијативу за промену устава“.

Нико се овде није претерано узбудио што човек из Србије позива на рушење уставног поретка на ХРТ, а није зато што ни Суботић ни ХРТ нису повредили ниједан интерес данашње српске друштвене елите, већ само српског народа, а народи немају обичај да пишу у новинама и наступају на телевизији.

На крају, да нам помогне у одговору на питање шта је оно Тадићево с почетка текста, могао би Божа Ђелић, наш економски Сретко Калинић који је у среду преко Тањуга новој влади запретио Европском унијом главом само ако се усуди да смени гувернера Дејана Шошкића. У међувремену жути су послали Дачићев експозе на све европске адресе, подвукли у њему све спорне делове, двапут оне у којима постоје наговештаји о напуштању економског модела који смо увезли из Европе и који се данас показује као највећа препрека преамбициозној идеји Србије да преживи. Зна Ђелић, као што зна и Тадић, да су њихова странка и њени проверени кадрови на власти једина гаранција да Србија преживети неће и не могу да се начуде тим дрипцима у Бриселу који ни толико не разумеју.

ТО ЈЕ САМО АНТИДРЖАВЉЕ И ето одговора шта је оно Борисово с почетка текста. Није то био ни гаф ни несигурност неупокојеног српског председника пред јакима. Био јер то опис једног догађаја у коме се на малом простору огледа само срце, квинтесенција Тадићевог политичког наслеђа. Наравно, о том наслеђу могло би се дуго писати, али све што из њега произлази јесте једно антидржавље, један поглед на свет у коме за српску друштвену и политичку елиту има таман онолико простора колико га нема за Србију. У тој традицији тадићевског антидржавља сасвим је нормално, чак друштвено пожељно да Чанак пише страним амбасадорима да притиском и својом политичком вољом његове политичке пријатеље и мецене оставе на слободи а њега на власти у неколико градова на северу Србије. У том политичком наслеђу нема ничег рђавог у томе да Тадић трчи да се рукује са Тачијем, савршено свестан да тиме исцртава погубну политичку агенду свом наследнику и наставља пут Србије у катастрофу чак и после одласка са власти. Само у том презиру овдашне елите према сопственој држави нико не налази ништа ненормално кад Суботић тражи рушење српског устава на државној телевизији земље која једва да крије како би у Србији срушила и мало више од устава. Само овде човек који је обема радио на сламању српске економије без имало стида и ризика да буде јавно осуђен прети влади, која је дошла на згариште српских финансија, зато што хоће да смени гувернера, који је, годинама док су наш Божа и његова влада трошили Србију као пијани милионери, успешно крио да је екононски стручњак да би проговорио тек кад му је нова власт запретила сменом.

Само у том наслеђу антидржавља председник Независног удружења новинара, које је пре три године подржало најрепресивнији европски медијски закон, уместо да заувек ућути, позива државу да се повуче из медија. Тешко је ту позивати се и на логику и на аргументе, према којима у медијима не постоји – словом и бројем – ниједна успешна медијска приватизација, већ гробље медија, новинара и идеја. Не, он – покварењак који налази да је добро да глуми глупака – верује да ће његове колеге живети боље ако, како каже, држава самоукине свој утицај на медије иако они из дана у дан у приватизованим медијима живе све горе, иако су новине све рђавије, и то управо због онога за шта се он залаже. Али, коме је до еснафа, треба искључити државу, треба је укинути, треба сваки државотворни напор пријавити где треба, без стида, са поносом, јер се тиме чува Борисово наслеђе, јер се само тако и после његовог одласка могу сачувати позиције ове говњиве друштвене елите, која растаче сопствену земљу уверена да чини добро дело.

Ништа од тога, наравно, није почело са Тадићем, али с њим је експлодирало, с њим је све то постало пожељан облик друштвеног понашања. Само поред њега самоуверени полуинтелигенти могу да се диве својој памети позивајући Николића да буде Де Гол, и то ни по чему другом већ по томе што ће од Косова направити Алжир. Тек с Тадићем на челу српска елита изгубила је задње трагове свије нелагоде и стида, онога где почиње сваки интелектуални и морални напор.

И само зато је важно непрестано сведочити о том наслеђу. Све док тај стид не буде враћен у српски јавни простор, нико од нас неће имати право да Тадићеву владавину сматра завршеном; све док та прича о томе како су владали, шта су Србији однели, шта су јој донели и шта су јој оставили не буде испричана до краја, тадићевци ће бити само свет који је отишао да сведе међусобне рачуне и који може да се врати сваког часа. Тек када та прича буде испричана, тек тада презир према сопственом народу и ригидно антидржавље према Србији престане да буде улазница за друштвени успех и модел пожељног друштвеног понашања, Србија неће дотаћи своје дно.

Зато је, исто онолико колико је важно да Србији пружи мало хлеба, једнако је важно да нова власт отвори јавни простор у коме ће се сведочити о владавини тадићеваца, па макар та власт ћутала о томе, макар само пустила да о томе говоре они који желе да говоре. Тек кад тај модел политичког понашања, који сам овде покушао да опишем, буде обележен једним општенародним презиром, тек тада ће и српска политичка сцена моћи да се нада оздрављењу. Тек тада ће и остале странке моћи да конкуришу на тој сцени бољим делом себе, а не горим, исто онако као што су напредњаци, одговарајући Чанку, рекли да за то што раде имају „апсолутну подршку свих релевантних међународних политичких фактора“, уместо да му кажу једино што су смели да кажу – да за то имају мандат грађана.

И ту више ни велике приче, ни времена, ни места за компромисе нема: или ће Србија убити Тадићево политичко наслеђе антидржавља или ће то наслеђе убити Србију.

Извор: http://www.standard.rs

Један коментар

  1. Avatar

    Toliko moći i odgovornosti jednog prosečnog intelektualca i profesora u proteklih deset godina /ministar odbrane,predsednik republike/, koji ima simpatije prema srpskom narodu /prosrpski/ najviše govori da “žuti” nemaju kadrove. Ako je Tadić, njihova perjanica, toliko negovanja i brige zaslužio posle gubitka na izborima, onda DS kao kolektiv mora da ode u referetno savetovalište da spase zdravo tkivo ako ga ima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *