Жељко Цвијановић: Избор Србије – Бити или не схватити

Никад није било толико јасно шта треба да се ради и никад толико јасно да ће то бити урађено. Питање је само хоће ли то ова власт или следећа

 

 

Толике потрошене паре, онолики испрани мозгови, авиони уцена и претњи, камиони медијских Стаханова на задатку, мегатоне манипулације – и опет је подршка грађана Србије уласку у ЕУ за шест месеци пала за још два одсто (49). Хајде на почетку да не будемо ни веверице ни намћори, па да се сложимо да је пала за најмање два одсто. Јер истраживање за владину Канцеларију за европске интеграције радила је она агенција која је на стазу Минхаузенове славе закорачила тврдњом да „Лабусу фали два одсто да победи Коштуницу у првом кругу“ (2002) да би уочи другог круга мајских председничких избора, најављујући победу Бориса Тадића од десет одсто разлике, већ била на путу без повратка.

Пре него се сложимо да тај пад евроентузијазма међу Србима, који траје годинама, има значење јасно зацртаног тренда, вреди приметити да тај европски акцијашки полет у редовима овдашње политичке и, још више, медијске елите ничим није помућен. А то ће рећи да, кад се из тих редова за неког каже да је противник ЕУ, тај се и даље има сматрати диксвалификованим не само за сваку врсту друштвене промоције већ и друшвене видљивости.

Колико су грађани Србије чврсто кренули друмом, показало је истраживање, а елите једнако наставиле шумом, потврдио је Милан Пајовић, директор Канцеларије за европске интеграције, и то не толико својим стоичким евроентузијазмом колико објашњењем истраживања. Пајовић – не заборавите, у овој ствари човек са европске, а не народне стране – говори о„изванредним резултатима“ истраживања обзиром на „наш свакодневни живот“, затим на то да „нису све ствари везане за евроинтеграције довољно добро објашњаване“ и на то „да смо били изложени беспотребним негативизмима у неким периодима“. Језиком за који би се, да га нису оживели наши радикални европејци, веровало да је умро кад су Срби приметили да имају и светијих места од Кумровца, Пајевић је – не скривајући одушевљење што европска прича није прошла још горе – похвалио грађане да су показали „заиста високу свест и високо разумевање суштине процеса реформи“.

Свеж на новом послу, он ниједан проблем није видео у самој ЕУ и наступајућем распаду еврозоне, па ни у томе да ЕУ не комада само територију Србије него и њену привреду и друштво, већ је рекао, опет оним језиком да га разуме само Бранко Ружић, како „се није адекватно радило на објашњавању суштине европских интеграција и да у наредном периоду томе треба посветити много већу пажњу, посебно када су у питању политичари и медији“.

ДЕВЕТ ОПАСНИХ Док Пајовић не исправи грешке претходника и све нам лепо објасни, за подизање европске лествице у ионако високој свести Срба побринуо се ноторни пронемачки „Блиц“, објављујући листу „девет најопаснијих европских политичара“. Преписујући је из једнако ноторног промеркелиног „Шпигла“, „Блиц“ је дао и критеријуме за прављење списка континенталних политичких опасника. Они, каже се, „популистичком реториком зарад стицања јефтиних политичких поена угрожавају њен опстанак“ (Европе; прим. Ж.Ц.). О колико се страшном свету ради, говори и то што они, у интерпретацији „Шпигла“/“Блица“ желе „да привуку што више бирача и добију што више гласова на изборима, а све то на штету јединствене Европе“. Хајде сада да видимо ко су ти људи?

Мало тога, политички гледано, везује лидера грчке Сиризе Алексиса Ципраса (први на листи) и холандског десничара Герта Вилдерса (8); Силвија Берлусконија (2) и вођу Правих Финаца Тима Соинија (4); борца за традиционалну Француску Марин ле Пен (3) и анфаннт террибле-а европског парламента Најџела Фараџа (6). Па ипак нешто их повезује: сви су евроскептици; сви су осим мађарског премијера Виктора Орбана (9) у опозицији, и сви се – а то је најважније – залажу за радикалне политичке промене пратећи трендове расположења грађана у својим земљама. И, не треба заборавити, нико од њих није миљеник медија у својој кући, штавише обрачун медијских елита с њима један је од доминантних модела њиховог присуства у јавности.

Е сад, да ли је могуће рационално објаснити то да су највећа опасност за Европу радикални опозиционари који су својом снагом пробили границу политичког меинстреам-а и померили се са добро контролисане маргине? Зар ЕУ нема већих проблема, финансијских, привредних, политичких и системских и зар сви наведени политичари, делујући дубоко са маргине, нису потпуно невини за те проблеме? Зар, на трагу старог доброг европског рационализма, за Европу нису најопаснији политичари на власти, они који су је у проблеме увели? Зар Европа има већих проблема на својој маргини него у свом меинстреам-у? И, на крају, да ли вам све ово више личи на забринутост „Блица“/“Шпигла“ за Европу или за класу европских владара?

Наравно, већ први утисак погађа суштину: европски политички естаблишмент, иако на ивици пропасти и потпуног губитка поверења, свим силама покушава да одржи статус qуо, а у таквим операцијама логично је да се опасношћу проглашавају заговорници радикалних промена и да се демонизују у мери осећања угрожености естаблишмента. На крају, оно што набројане политичаре чини опасним нису њихове политичке идеје – нема тамо ничег посебног – колико две друге ствари. Прво, свако од њих у својим земљама ужива растућу подршку грађана; и, друго, њихов евроспкептицизам укорењен је у традиционалним организацијама друштва, које је меинстреам на Западу почео да напушта још 80-тих година, што се посебно радикализовало у последњој деценији.

СРПСКИ ПРОЦЕС Све то нам говори да српска позиција у основи није нарочито посебна: и код нас и у ЕУ грађани и елите, изашавши из традиционалног друштвеног поретка, не успевају да ускладе ни своје односе ни своје интересе, што на средњи рок само радикализује њихов антагонизам. Како европске елите немају ни идеју ни енергију да уђу у редефинисање и усклађивање тих интереса са масама, утолико је процес дизања маса тамо већ започео, макар утолико што у све већем броју гласају за политичаре са маргина, чија главна препорука се састоји у томе да су их елите држале на дистанци све док су могле и док нису постали опасност.

Отуда је могућност хармонизације интереса елита и маса најважнија мисија сваког савременог европског политичара. Али делимично разумевање тог проблема које је показао Франсоа Оланд свакако не нарушава укупан утисак да политичари – који редовно долазе из редова елита – нису у стању да схвате проблем друштвене дисхармонизације, још мање да га реше. Наравно, тамо где је процес кретања маса широко започео, ако га не реше, или ће – у бољем случају – ствар у своје руке узети поменути опасници, чак као нека врста осигурача у притиску грађана на елите или, ако не успеју – у горем случају – сами грађани, масе. А то се зове устанак.

Ако се вратимо на истраживање расположења Срба за Европску унију, видећемо у коликој мери је процес подизања маса против непоколебљиво еврофанатичних елита у Србији већ одмакао. Јер овде су масе већ узеле ствар у своје руке, и то на један веома посебан начин. Наиме, тешко је пронаћи пример да је један толико евроскептични бирачки корпус са толико воље гласао за евроентузијастичне странке, што се готово у целости односи на напредњаке а добрим делом чак и на социјалисте. (За то време отворено евроскептични Коштуница није прошао сјајно не само зато што је био медијски бојкотован колико се на делу показала теза српског дипломатског класика Милована Миловановића да лидери малих земаља не смеју да иду испред свог времена.)

Тако гледајући, уместо да елите направе корак ка хармонизацији односа са масама, тај корак су, мимо свих дефиниција тих односа, направиле масе. Тако је сукоб одложен, лопта пребачена у поље елита, али њихово неразумевање процеса потпуно је запањујуће. Јер тај корак, та институционална побуна маса, јесте показатељ њене високе рационалности, али и њене свести о високом улогу, који, ако не буде прихваћен, обрачун се неће моћи избећи. Јер то што се маса у једном делу понаша као елита, а елита као маса није, наравно, одрживо на дуже време.

Наравно, елите немају осећај за остваривање неког баланса интереса са масама зато што немају минимум идентификације са грађанима, а немају га зато што су уточиште пронашле на другој страни. Наиме, они су свој интерес идентификовали са интересом странаца, утолико више што су овладавали свим оним друштвеним позицијама на којима су простор отварали странци.

Када бих био власт у Србији, много бих пажње поклонио тој инвестицији маса, која се може тумачити и као израз високог поверења, и као вапај незадовољства животом, али и као уцену политичке класе, врло директну и опасну. Друштвене елите немају тај проблем – без обзира што су изгубиле своје репрезенте на власти, оне неће усаглашавати своје интересе са масама а неће ни са власти, коју у свом презиру сматрају привременијом од једног мандата. Јер оне верују како су своје интересе ускладиле са странцима, што би требало да их, верују, сачува, а што ће заправо само додатно заоштрити друштвени конфликт.

ВЛАСТ НА РАСКРСНИЦИ Овде дакле говоримо о четири друштвена фактора – три су чврсто фиксирана – странци, елите и масе. Једини покретљив фактор је власт. Она може, као и претходна, да се стави на страну елита, па самим тим и странаца, а да буде насупрот маса. Исто тако, она може да буде на страни маса, насупрот елита и странаца. Наравно, политичка памет није блиска чистим категоријама и нема никакве сумње да је идеја о балансу између та два тежишта прво што им је пало на памет. Проблем је, међутим, што су њихови претходници толико антагонизовали те две стране да простора за баланс готово да и нема, времена за опредељивање још мање, утолико пре што процесе сада диктира маса и што се они убрзавају.

А то значи да нема никакве сумње да ће се опредељење Срба против европских интеграција све више повећавати, можда чак и радикализовати уколико власт не покаже осећај за те процесе. Ту никаква додатна објашњења народу Милана Пајевића не могу помоћи, то је прича која није завршена, али се у њој одавно зна ко је ко и за објашњења је касно. Остало је дакле да се власт определи. Ако стане наспрам народа и потпуно га антагонизује према себи, мора да зна две ствари. Прву, да неће жњети само оно што је сама посејала већ и оно што су посејали њени претходници, и њихови претходници. И, другу, да нема начина ни да превари масе ни да их умири полурешењима. Ако се супротстави интересима елита, биће тешко нападнута у јавном простору. Наравно, напашће је тада и странци.

Уколико на време елементарно обезбеди финансијски систем земље, где је пред непосредним утицајем странаца осетљива, власт ће стећи имунитет на својој најрањивијој тачки. Наравно, треба ли подсећати да то неће бити могуће остварити преко ММФ јер ММФ, по дефиницији, није ту да би обезбеђивао финасијске системе националних држава, већ управо да би их чинио несигирним и теже брањивим.

Други посао власти јесте заузимање позиција у јавном простору, где би актуелне елите добиле конкуренцију. Треба поменути важну ствар: деловање сасвим одрођених елита на масе могућ је само у случају ако елите у јавном простору немају конкуренцију. Речју, артикулисање конкуренције нити би било насиље према елитама нити би значило њихову смену, али би – због чињенице да нису биране по критеријуму квалитета већ политичке подобности, затим због њиховог антагонизма према масама и одбијања да с њима пронађу сагласност интереса – конкуренција у јавном простору била равна гвозденој метли.

И то је можда најважнији и најхитнији посао нове власти. Наравно, она не сме да одустане од компромиса са странцима јер дуготрајан сукоб би јој штетио. Али не сме ни да мисли како је пут до тог компромиса могуће остварити попуштањем странцима и удварањем елити. Тај пут, ако га је икада и било, потрошио је Борис Тадић, заувек. Компромис са странцима биће могућ само на бази обнове српских снага, а њих неће бити тамо где се власт удвара елитама, где се финансијски систем предаје у руке ММФ, где се не брани Косово, где је улазак у ЕУ интерес над интересима, где култура није српска, где се продају ресурси. Као што ће их бити тамо где се догађа управо супротно.

А то значи да је српска влада на истој онаквој раскрсници као и свака пре ње, с тим што она нема времена, нема ни простора за попуштање, нити нерава грађана. Са једне стране је пут промена, на чијој страни су сви аргументи, осим два – то није утабана стаза и за њено прелажење потребно је нешто храбрости. Други пут је пут континуитета и за њега нема ниједног доброг аргумента – на њему ће Срби изгубити економију, државу и народ. И да, стаза на том путу је утабана, ако смо још сагласни да је то нека предност.

Избор Србије већ ове јесени тако постаје следеће: или ће се супротставити елити, која нема више никавих идеја и ничег осим бескрајне мржње за све што није она и ред њених страних заштитника. Или народу, који је процесе промена започео и који чека власт да то преузме јер зна да неће ваљати ако би сам морао да их завршава.

Једноставан избор, зар не? Био би да није оне утабане стазе. Речју, никад није било толико јасно шта у Србији треба да се ради и никад толико јасно да ће то бити урађено. Питање је само хоће ли то да ради ова власт или ће морати неко други.

Извор: Нови Стандард

Један коментар

  1. Avatar

    ОВО ТРЕБА ДА ПРОЧИТА СВАКИ СРБИН И РУС, А И СВИ ОСТАЛИ СЛОВЕНИ –

    http://www.scribd.com/doc/76388475/746

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *