ЖАН-АРНО ДАРАНС: КОСОВО, ЦРНА РУПА ЕВРОПЕ ИЛИ НА ТРАГУ ТРГОВИНЕ ОРГАНИМА

У децембру 2010. године Дик Марти је Савету Европе представио сензационалан извештај у којем осуђује трговину органима којом се бавила албанска герила за време рата на Косову. Изричито је поменуо име садашњег косовског премијера Хашима Тачија, који ће касније све негирати. Европска мисија ЕУЛЕКС добила је задатак да истражи ту трговину. Међутим, данас су сви погледи усредсређени на једну чудну парницу, која траје већ месецима у главном граду Косова, у Приштини. Ради се о суђењу болници Медикус, које је почело у октобру 2011. године, на којем председавају локалне судије и један међународни судија из мисије ЕУЛЕКС.

Дик Марти неће сведочити пред тим судом. Имунитет бившег члана Парламентарне скупштине Савета Европе га ослобађа те дужности, као што је та институција и потврдила прошлог јуна. Оптуженичка страна је бившем швајцарском посланику послала позив на суд. Али он није желео да буде принуђен на то да ода имена сведока које је срео за време истраге из једног основног разлога: на Косову још не постоји ефикасан механизам заштите сведока. Открити нечије име би било исто што и осудити на смрт особу која је имала храбрости да прича.

До 2008. године клиника Медикус је била мала болница на периферији Приштине у власништву уролога Луфтија Дервишија. „Волонтери“ из Азербејџана, Казахстана, Индије, Пакистана или из Русије и Молдавије су тамо долазили да продају своје бубреге, који су били трансплантирани богатим западњацима. Афера је пукла крајем 2008. године када се један давалац органа онесвестио у холу приштинског аеродрома. Човек је управо био оперисан, а полиција је констатовала велики ожиљак уздуж његових леђа.

Даваоцима су обећавали 15 до 20 хиљада евра по бубрегу, док су примаоци плаћали 80 до 100 хиљада евра. Међутим, 20 давалаца никад није било плаћено, а други су били „напуштени као искоришћени материјал“, како је то рекао амерички тужилац Џонатан Рејтел.

Извештај Дика Мартија не тврди да постоји веза између афере Медикус и трговине органима, која је практикована за време рата. Међутим, многе личности које су у првом плану појављују се у обе афере. Сам Луфти Дервиши је близак Хашиму Тачију. И још једна личност игра главну улогу у оба случаја: Шаип Муја, бивши герилски лекар и бивши „саветник за здравствена питања“ премијера Тачија.

Да ли је клиника Медикус преузела од 2002-2003. трговину органима коју су упражњавали на ратним затвореницима које је УЧК држала у Албанији, трговину која се природно угасила када су и последњи затвореници били убијени? Ако је то тачно, како је могуће да међународна администрација – мисија УН, НАТО, разне ЕУ и ОЕБС агенције присутне на Косову, а да не говоримо о многобројним западним обавештајним мрежама – није ништа знала?

Према извештају Дика Мартија, српски и ромски заробљеници које је у лето и јесен 1999. године заробила албанска герила на крају рата су одведени у Албанију, где су убијани ради трговине органима. УЧК је имала мрежу тајних затвора у Албанији, који су већ служили за „прихватање“ албанских противника, нарочито припадника Демократске лиге Косова, партије Ибрахима Ругове, важне фигуре косовског отпора Милошевићевом режиму.

ГЛУВЕ И СЛЕПЕ МИСИЈЕ Мапа тих тајних затвора на северу Албаније – нарочито једна стара касарна у селу Кахан или магацин у суседном граду Кукес – веома је позната. Од лета 1998. године село Кахан је борцима УЧК служило као позадинска база из које су илегално улазили на Косово и тамо односили оружје. У пролеће 1999. у старој касарни су се налазили албански затвореници који су припадали политичким покретима ривалима УЧК. У својим ратним мемоарима (Блоод он Мy Хандс : А Сургеон ат Wар, Wилд Динго Пресс, 2010 – „Крв на мојим рукама: хирург у рату“, Вајлд Динго Прес, 2010) аустралијски хирург Крејг Јуришевић, волонтер у УЧК, описује камп у Кахану објашњавајући да су тамо долазили и амерички официри за везу: они изгледа никада нису видели притворни центар, који се налазио на сред тог мајушног села.

Српски заробљеници су пролазили и кроз друге центре, као кроз фамозну „жуту кућу“ у Бурелу, о којој је писала Карла Дел Понте у својим мемоарима („Лов. Ратни злочинци и ја“, 2009), кућа која је служила као „пробирни центар“, а нарочито као „клиника“ у приватној кући у селу Фуше Крује, недалеко од међународног аеродрома у Тирани. Ту су погубљени затвореници, после чега су им одмах вађена оба бубрега и чак и неки други органи.

Ова трговина органима је вероватно повезана са релативно малим бројем затвореника – неколико десетина – док су стотине српских и ромских цивила били киднаповани и одведени у Албанију – одакле се нико више није вратио. Док су Србе свакодневно киднаповали у јесен 1999, међународне организације присутне на Косову – ни мисија УН (УНМИК), којом је руководио Бернар Кушнер, ни КФОР, НАТО мисија, која је имала тада око 40.000 војника на целој територији Косова – нису истраживале ове нестанке.

У јесен 1999. Хелсиншки комитет за људска права у Новом Пазару у Санџаку, српском региону на граници са Косовом, врши први истрагу. Њихов извештај открива постојање мреже малих притворских центара широм Косова: у питању су изоловане куће, гараже, хангари, у којима се налазило неколико српских затвореника, понекад више десетина, највише педесетак мушкараца. Сви ти центри су били под директном војном одговорношћу УЧК. Када је тај извештај објављен, немачки генерал који је управљао КФОР-ом, је категорички негирао постојање таквих центара, а које је касније ипак било потврђено.

Чудно је то да тај извештај Хелсиншког комитета Санџака данас не може да се нађе, а председник Комитета Шефко Аломеровић је умро од рака. Овај босански интелектуалац, противник Милошевићевог режима био је демократски борац без трунке сумњиве репутације. Именом је цитирао шест таквих притворских центара, тврдећи да су све прикупљене информације послате УНМИК-у и њиховим регионалним канцеларијама – што је тада међународна организација демантовала изјавом свог портпарола Сузане Мануел.

Извештај Хелсиншког комитета ослањао се на сведочења српских „детектива“, које су ангажовале породице несталих и који су служили као посредници са албанским отмичарима. Ни данас немамо све цифре, али неколико стотина отетих Срба су ослобођени уз новчану накнаду. Други су били заробљени да би служили као размена за албанске затворенике који се налазе у Србији.

ИЗВЕШТАЈ ХЕЛСИНШКОГ КОМИТЕТА Извештај Хелсиншког Комитета је такође био први који је споменуо могућност трговине органима. У документарном филму приказаном на Канал Плус („Трговина органима: скандал у срцу Европе“, Ванина Канбан, 2012), Бернар Кушнер је признао да су на Косову у јесен 1999. постојале „разне врсте трговине“, али је тврдио да „никад није чуо за трговину органима“. Тада су међутим кружиле такве гласине на Косову и врло је мало вероватно да оне нису стигле и до ушију шефа УНМИК-а. 2010. године, посећујући Косово, Бернар Кушнер је прснуо у смех, вређајући једног српског новинара који се „усудио“ да му постави питање о хипотези о трговини органима.

Иако је Бернар Кушнер био убеђен у то да је таква трговина била немогућа, право питање је зашто није покренута ниједна истрага о нестанцима неалбанских цивила, о вансудским притворима, о убиствима и отмицама, као и о „гласинама“ о самој трговини органима… Зашто је међународна администрација на Косову одлучила да одговори порицањем и незаинтересованошћу за те доказане трагедије и ужасне претпоставке које су кружиле?

Све је изгледа било организовано да та афера никада не угледа светлост дана, а непријатна ситуација са Карлом Дел Понте може вероватно да се објасни огромним притисцима који су били над тужиоцем Хашког трибунала. Иако је она била прва која је дала налог за истрагу „жуте куће“ у Бурелу, Карла Дел Понте је изгледа дала наређење за уништавање важних доказа. Она је иначе објаснила да су је „спречили“ 2004. године да отвори истрагу…

Наравно, сви они који покушавају да демантују постојање трговине органима, прстом показују на те контрадикције Карле Дел Понте иако нам је тешко да замислимо зашто би бивши тужилац измислио једну такву ужасну причу… Скептици такође сумњају у техничке и медицинске могућности одстрањивања органа у Албанији. Међутим, лекари се једногласно слажу у томе да је овај аргумент неважан ако причамо само о одстрањивању органа – и ако питање живота донатора није било узимано у обзир. У ствари, главно питање се налази у мрежи која је омогаћавала извоз извађених органа и њихово слање на светско тржиште.

Са те тачке гледишта истрага клинике Медикус може да донесе важна сазнања. Према сведочењима које су сакупиле организације „несталих“ Срба, последњи српски затвореници са Косова који су још увек живи виђени су у Албанији крајем 2001. године. После тог датума треба претпостављати да су сви ти Срби, отети 1999, мртви – било да су служили за трговину органима или не.

Годину дана касније, клиника Медикус се отвара. Шаип Муја је од почетка повезан са том институцијом. Блиски сарадник Хашима Тачија, бивши портпарол УЧК и шеф Демократске партије Косова, Шаип Муја је уролог. Такође је постао међународни реномирани специјалиста за телемедицину, којег редовно зову на међународне конгресе. Према извештају Дика Мартија, Шаип Муја је управљао и сам вадио органе убијеним српским заробљеницима. После рата добио је велику међународну помоћ како би опремио универзитетску болницу у Приштини центром за теле медицину.

Шаип Муја је иначе повезан са Међународном фондацијом виртуелне болнице (Интернатионал Виртуал е-Хоспитал Фоундатион), међународном мрежом телемедицине, којом управља косовски хирург из Америке доктор Рифат Латифи. На челу те угледне организације, смештене у Остину, у Тексасу, налази се и велики број других Албанаца са Косова, који иначе нису сви лекари: новинар Вехби Бајрами се тако налази у савету директора. Родом из Прешевске долине, настањен у САД од 1990, овај публициста игра важну улогу у косовској дијаспори, као „веза“ са бившом УЧК.

МЕЂУНАРОДНИ КАНАЛИ Судећи по његовом интернет сајту, та фондација организује пројекте у Албанији и Нигерији, али Косово остаје њен „гравитациони центар“. Центар за телемедицину у Приштини је под окриљем ове фондације добио велике дотације ЈуЕс Ејда (УС Аид), као и од америчке војске, али ни неке европске државе нису заостајале у томе.

Шаип Муја је написао неколико чланака о телемедицини са својим немачким колегом, Матијасом Рајникеом (Маттхиас Реиницке), који је између 2001. и 2006. године био директор оделења Европске агенције за реконструкцију на Косову (ЕАР). Он је надгледао доделу важних тендера у сектору теле медицине, углавном додељених фирми Сименс.

Идеја о развоју телемедицине одговара стратешком избору који је релевантан за Косово, које са медицинске и санитарне тачке гледишта, није довољно опремљено. Захваљујући крајњој дарежљивости финансијера као што је ЕАР, приштинска болница је купила материјал за телетрансмисије које могу да имају употребу која превазилази медицинске потребе… Да ли је центар за телемедицину служио за развој међународне мреже захваљујући којој се развио бизнис у клиници Медикус? Нагло одушевљење Шаипа Мује за ову медицинску праксу на даљину буди доста сумње.

Мрежа која се развија у Албанији све до стварања клинике Медикус је и онако имала међународне контакте, који су можда тражили да се настави са набавком органа, када се „резерва“ српских заробљеника испразнила.

Два пресудна „партнера“ албанских лекара, су ухапшени на основу међународних налога за хапшење које је издао ЕУЛЕКС: турски хирург Јусуф Ерцин Сонмез са поетским надимком Доктор Лешинар и Израелац Моше Харел, ухапшен крајем прошлог маја, са другим осумњиченима чији идентитет није откривен. Ова хапшења би могла да потврде хипотезу постојања косовско-израелског канала за трговину органима. Међутим, сви ти осумњичени су ухапшени у својим земљама, које не изручују своје грађане другим државама.

Истраживања о Медикусу тешко долазе до сазнања о међународним каналима, који су неопходни за развој трговине органима. Штавише, ова истрага је раздвојена од оне која се води у вези са трговином органима коју је наводно водила УЧК за време рата. Западне државе су блокирале овакве покушаје, одбијајући стварање специјалног суда, којег су толико тражили Дик Марти и Карла Дел Понте. На крају, ове истраге воде специјалне јединице повезане са европском мисијом ЕУЛЕКС, али су САД захтевале да оне воде ту јединицу. Значи, тужилац Џонатан Рејтел сада води истрагу, одбијајући сву „превремену“ комуникацију са медијима…

Последњих месеци је, међутим, било и напретка. Тако је крајем маја ове године албански парламент напокон дозволио ЕУЛЕКС-у да рашири своју истрагу и на албанску територију, што би помогло да се потврди и прецизира мапа „тајних затвора“ УЧК. Да ли ће такође бити могуће да истрага дође и до података о политичким одговорностима и саучесништвима, нарочито у оквиру међународих мисија на Косову?

„En 1999, aucun crime ne pouvait être commis au Kosovo sans que Kouchner n’en soit informé. Nos chefs sont des brigands qui ont détourné le sens de notre lutte, mais ils n’auraient pas pu commettre leurs forfaits sans la protection accordée par l’administration internationale, qui était pourtant là, en théorie, pour remettre de l’ordre au Kosovo. À la fin de l’année 1999, le vrai parrain, le boss s’appelait Bernard Kouchner“, tonne Naim Miftari, ancien cadre de l’UÇK, qui témoigne désormais à visage découvert, dans plusieurs procès ultra-sensibles…“

(„Године 1999. ниједан злочин није могао да буде почињен на Косову без Кушнеровог знања. Наши шефови су разбојници који су преокренули смисао наше борбе, али нису могли да почине своја недела без заштите коју им је пружила међународна администрација, која је ипак била ту да теоретски доведе Косово у ред. На крају 1999. године, прави кум, шеф мафије се звао Бернар Кушнер“, каже Наим Мифтари, некадашњи кадар УЧК, који од сада сведочи отворено у више јако осетљивих суђења…)

Наставиће се

Жан Арно Деранс је главни уредник интернет сајта „Балканска пошта“ (Цоурриер дес Балканс). Већ 15 година ради у јужно источној Европи и објавио је бројна дела у вези са регионом, као „Косовска замка“ (Ле Пиèге ду Косово), и у сарадњи са Лораном Жеслином „Разумети Балкан“ (Цомпрендре лес Балканс). Балканса пошта је први информативни сајт на француском о Балкану. Постоји од 1998. године, и до данас је објавио више од 15 000 чланака о региону. Жан Арно Деранс редовно пише и за Медиапарт.

Превод са француског Светлана МАКСОВИЋ

Извор: http://www.standard.rs

2 коментара

  1. I gde su sada, marljivi ‘statisticari’ pa da porede medijsku zastupljenost vesti o ovim, necuvenim zlocinima – sa onim vestima, kojima su ‘bombardovali’ svet devedesetih godina ??? Gde je savest tog ‘zapada’ ? I ko sve nosi te ‘organe’ ??? I pita li se ikad, ciji su i kako su dosli na ‘trziste’ ?! A savest i dusa – umiru ponekad i pre tela ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *