Војводина zdaj!

Пише Никола Врзић

Како су се некадашњи комунистички апаратчици, невладине организације и актуелни демократски властодршци у Новом Саду нашли на истом, проевропском задатку истеривања Војводине из Србије, и да ли ће 2013. године интернационализација војвођанског питања започети пуног снагом?

 

Преварили смо се. Мислили смо да ће почети Војводину да нам одузимају када нам и дефинитивно одузму Косово и Метохију, али испало је другачије; Војводина је стигла на ред да буде изузета из Србије и пре него што је Космет у потпуности изузет из њеног састава и нашег срца. Учестали захтеви за променом Устава Србије, претње интернационализацијом војвођанског питања, изненадно интересовање међународних фактора за положај Војводине у Србији и најаве нових условљавања наших ЕУ интеграција статусом северне српске покрајине (узгред: ето нама још једног аргумента против наставка пута ка ЕУ. Неће га Србија платити само Косметом, већ и Војводином…), сведоче да су припреме за противприродно удаљавање Срема, Баната и Бачке, та три срца јуначка, од остатка Србије, увелико у току.

ВОЈВОДИНА РЕПУБЛИКА
Посматрајући ове припреме, споменик Светозару Милетићу на новосадском Тргу слободе ћути; зато што камен не говори, или зато што не може да поверује да је могуће од Србије откинути покрајину чије две трећине чине Срби. Ипак, једном нисмо веровали ни да ће се СФРЈ распасти, ни да ће нам онако брутално отимати Космет, ни да ће се Црна Гора одвојити од Србије. Уосталом, северносрбијански аутономаши и сами истичу да је једино преостало, нерешено питање СФРЈ распада и наслеђа управо питање Војводине (извесни Ђорђе Суботић, НВО „Војвођански клуб“: „Војводина је била један од осам конституената југословенског федерализма. Све републике су постале државе, а једино је војвођанско питање остало нерешено.“). А да и не подсећамо да је и на Косову све (јавно) почело покличима „Косово република“, а да се сада то исто („Војводина република“) понавља у Новом Саду…
Или је право питање колико овим, на први поглед безначајним аутономашким егзибиционистима – каквима је, силом пуке статистике, ваљда загађено свако друштво – уопште и треба поклањати пажње? Нажалост, уверени смо да треба, зато што смо уверени да је њихов утицај и озбиљан и покварен, не само због покварености њихових озбиљних намера већ и због покварености њихових метода. Јер, како ћемо видети, они егзибиционисти са маргине политичког спектра (попут цитираног Ђ. Суботића и његовог саборца Живана Берисављевића, некадашње перјанице војвођанског режима установљеног Уставом из 1974.) наступају у, једва прикривеном, антидржавном сагласју са првоборцима политичког мејнстрима какви су шеф покрајинске владе Бојан Пајтић или потпредседник те владе Горан Јешић, обојица, иначе, функционери Демократске странке. Док Хелсиншки одбор за људска права у Србији Соње Бисерко, или Франца Шаусбергера, директора Института европских региона, који наступају са упадљиво сличних позиција, треба схватити као оно што јесу, као глас Запада и његових интереса у Србији; интереса коју су са српским интересима у Србији, обично, у директном судару.
Припреме за формирање војвођанског „фронта отпора“ (цитат: Живан Берисављевић. Скрећемо пажњу читаоцима и надлежним органима на милитантни карактер његове формулације) на убрзању су добиле после одлуке Уставног суда Србије (УСС) да неуставним прогласи читав низ одредби Закона о утврђивању надлежности Аутономне покрајине Војводине чиме је, у значајној мери, обесмишљен и читав (сепаратистички) Статут Војводине. Да не буде забуне: исти би нам се, са истим тезама и предлозима за решење војвођанског питања, јавили и да УСС није пресудио како је пресудио, само што би били тиши и теже уочљиви док не постане прекасно. Овако, њихове су намере постале транспарентније. Односно, српски речено, истерани су начистац.
А можда је на буђење (повампирење) војвођанског питања утицало и још нешто; лагано буђење (васкрс) оне суштински супротне свести, коју антидржавље Бориса Тадића, изгледа, ипак није успело сасвим да затуче. Свести, дакле, о постојању српског националног и државног достојанства и интереса, оличене у одлуци УСС-а колико и у одједном оштрим реакцијама српског државног врха на бруталну прославу државног злочина над Србима (прослава „Олује“ у Хрватској), или, још и више, државотворне и националне свести оличене у најавама оштријег, српског уместо европског, приступа решавању косметског проблема. Подсећамо, овде, на злокобну претњу покојног немачког амбасадора у Београду Андреаса Цобела који је, мислећи да говори у неформалном кругу истомишљеника, рекао још у априлу 2007. да би Србија Косову требало што пре да дарује независност јер би, „у супротном, могли да буду отворени проблеми у Војводини и Санџаку“. (Тако да вероватно нећемо погрешити ако баш у овом контексту протумачимо најновију санџачку провокацију, оличену у откривању спомен-плоче нацистичком злочинцу Аћиф-ефендији у Новом Пазару). При том, наставио је Цобел тада да анализира – „то није претња, то је анализа“ , „инсистирање на Косову као делу Србије, с обзиром на то да је оно у саставу Србије од 1912. године, могло би навести Мађарску да, на пример, отвори питање Војводине, која је у Србији од 1918. године“…

ПРОИЗВОДЊА АНТИСРПСТВА

[restrictedarea]

Но, о Аустро-Угарима нешто касније. Вратимо се, најпре, Живану Берисављевићу, том европејском демократи који изгледа још народу није опростио што га је отерао с власти 1989. године. На интернет порталу Аутономија.инфо Берисављевић коментарише одлуку УСС-а као „покушај довршавања србонационалистичке контрареволуције, која је почела ‘јогурт револуцијом’ и драмом на Косову која је томе претходила“, као „безобзирни удар на Војводину“ чији је „циљ претварање Војводине у анонимну северну покрајину, односно економску унутрашњу колонију Србије, а у политичком смислу – у ратни плен који се више никад неће вратити својој самосвојности. (…) То је иста политика меморандумске Србије коју смо гледали 90-их, која само хоће оног другог да баци на колена, она само удара и онда јој се то врати као опасни бумеранг. Тако се завршио удар на Југославију, на Косово… Правили су аутономије на територијама других република, а укидали их на својој територији.“
Ако је трпељиви читалац из ових неколико реченица стекао (оправдани) утисак да је овде реч о производњи мржње „Војвођана“ према Србији, утисак о мржњи која је успешно произведена итекако се појачава када се погледају коментари читалаца испод Берисављевићевог интервјуа. Преносимо их онако како су написани: „Са србијанцима нема договора, само самосталност Војводину спасава.“; „сомбор-апатин-суботица-кикинда-вршац-ковин-панчево-земун-сремска митровица-шид. заокружимо своју домовину“; „једноставније речено-природне границе са криминалном и ратнозлочиначком србијатријом су дунав и сава.“; „према томе мораће србијатрија да схвати да их не желимо, нетребају нам.“; „од када су великосрбске патријоте из геџованије узеле замах у овој силованој и ојађеној воши никоме поштеном и нормалном овде не ваља“…
Износи Берисављевић у овом интервјуу и макар две идеје – о промени Устава Србије и о интернационализацији војвођанског питања – на којима се, како ћемо показати, (раз)открива опасна веза ових екстремиста, пуних мржње према Србији, са челницима Демократске странке из Војводине. Берисављевић, тако, тврди да се актуелна криза у северној Србији „генерише из самог Устава“ који, стога, мора бити промењен, и указује да се „војвођанско питање већ интернационализује и да је то неизбежно. Неће њега интернационализовати политички потези ових или оних политичких актера из Војводине, већ сам ток ствари.“
Жељу за интернационализацијом питања Војводине – а јако добро знамо шта следи из интернационализације наших унутрашњих проблема – и оспоравање Устава Србије проналазимо, практично симултано, и у јулском извештају Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соње Бисерко. „Имајући у виду тешке последице ‘антибирократске револуције’ из 1989. године са којима се Војвођани још увек носе, као и чињеницу да је у Војводини покрет који тежи истинској аутономији све шири, отвара се простор за озбиљно нарушавање односа унутар Србије и интернационализацију војвођанског питања,“ стоји у одељку под називом „Отварање војвођанског питања“, после чега се, у контексту одлуке УСС-а, прелази на критику Устава Србије: „Осим што и Устав Србије има спорни легитимитет, његова садржина је још упитнија са становишта елементарних демократских стандарда.“ Па у фусноти: „Тај устав има спорни легитимитет – усвојен је 2006, на референдуму који је трајао два дана, уз натегнуту подршку. У Војводини се само 40 % изјаснило за устав.“
Ови ставови, иначе, своје исходиште имају у пролетошњој Декларацији Четврте војвођанске конвенције, међу чијим су организаторима били и Ж. Берисављевић и организација С. Бисерко. Та декларација, која на почетку констатује да је „држава Србија већ дуго у перманентном сукобу сама са собом, са однедавно осамостаљеним Косовом и Војводином као самосвојним конститутивним ентитетом“, тврди да је „актуелни Устав Републике Србије битан генератор и најпунији израз свеукупне – дубоке и погубне – економске, политичке, социјалне и моралне друштвене кризе“, да су „грађани и грађанке мултинационалне Војводине убедљивом већином рекли плебисцитарно ‘не’ важећем Уставу на референдуму уочи његовог доношења, што тај Устав чини политички спорним и суштински нелегитимним“, те стога захтевају „што скорији радикалан раскид са важећим Уставом“. Интернационализацију Војводине – коју су већ разсрбили тврдњом да она није српска већ мултинационална – призивају пак као „једину, политички неизбежну колико и непожељну алтернативу“ ако се не удовољи њихових захтевима; та једина алтернатива прихватању њихових захтева је, цитирамо и упозоравамо на њихове намере, „трајна политичка нестабилност и претња опасном политичком радикализацијом и неизбежном интернационализацијом питања уставног положаја Војводине“.

СЕПАРАТИСТИЧКИ ДС
Е, сад. Како рекосмо, није толики проблем у оваквим екстремистима, има их и у другим друштвима (премда не добијају толико медијског простора). Проблем настаје када овако екстремно антидржавне ставове почну да заговарају и државни чиновници попут Бојана Пајтића и Горана Јешића. Када схватимо да су Живан Берисављевић, Соња Бисерко и челници Демократске странке, заправо, на истом задатку. Нешто попут оног клишеа о лошем и добром полицајцу, аутономашки екстремисти овде наступају као претходница мејнстрим политичарима, од којих се разликују само по тону а заправо имају истоветне циљеве (или: заступају истоветне интересе). Што само потврђује значај одласка ДС-а с власти у Београду, јер, да су они на власти остали, слутимо, не би се Србија после још четири њихове године простирала много даље од хлада који даје крошња оне пословичне шљиве…
Тек, баш као Берисављевић и Хелсиншки одбор, и председник Владе Војводине Бојан Пајтић захтева измену Устава „који садржи много недостатака“; иначе, тврди Пајтић, нећемо моћи да постанемо чланица Европске уније. Па нама, који се с њим не слажемо, улива мало оптимизма: „Проблем је у томе што тренутни однос који влада у Републичком парламенту не гарантује да би се то догодило у складу са европским мерилима.“ Афирмише Пајтићеве ставове у погледу одлуке УСС-а и Хелсиншки одбор, у свом споменутом извештају о „отварању војвођанског питања“; „Одлука Уставног суда“, цитира одбор Пајтића, „свакако јесте донета са циљем да аутономија Војводине буде редукована“, и тим чином „УСС је компромитовао сам себе. Као правник, у неким сегментима одлуке могу да се сложим, али неки делови су парадоксални, косе се с међународним конвенцијама које је наша држава ратификовала и које имају примат над унутрашњим правом. Због свега тога брукају нас у очима међународне заједнице.“ Треба ли онда, с обзиром на овакве ставове челника војвођанских демократа, да нас чуди што Берисављевић констатује: „Између претходних Тадићевих изјава о Војводини поводом Четврте војвођанске конвенције и садашњих изјава Томислава Николића нема никакве разлике. Али, има разлике између изјава које сад дају војвођански челници, међу којима је и Бојан Пајтић, у односу на оне изјаве које су износили раније. И ту видим веома позитивне помаке.“
На Берисављевићевој је платформи промене Устава Србије и интернационализације војвођанског питања и Горан Јешић, актуелни потпредседник Пајтићеве владе и млада нада Демократске странке и Драгана Ђиласа. Само што је од свог старијег колеге (и инспиратора) Берисављевића он донекле увијенији, слаткоречивији. Ипак, и он прети Србији. О Уставу Србије: „Није само та одлука (УСС-а) разлог због којег је неопходно мењати актуелни Устав Србије. Лично сам био против тог Устава од његовог доношења, а учествовао сам и у антиуставној кампањи. (…) Уставне промене нужне су не само због Војводине него због целе Србије. И због децентрализације и регионализације, али и низа других питања, као и због наставка процеса европских интеграција. (…) Ми Устав морамо да мењамо јер ће то сигурно бити један од услова у процесу евроинтеграција. (…) Тако да то у крајњем не зависи ни од СНС-а, ни од СПС-а, па ни од ДС-а, већ од препорука које ћемо добијати од Европске комисије у наредном периоду.“ О интернационализацији: „Ми ћемо поштовати одлуку Уставног суда, али морамо да видимо како ћемо да заштитимо аутономију Војводине. (…) Надам се да ћемо успоставити комуникацију с републичким властима јер ћемо у противном имати проблеме и ми у Војводини и Влада у Београду, али то би могао бити и проблем у наставку европских интеграција. (…) Интернационализација војвођанског питања рогобатно звучи. Али, процес европских интеграција подразумева то да највећи део надлежности делегирате на неки други ниво. И ако смо се определили за Европу, морамо бити свесни да ће нас Брисел запиткивати о разним питањима: и о регионализацији, и о аграрној политици, субвенцијама, здравственој заштити… То се иначе већ десило свим земљама чланицама ЕУ.“

АУСТРОУГАРСКА ПОДРШКА
И ето нама почетка интернационализације војвођанског питања, ма колико се Јешић правио да му то рогобатно звучи. Најпре су се јавили (а ко би други?) Аустро-Угари. Аустријанац и Мађар.
Аустријанац је Франц Шаусбергер, директор Института европских региона, приватне фирме која додуше послује с подршком Жозе Мануела Бароза, председника Европске комисије, Владе Аустрије, банака попут „Рајфајзена“, „Хипо Алпе-Адрија“, „Фолксбанке“, аустријског „Телекома“ и „Поште“… и, гле чуда, Пајтићеве Владе Војводине уз низ других европских региона. Шаусбергер, тако, изјављује новосадском „Дневнику“: „Приступни преговори Србије са ЕУ могу се успорити уколико дође до проблема са Војводином. Аутономна покрајина Војводина је посебна мултиетничка регија за коју се Европа увек интересује. Ако би она постала кризно жариште, утицало би то на мир читаве Европе, а да и не говорим о томе колико би то било штетно за приближавање Србије Европској унији.“ Па још додаје и да је „ЕУ веома заинтересована како ће нова Влада Србије реаговати на одлуку Уставног суда. Ако нова влада смањи постојећу аутономију Војводине, онда се она у овом питању недвосмислено налази на путу назад, у Милошевићеву еру.“
И Мађар Жолт Немет, државни секретар у Министарству иностраних послова Мађарске, тражи од српске владе да „поштује аутономију Војводине. Сматрам да је значајно да владин програм у потребној мери поштује аутономију Војводине и њена права.“ Он, у свом недипломатском безобразлуку исказаном у интервјуу за „Мађар со“, иде и корак даље од Шаусбергера, истичући да су „разумљива страховања војвођанских Мађара од представника нове власти у Србији, због историјског искуства 1990-их година. Српска напредна странка – не заборавимо – произашла је из Српске радикалне странке чији је вођа Војислав Шешељ био једна од кључних фигура бруталног етничког чишћења у периоду ратова. Ако овоме још додамо да је нови премијер био портпарол Слободана Милошевића, свакако је разумљива извесна забринутост.“
Шта нам, дакле, следи? Ако не будемо довољно јединствени, мудри, одлучни и упорни у борби за одбрану своје државе. Следи нам испуњавање захтева Четврте војвођанске конвенције за формирањем „републике Војводинеа“ у склопу „Савезне Републике Србија“, са својим уставом и законима, извршном-законодавном-судском влашћу, грбом и заставом и главним градом; или, као нашминканија варијанта, прихватање кукавичијег јајета у виду помирљивог предлога Иштвана Пастора, лидера Савеза војвођанских Мађара и председника Скупштине Војводине, тј. доношење Уставног закона о Војводини којим би, опет, од северне Србије била формирана држава у држави пошто би покрајина добила и више него што је имала пре одлуке УСС-а, будући да је у хијерархији правних аката Уставни закон итекако изнад Статута…
У супротном, пак, не испуне ли се ови захтеви за растакањем Србије, они који кризу производе прете нам продубљивањем те кризе. Са Четврте војвођанске конвенције добили смо и рок од годину дана да се повинујемо њиховим захтевима: „Ми одлучно изјављујемо да сматрамо да је – уколико ни након годину дана од избора 2012. не дође до постизања предложеног историјског договора и утврђивања Повеље о политичким реформама и уставним променама на основама ове Декларације – наша морална и политичка обавеза и наше легитимно демократско право да покренемо најширу акцију да се грађани и грађанке Војводине референдумом изјасне о томе какав уставни положај Војводине желе и какву државу прихватају.“
У тих годину дана, опет, са Запада нам желе да буде решено претходно нерешено српско питање, оно на Косову и Метохији. А онда, речима Жарка Кораћа, „осим косовске кризе, (…) следећа криза која се, по мом мишљењу, снажно отвара је војвођанска криза“. Проналазимо, иначе, паралелу у нашој недавној прошлости. Услов свих услова за ЕУ интеграције био нам је – сећа ли се још ко тога – „хашки услов“, док питање Косова никако није било повезано са европским путем Србије. Дан пошто смо са Хагом завршили, међутим, услов свих услова постаде Косово. Нека се спреми Војводина, чим завршимо с Косовом? У чему ћемо, опет, здушну подршку добити са Запада. Јер, како то рече Александар Попов из некаквог Центра за регионализам: „Чини ми се да је званичницима у Бриселу тренутно важније да владајућа гарнитура у Србији прогута косовску кнедлу, него да се у некој већој мери ангажују око војвођанског питања.“ Нагласак је, наравно, на оном „тренутно“, јер су нам и Горан Јешић и Аустријанац Шаусбергер јасно наговестили да ће се ЕУ итекако ангажовати око војвођанског питања.
Све то, наравно, ако – поновимо то – не будемо довољно јединствени и мудри, одлучни и упорни у борби за одбрану своје државе. Јер друге немамо. Да не буде да нисмо упозорени шта нас чека…

____________

Аћиф-ефендија поново у Новом Пазару

У складу са анализом покојног немачког амбасадора Андреаса Цобела, због изненадног затезања око Космета већ смо добили „пацку“ у Рашкој области, у тзв. Санџаку. У Нови Пазар се, меморијалном плочом, овог викенда вратио Аћиф (Бљута) Хаџиахметовић, Аћиф-ефендија кога је због заслуга у убијању Срба и антифашиста нацистичка Немачка одликовала орденом Гвозденог крста 2. реда. Због тих својих заслуга (избројано је око 7 хиљада људи, жена и деце који су убијени по његовом наређењу), пак, ефендија је заслужено стрељан у Новом Пазару 21. јануара 1945.
Откривању спомен-плоче нацистичком злочинцу, у организацији Бошњачког националног већа, присуствовао је и Сулејман Угљанин, министар без портфеља у Влади Србије који се влади, после скандала, наводно правдао да не зна ко је Аћиф-ефендија и да је „чуо да је био само посланик“. Влада је, са своје стране, наложила министарствима правде и културе да испитају читав случај, и да покрену иницијативу да се срамна табла уклони.
Забрињава, међутим, што су наше службе безбедности у овом случају заказале; што нису унапред имале информацију шта се у Новом Пазару спрема овог викенда, па да то спрече, или што нису спречиле иако су знале шта се спрема.
А подједнако нас забрињава и потпуно одсуство реакције Соње Бисерко, Ненада Чанка, Борке Павићевић, Жена у црном…, свих наших, иначе веома гласних антифашиста и антифашисткиња који се оглашавају кад год нањуше српски фашизам у Србији. Значи ли то да они имају дупле стандарде? Или само да им муслимански нациста, руку и даље црвених од српске крви, нимало не смета…

____________

Бура због „Олује“

Одласком Бориса Тадића са чела Србије, изгледа, пореметили су се они идилични односи Србије и Хрватске на које смо се протеклих година из сопствене немоћи тако навикли. Србија је, наиме, ове године, за разлику од претходних, смогла снаге да приговори Хрватској због тога што је „Олујом“ протерала крајишке Србе.
Обљетницу хрватског државног злочина над Србима српски су званичници, досад, обележавали ћутке, ваљда да не узнемире славље наших западних суседа. Идилу је, прошле године, пореметио само Драган Марковић Палма, изјавом да би ЕУ требало да стопира пријем Хрватске у Унију све док она не престане да слави „Олују“ као државни празник.
Ове године, међутим, Србија је другачија од оне сасвим понизне, Тадићеве. По Хрватима су се, због „Олује“, изређали и председник Скупштине Небојша Стефановић („Србија хоће да настави сарадњу са свим земљама у окружењу, па и са Хрватском, али жели да разговара о томе како да се кривци казне и протерани врате на своја огњишта. Сви који су одговорни за тај злочин треба да одговарају. Сматрамо да је то једна од највећих тековина и европских вредности и да је потребно да се све међународне институције, па тиме и Европска унија укључе у решавање овог важног питања за Србију“), и шеф посланичке групе СПС-а Бранко Ружић („Време је да ЕУ заузме став о акцији ‘Олуја’ и преиспита чињеницу да држава, која треба да постане њена чланица, најсрамнији дан у својој историји слави као државни празник.“), и Д. М. Палма (доследно, рекао је да  Хрватској, због тог „незапамћеног геноцида“, „треба да се забрани улазак у ЕУ“), и СНС у саопштењу у коме је оценила да је прослава „Олује“ скандалозна и „осликава праву природу хрватског режима“, захтевајући успут и повратак одузетих права и имовине протераним Србима.
Што се опозиционих странака тиче, Демократска странка Србије је (очекивано) осудила Хрватску зато што „слави као победу сурово убијање недужних и срамно прогањање немоћних људи“, при чему је истакла да су „Срби Крајишници смишљено убијани и прогањани, са циљем да као народ буду потпуно искорењени из Хрватске“. А Демократска странка се – опет, очекивано – задржала на констатацији Драгољуба Мићуновића да је „масовно исељавање Срба оставило трагичне последице које грађани осећају и данас“, док је, баш на годишњицу прогона неколико стотина хиљада Срба из Крајине, његов партијски колега Душан Петровић нашао за сходно да подсети да је „Србија направила велике и озбиљне кораке у помирењу у региону“, те да „изјаве председника Србије Томислава Николића с почетка мандата, кад је реч о региону, нису биле од помоћи“.
И тиме је Петровић, заправо, само показао да је његова партија, у претходне четири године на власти, а и сада у опозицији стајала на хрватском, а не на српском становишту. Јер, истоветан је аргумент, неколико дана раније, потегао председник Хрватске Иво Јосиповић: „С обзиром на политику коју је председник Николић заговарао 90-их и његове недавне изјаве о Вуковару и Сребреници, сусрет двојице председника могућ је кад председник Николић јасно покаже да је променио свој однос према суседним државама.“
Ову је дрску провокацију свог хрватског колеге српски председник Томислав Николић оћутао. Али је онда уследила поменута серија изјава наших званичника о „Олуји“. Тако да нам се, на нашу велику радост, није поновило оно понижење из Кнез Михаилове улице 19. јула 2010. године, када је Борис Тадић Јосиповићу поклонио „Лексикон екс-Ју митологије“, а овај њему узвратио књигом „Ништа лажно – Вуковар 1991. године“, коју је написао Предраг Матић, саветник председника Хрватске за бранитеље…

[/restrictedarea]

11 коментара

  1. Citava Vojvodina tavori i prezivljava (osim Indjije i Pazove)a to koriste separatisti.Bivsa republicka vlada nije bila zainteresovana ili je to bilo placanje podrske Cvarku,pardon Clanku i bratiji.Narod ko narod spas trazi kod najgrlatijih i jos u eri informatike veoma neinformisan.Iz razgovora sa ljudima vidim da neznaju da Vojvodina nemoze da egzistira samostalno.Kako bi vecinski narod egzistirao ako dopadnemo nekoj zemlji u okruzenju verovatno nije predmet njihovog razmisljanja ljudi traze samo slamku.Nema ko da ih obavesti da je zito i kukuruz roba koja se u svetu i baca a da je energija ta koja se skupo placa.neznaju da i uza Srbija proizvede zita i kukuruza koliko i Vojvodina s tim sto Vojvodina ima veci prinos po metrickoj centi.U vocu i stoci zostajemo puno.A gde su nam ugalj,hidro i termo centrale itd.Nije Beograd zatvorio velike firme u Novom Sadu nije Beograd zaustavio strane investicije.Sklon sam da pomislim da je to namerno izazvano da bi se stvorilo nezadovoljstvo i tako manipulisalo.Zato treba da se ukljuce svi da ukazu da Vojvodina nece biti samostalna da pisu o njenim realnim prednostima ali i manama inace bice kasno.

  2. … zar ne bi trebalo, detaljno analizirati ulogu medija u svakodnevnoj ‘promociji’ – “vojvodjanerstva” ??!

  3. Ne mogu da verujem da dve trecine Srba koji predstavljaju vecinu u Vojvodini podrzavaju separatizam. Pa zar im nije jasno sta bi se desilo sa njima da im, ne daj Boze, Madjari postanu vlast. Da li bi kao za vreme prethodnog rata zavrsavali ispod dunavskog leda?

  4. Dve trecine Srba ce naravno biti prepreka budalastom pokusaju ocepljnja.GRANICE SE CRTAJU KRVLJU.NEMA PREGOVORA-KRV.Valjda neko o tome razmislja.Republicka vlada bi mogla da makar o tome porazmisli.
    Javni radovi ,koji su preko potrebni VOJVODINI(navodnjavanje)bi MOMENTALNO smanjili pretenzije saparatista.Angazovanje radnika,spasavanje radnih mesta(NIS- spasavanje 4000 radnih mesta),otvaranje preduzeca za preradu hrane,pomoc malim gazdinstvima,ogranicavanje latifundista,koji imaju vise od 10 000 hektara,uvodjenje interneta i kablovske tv u SVAKO SELO,podstrek za alternativnu energiju.To su mere,koje bi skroz demontirale separatiste.Na zalost sve to se nece dogoditi,jer ce centralna vlast do sada bila bahata,a za novi cemo videti.

  5. Кренимо од истине а она је СЛЕДЕЋА:Срби за време Аустро-Угарске
    створили су своје СРПСКО ВОЈВОДСТВО. То исто Војводство 1918 год, уједињујесе са краљевином Србијом и то завршни чин жеље
    све укупног СРПСТВА да живи и уједињени са браћом.Даљи политички
    марифетлуци српског политичког угођавањима онима који нису
    желели живот са Србима,ишло се толико далеко да су стваране
    државе у држави Југославији а на штету уједињеног српства.
    Бобили смо Бановине пред радња за нове републике.Хрватска Бановина дофекује нацисте са цвећем у Загребу заједно са комунистима хрватске.Комунистичка иделогија и коминтернина школа
    убацује глицу раздора међу Србима целог свог животног простора.
    Срби нису имали време испуњење свог сна жиљења и сједињења у држави свих Срба, настаје поновно раслојавање после доласка на
    власт комуниста.Комунисти предвођени Брозом и свитом око њега а
    морамо признати са великим бројем Срба,та свита доприноси да на
    територији српског Војводства а због ВЛАСТИ И СЛАСТИ кроје мапу
    државе како би Србе још више разделили и посвађали око поделе
    власти.Страни фактор је ушао међу посвађане Србе по покрајинским
    границама створио ово што имамо. Политичари Србије нису водили рачуна о свом народу него им је главна брига како сачувати државу коју Хрвати и остали нису желели бранити.Ово што сад имамо у Новом Саду је остатак комунистичког злочиначког порода.
    То исто имамо у ЊЕГОШЕВОЈ ЦРНОЈ ГОРИ а Македонија је дело одрођених Срба.БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА ТРЕБАЛА ЈЕ БИТИ САСТАВНИ ДЕО
    КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ. Толико од мене,констатујем.

  6. Врзићу, јако је важно да темељно пратите шта се збива с институцијама које сте поменули на крају вашег чланка. Keine sorgen!

  7. Треба приближити идеју свим осиромашеним грађанима Војводине да њиховом лошем стандарду кумује скупа држава и дуплирање функција и тако укинути бесмислену аутономију.Где још има да Срби од Срба траже аутономију .Па Срби је немају ни у Хрватској.Народу се мора приближити истина да се аутономаши боре за своје фотеље,а не за народ .После дугогодишње владавине Чанкове може се закњучити да је Војводина никад сиромашнија ,а Чанак никад богатији.

  8. Vojvodjanski separatisti su na velikim mukama. Taman su od Tadicevih “demokrata” dobili Statut za odvajanje “evropske regije” od Srbije, zatece ih presuda Ustavnog Suda Srbije o mnogim nenadleznostima u Zakonu Vojvodjanskoj “nadleznosti”. Separatisti sada prete internacionalizacijom vojvodjanskog pitanja. I dalje veruju “internacionalizaciju” od pre desetak godina koju je pretstavljao samo zapadni blok. Sadasnju internacionalizaciju cini i istocni blok, koji se pridrzava Meddjunarodnog prava i ne podrzava separatizam. Vojvodjanski blok, kako kaze Canak, koji se, “sam od sebe formira”, tesko da ce pobediti progresivni deo covecanstva koji se bori za elementarnu socijalnu pravdu.

  9. SVI koji rade na stetu Srba i srpske drzave trebaju biti pohapseni i osudjeni,nijedna drzava na svijetu takvu djelatnost ne tolerise, pa ne bi trebalo ni Srbija.Po meni bolje je smiriti mali broj politickih mangupa nego dovoditi vecinu stanovnistva u neprilike.,

  10. то су све последице југокомунизма и братвства и јединства којег су “гурали “углавном Србима поготово после 1945 год ,,у том прљавом послу своју улогу има и запад ,а поготово они који су некада држали српске територије и српски народ под окупацијом(Маџари,Немци и Турци),запамтите да свако антисрпство на Балкану се одмах прихвата и подржава,зато је и тај “антикомунистички запад” или “наши савезници” како их још неки који су у заблуди називају подржали сепаратисте и подели Југославије онако како су је поделили и цртали комунисти, зато се код сепаратиста у последњих 20 год просто и не помиње Тито и комунисти а поготово авјноске границе и устав из 1974,за њих је комунизам стигао када је и Милошевић дошао на власт,Једну ствар коју смо могли да урадимо јесте да смо укинули комунистичку партију,поништити и прогластити неважећим авнојске граница и устав из 1974 год подигнути оптужницу против кмунистичких функционера који су за време СФРЈ имали главну улогу у политичком животу државе…

  11. Шта правите од тога смешног циркуса неки “догађај” !

    Тему је најбоље игнорисати,…. а нео-комунисти нека вриште – мада ништа од тога. Што неко горе реће – “међународна заједница” се померила на ИСТОК !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *