Војислав Коштуница: Ничија пушка на концу

Пише Жељко Симић

Оглед о четири реченице Војислава Коштунице

Војислав Коштуница  једна је од најособенијих, најзагонетнијих и, за овдашње обделаватеље монистички устројеног мондијалистичког тоталитаризма, најнеприступачнијих личности које су ступиле на сцену новије српске политичке историје. Ако се спусти макар и сасвим брз и летимичан, мисаоно непретенциозан поглед на временски лук од успостављања Брозовог деспотског режима, преко распада, од самих зачетака увелико растројиве, државне зиданице и грађанских ратова, све до еуфемистички означеног транзиционог преображаја од лабаве савезне државе, до тужних развалина данашње Србије, тешко је у неком политичком или државном посленику разабрати особу која би била њему налик, а још мање фигуру која би му била персоналним панданом – толико је посебна његова личност, да сви покушаји феноменолошког редуковања његових људских и интелектуалних својстава по правилу завршавају јавним дебаклом и гротескним јадиковањем његових острашћених опонената због немоћи да неком атрибуцијом овладају целокупном појавом бившег председника СР Југославије.

ШАХ-МАТ ЗАВРШНИЦА
Штавише, колико су се множили јаросни напади на њега, махом из истог идеолошког серкла глобалистичке провенијенције, толико су се смањивале могућности за иоле реалистичко портретисање Коштуничиног нетипичног, а његовим опонентима потпуно страног лика. Свесна или интуицијом донета одлука председника Демократске странке Србије да на неодмерене памфлете не одговара, да их напросто оћути, и да се у јавности оглашава селективно и аутостилизовано, једино у случају неког заиста релевантног политичког повода који се тиче суштине државе, само су рашириле фаму о природи његовог утицаја на данашње прилике у Србији. При том се не може пренебрегнути упечатљив утисак да његово одсуство из врха власти никада није било (у ефекту) присутније: иако је одувек играо симултанку са својим супарницима са оба политичка пола, сви су били изненађени када је он, као Deus absconditus, једном кратком, али јасном поруком подршке Томиславу Николићу, дан уочи тишине пред други изборни круг за председника Србије, драматично променио слику данашње Србије, а у ропотарницу Историје послао оне који су својим пошасним деловањем учинили да савремена Србија заличи на негдашњу Атлантиду. Била је то шах-мат завршница, која је поново доказала Коштуничин редак дар да се увремени и да економичним поступком произведе далекосежне политичке консеквенце.
Нажалост, то својство, страно је свим његовим политичким савременицима, а понајвише оном који је пре избора императорски изјавио „да му не пада на памет да с неким кохабитира“ (сирома’, са више од пола века живота, није стигао да научи да је кохабитација највиши степен демократски устројене државе, у којој влада подела власти!) Он се недавно опсетио да пучанству објави да је „Демократска странка институција од националног значаја“, те да због тога не може пропасти. При том се не зна да ли та иста корпорацијска странка неће пропасти због свог значаја или због тога што је напрасно постала институција од националне релеванције. Јер, члановима те исте профитерске странке придев национални био је стран и непожељан, као што су непожељни били и национални традиционалисти. Да ли је за будућност те исте странке битно да јавност свакодневно обавештава о „кошаркашким подвизима“ добрано уздрманог председника, питање је којим ће се и надаље бавити жута штампа, а не озбиљни медији!
Истовремено, неумерени напади на њега постају све непопуларнији, јењавају и чиле као кунадра маслачка на ветру: свест његових неистомишљеника и разјарених опонената о недостатку правог „кључа“ за „браву“ која носи часно име председника ДСС-а, учинила их је поражавајуће немоћним, малаксалим, сломљеним пред теретом осећања тужног беснила што им Коштуница постаје још неразазнатљивији, још тајновитији.
Чак је и велики пречански шаљивџија, који би себе најрадије да представи као реинкарнираног Стерију, да овај, на његову несрећу, није био Србин, а који је недавно, без икаквих санкција, изјавио „да Војводина није српска покрајина“, одустао од ступидне пролиферације наводно духовито пермутоване досетке о „… Коштуници др Војиславу…“ која је требало, ваљда, да имплицира (шта ли?) да Коштуница није докторирао, иако је то регуларно, cum laude, учинио још док је војвођански Обломов возио бицикл, а своје књиге написао у време када овај набеђени комедиограф није ни на мотор сео! У протеклих дванаест година Ненад Кавасаки Чанак предњачио је у извргавању руглу сваког акта Војислава Коштунице, утолико пре што у његовом свеколиком понашању, које се одликовало понајвећма достојанством, доличношћу и грађанском суздржаношћу, није могао уочити ни сенку своје властите бахатости, просташтва и примитивности, које је лако препознавао у својим „саборцима“, лишеним било какве државотворне идеје и потребе да свој ангажман подреде јачању институција у већ добрано нарушеној земљи (још је Карен Хорнај открила да неразумевање нечег, човеку страног и неприступачног, најчешће кумулира страх, а да он потом служи као окидач за ерупцију хистеричне, неконтролисане агресије, чији је једини позитивни психички ефекат – дефрустрација акутно агитиране особе!)
Елем, све је и почело признањем овог ad hoc афористичара да је 24. септембра 2000. године био принуђен да, док је једном руком у гласачку кутију убацивао листић са заокруженим Коштуничиним именом, палцем и кажипрстом друге шаке морао да, наводно, запуши ноздрве, како би лакше поднео тадашњи договор ДОС-ових лидера да бољег кандидата од Коштунице немају, те да су у обавези да стану иза њега, без обзира на то шта су о њему тада мислили. У ствари, стао је он испред њих, свестан да та импровизовано формирана опозициона странка нема мачеваоца којег би могла да истури пред Милошевића, а да при том има ма и најмању шансу да у равноправном такмичењу с њим и његовом харизмом, евентуално дође до жуђене победе (небитно је овде улазити у расправу о свим аспектима те победе!) Оцењено је, тада, невољно додуше, да би свако од њих, од набеђеног „патријарха демократије“, склоног упражњавању коњичких вештина над црквеним лицима, преко макијавелистичког реформатора на злом гласу због безазорног прибегавања језуитским методама у политичким обрачунима, све до универзитетског професора психологије, који због своје дугогодишње запарложености Ид не разликује од инцеста, без обзира на споља изрежирани редослед потеза, и на изнутра логистички брижљиво припреману реализацију тих истих увозних циљева, срачунатих на рушење власти, дакле, да би свако од њих могао да се приближи подручју тоталног фијаска осим Војислава Коштунице, који је сваког могао да погледа у очи, као што то може да учини и данас.
Од доласка на место председника државе ређали су се некад вулгарни, некад простачки, некад приглупи, некад примитивни, некад банални, али свагда брутални напади на Војислава Коштуницу, напади на које он никада није одговарао. А шта да одговори бившем полицијском позорнику, који се после 2000. године промитарио у политичког херменеутичара, публицисту и есејисту, када овај у подсмешљивом тону помиње „Коштуничине“ изразе – који се, узгред, лако могу прочитати и у списима Слободана Јовановића, Живојина Перића, Томе Живановића, Драгољуба Јовановића, Валтазара Богишића, Стојана Новаковића или Милана Бартоша, изразе попут „вазда“, „ваљано“, „нисам властан да одговорим на постављено питање“, и других: као да ти изрази нису и данас живи, већ их је Коштуница тобоже извукао из неке умољчане лексичке шкриње заборављених речи, уместо да, хватајући током протоколарног руковања, својом левом руком Соланину десну надлактицу, уз неизбежне, „легитимне“ и општераспрострањене узвике: „Вау!“ или „Упс!“ Не, Коштуница је остао непоколебљив у свом одмереном грађанском општењу, не марећи за западњачке језичке модне трендове, по којима ће политичари ускоро комуницирати, највероватније, ономатопејама.

ИЗВАН СТЕРЕОТИПА „ПОЛИТИЧКИХ АНАЛИТИЧАРА“
Уочљива апартност Војислава Коштунице од свега менталитетски уобичајеног и карактеролошки тривијалног и препознатљивог, овешталог чак, има своје дубоке корене у свим закуцима његовог свеколиког хабитуса: сведен у јавној експозицији, малко повучен од светине до опшивница, за његове опоненте, неразумљиве интровертираности, одмерен и прецизан у одређивању политичке дијагностике, посвећенички истрајан у покушају да своје теоријске увиде из домена политичке филозофије институционално преточи у праксеолошке форме легализма, толико скроман у приватном животу да га добронамерни перципирају као аскету, а злонамерни као чудака, Војислав Коштуница измиче свим стереотипима набеђених политичких аналитичара, издвајајући се из мноштва конфекцијских политичара, лако препознатљивих (поготово данас, када је читава јавност упозната са безочним неподопштинама досадашњег режима!) по томе што своје личне интересе безочно претпостављају и општим, и јавним.
Премда је пароксизам своје популарности – не и славе (слава је вредност у трајању, а популарност својство неке личности које један тренутак Историје јерихонски обзнани, а већ потоњи га угуши као анахроно, некорисно као „свели цветак у молитвенику“) – доживео на прелому два века, у познатим догађајима на чију природу нећемо трошити речи, име Војислава Коштунице прочуло се у елитистичкој јавности као славно још с почетка седамдесетих година, када је пророчанска реч најумнијег Србина Михаила Ђурића, поводом уставних амандмана, доживела свој срамни судски епилог у утамничењу писца књиге „Хуманизам као политички идеал“, а млади асистенти окупљени око харизматичног професора били брутално одстрањени са Правног факултета. Кажу да је Војислав Коштуница тада изговорио реченицу која сигурно улази у анале наше политичке историје, „да му је драг Платон, а да му је још дража истина коју он одважно објављује“, што је прва од четири кључне реченице које могу послужити као оквир за портрет овог теоретичара државе и доказаног државника (јер, ако је доскорашњи министар културе, без биографије, без библиографије и завршеног факултета могао у јавном упитнику себе да оквалификује као државника – а реч је, заправо само о државном службенику на одређено време –потпуно је природно и свима јасно да се уз име Војислава Коштунице мора везати и ова атрибуција, будући да је цео свој живот посветио изучавању идеје државотворности, а у праксеолошком деловању учинио све да од наслеђених остатака државе изгради нову, која би представљала стреху свих грађанских слобода и права!)

АЛАДИНОВА ЛАМПА
Већ осамдесетих година минулог века, међу тек стасалим академским грађанима имена Косте Чавошког, Данила Н. Басте и Војислава Коштунице изговарала су се шапатом поштовања, као каква јавка, као лозинка за улазак у повлашћени свет идеја, спекулација и критичког мишљења, очишћеног од свих наслага идеолошке доктринарности и једнопартијске схоластичности, а њихове појединачне теоријске авантуре, у које су ушли са још већим жаром после изгона, праћене су с великом радозналошћу и надом просвећене опозиције да ће у радовима ових мислилаца открити наслућиване просторе „субверзивне“ духовне алтернативности и неоткривених политичких слобода.
Излазак из штампе једне од најтемељније уобличених политиколошко-филозофских и правно-социолошких расправа „Политички монизам или плурализам – друштвени покрети и политички систем у Југославији 1944 – 1949“, из пера Војиславе Коштунице и Косте Чавошког 1983. године, имала је незабележен одјек како у ускостручној, тако и у најширој, лаичкој јавности, будући да је снагом аргумената, рударском истрајношћу ископаних из непознатих или мање проучаваних извора, и хотимице затурене, прашином препокривене литературе нудила убедљиве доказе, који су се само интуицијом наслућивали, да је природа брозовског репресивног режима у заметку била не само монистички политички форматирана, већ и идеолошки циљано деспотски устројавана.
За младе, ребелски опијене и радознале мислеће главе на почетку осамдесетих, у којима се кипућа биологија мешала с духовним осећањем осујећености постојећим поретком, појава овог студиозног списа двојице одважних Ђурићевих баштиника, одзвонила је отрежњујућом јеком, као да је неки виши, трансцендентни ауторитет рекао „Колумбов дневник или бележница Дидака Пира“! Једном речју, та књига имала је својство и ефекат Аладинове лампе, у потпуној идеолошкој помрчини тог времена. Када су се политичке прилике поткрај те противречне деценије почеле лагано либерализовати, и у наставу се вратили, заједно са симболичким повратком Михаила Ђурића у препуној Петици Правног факултета, Коста Чавошки и Данило Н. Баста, Војислав Коштуница је без сувишне патетике одбио тај морално контроверзни позив, уз ново антологијско образложење да они који су га својевремено протерали са факултета  немају никакав легитимитет да га на било који начин „рехабилитују“. После мартирског сврставања уз свог великог учитеља Михаила Ђурића, као парадигме филозофа који је и тада персонификовао јединство мишљења и делања, чију је судбину, у нешто ублаженијим трагичним регистрима, са неколицином достојанствених колега, одлучио безостатно да дели (проф. Ђурић је, ипак, допао робије и драконску казну одслужио без икаквог роптања, сматрајући то нераздвојним делом свог позвања и „службовања“ највишој страсти људског Ума! – Истини!) овај акт Војислава Коштунице, ова реченица која се тумачила и препричавала као својеврсни curiozum интелектуалног ангажмана, а њена се садржина домаштавала у каснијим годинама као жудња човека да у неком другом види све оно за шта сам нема довољно куражи, представља други преломни моменат, другу битну реченицу у биографији председника Демократске странке Србије. Та његова одлука је без преседана у нашој новијој духовној и политичкој историји, што ни у којем случају не значи да су одлуке Чавошког и Басте у било којем смислу етички дубиозне! Напротив: чини се, поготово посматрано из перспективе савремене духовне ситуације, у којој се људска природа све више тањи, прозире и редукује на некритичку нарцисоидност, самоокренутост и грамзивост, да су многе генерације студената, не само са Правног факултета, већ и оних сродних, на којима се изучавају друштвено-хуманистичке науке, биле драстично прикраћене за мисаоно-критички утицај једног аутентичног баштиника разуђеног опуса Слободана Јовановића какав је био Војислав Коштуница, следбеника „београдског стила“, и, што је много важније, истинског познаваоца важности државе за опстанак и очување једне нације, и институционалну сигурност свих грађана под њеним кровом!
Заиста, веома је тешко разумети човека који се у напону својих биолошких моћи јавно одриче универзитетске каријере и свих социјално пожељних нузефеката професорске вокације, укључујући и потенцијални улазак у САНУ, утолико пре што је за улазак у то (ванвремено) здање бесмртних увек била, а и данас је, важнија нечија друштвена гратификованост, домети тренутне политичке позиционираности и, томе саобразно, зрачење на све аспекте егзистенцијалних варијабли, него стварна сигнификантност и релеванција научног или уметничког дела једног појединца у озрачју савремене хуманистике („неукусно је“, одговарају неки академици, предложити неког младог човека са делом које већ сада својим обимом и дубином надилази наше парохијалне оквире, и улази у корпус непролазних европских вредности, заборављајући, ти исти академици, да су они у поменуту институцију укорачили млади, са једним књижуљком под пазухом, али и необузданом подршком тадашњих, махом политичких ауторитета!) Војислав Коштуница као да је тим актом на сав глас, метафорички речено, разуме се, јер је реч о човеку који више ћути него што гласно говори, објавио демисионирање од властите будућности. За овдашњи менталитет, тај чин је раван најтежем светогрђу.
Лакше је ипак разумети Коштуничину наоко ригидну, принципијелну одрешитост када се стекне темељнији увид у његову племениту теоријску заокупљеност значајем идеје државотворности, али и о ендемским опасностима ове, цивилизацијски најкомплексније творевине људског Ума по индивидуалне слободе, али, можда још важније, и по мањинска права групација које су институционално форматиране под окриљем позитивних правних норми! Отуда тај фамозни „легализам“, појам који игноранти бујне крви, а кратке памети приписују тобожњем Коштуничином анахроном традиционализму и конзервативизму, упркос белоданој чињеници што и сви појмови из домена (нео)либералне државе – „правна држава“, „цивилна контрола државе“, „невладине организације“, „грађанско друштво“, „јавно мњење“, и „подела власти“ – дугују свој витализам управо светом Тројству, о којем Коштуница пише још од својих младалачких научних дана: о владавини права, о законом ограниченој моћи државе, и, најпосле, о зајемченим правима грађана и мањина под окриљем апарата принуде, без обзира на то што побројани правни термини не постоје изоловано, као некакве веберовске идеалне форме, већ делују у тесном међусобном садејству, као конститутивни делови једног амалгамисаног државно-правног феномена.

СВЕМОЋ ВЕЋИНЕ У ДЕМОКРАТИЈИ
Познаваоци државноправне теорије и филозофије политичких доктрина знају да Војислав Коштуница спада у ону малу групу мислилаца, који су од првог, па до последњег списа, највећу пажњу посветили и присојној, и осојној страни државе, као најузвишеније цивилизацијске творевине: „Институционализована опозиција у политичком систему капитализма“, „Џон Лок и идеја владе која почива на сагласности“ и „Проблем тираније већине у политичкој филозофији Алексиса де Толквила“, само су неки од дубоко промишљених правно-филозофских списа Војислава Коштунице, из којих се лако – макар пуким, механичким читањем наслова – може разабрати његова брига да се тај организовани апарат принуде, конституисан и структурисан да би се обуздало људско зло и, последично томе, социјална анархија, не би изметнуо у своју супротност, у тирански волунтаризам над незаштићеним грађанином – појединцем или мањинском политичком организацијом која делује у оквирима прописаног легализма. Због тога, недавно изречена дисквалификација Коштуничних теоријских и праксеолошких политичких настојања као „окорело етатистичких“, и то од стране једног другог пречанског друштвено-политичког и аутономашког прегаоца, који ламентира над чињеницом да је Војводина једина од седам бивших југословенских ентитетских структура без државотворних атрибуција, делује, у најмању руку, фарсично. Јер, међу овдашњим правним и државнополитичким мислиоцима нема већег „песника“ слободе од Војислава Коштунице, о чему постоји мноштво поткрепа и аргумената у његовим радовима о антиномичној природи и државе, и демократије: „Оно што доводи у питање опстанак демократије није немоћ већине, већ, напротив, њена свемоћ. Резултат свемоћи већине у демократији јесте тај да све мање има изузетних личности (и на подручју политике, и у културном животу), да су у друштву узели маха осредњост, конформизам, да су појединци незаштићени. Човек је у демократији слаб, а утицај већине на њега подсећа на хучну бујицу пред чијим је бесом сваки појединачни напор осуђен на неуспех. Зато и треба трагати за средствима (политичко-правним, моралним и верским), која би ову бујицу могла да усмере у одређеном правцу“ („Проблем тираније већине у политичкој филозофији Алексиса де Толквила“, „Филозофске студије X“, Београд, 1978. година, страна 197, курзив наш).
Сличне, запањујуће пророчанске речи о тамној страни државног устројства можемо наћи и у Коштуничином, већ поменутом тексту „Џон Лок и идеја владе која почива на сагласности“, где бивши председник СР Југославије антиципира однос државе према појединцу из перспективе тзв. сагласности, као угаоном камену уговорне теорије: „Пораст државне власти над људским животом данас који се не може мерити ни са чиме што је постојало у друштвима прошлости – тај пораст власти праћен је сталним истицањем у модерним државама да оне управљају у сагласности са вољом својих грађана. Све оно што држава чини, она чини позивајући се заправо на тврдњу да ослобађа чланове друштва и да влада са њиховом сагласношћу.“ Не задржавајући се на овој констатацији, Коштуница појави сагласности прилази и из угла њене актуалности, тврдећи да се „без двоумљења може рећи да политички режими у којима се управља и манипулише цензуром и другим облицима забрана штампане речи, као и другим начинима ограничавања избора и разлика у мишљењу, да режими у којима државно-партијски апарат ‘производи’ сагласност уместо да омогући њено спонтано испољавање и развој – да сви ови режими нису демократски, односно да не почивају на сагласности оних којима управљају. Наметнута или изнуђена плебисцитарна подршка народа не представља вид сагласности. Нема сагласности тамо где народ нема могућности за изражавање несагласности. Јер тамо где несагласност не може да се испољи, не постоје докази да је народ сагласан са владом и њеном политиком“. Ове отрежњујуће речи Војислав Коштуница није исписао данас, већ их је обзнанио у „Филозофским студијама XIV“, на страни 53, далеке 1982. године, да би свој есеј завршио јетком поентом која има универзално, а не партикуларно значење: „За државе које не дозвољавају отворено неслагање не може се рећи да се заснивају на сагласности својих грађана. Једна влада не почива на сагласности својих грађана у мери у којој је неслагање у њој сузбијено“ (исто, курзив наш).

СТЕЋАК КОЈИ ПРЕТРАЈАВА
Да су знали за његове радове, да су макар интуицијом осетили да он није ничија лутка на концу, још мање нечија марионета, упркос његовим темељним увидима у постепено нестајање класично схваћеног суверенитета, у условима репресивности униполарног света, који се већ данас променио у мултиполарни, његови и тадашњи, и садашњи опоненти не би били толико увређено изненађени када је Коштуница одбио легалистички исконфабулирану, протоколарну функцију „енглеске краљице“ 2000. године, и када се успротивио инерцији појединачног и групног волунтаризма, који се после војно-полицијски изведеног пуча запатио као природни наставак насилног преузимања власти, као „легитимног“ вида криминалног обрачуна са „некооперативним“ појединцима. Требало је нову власт увести у легалне токове, како би се осујетило насумично, уз честу медијску асистенцију и режиране приватне „ауторске филмове“, хапшење невиних људи, како би се обуставило рекетирање људи „у присуству власти“, и дефинитивно спречило куповање „туђе кривице“ и „властите невиности“, уз посредовање паравојних формација, с којима једном постигнут договор није могао да се развргне пуким молбама, „дипломатским“ преговорима или празним претњама! У ситуацији која се отимала свакој разборитој контроли, Коштуница је учинио све да у јавни живот уведе ред, пристојност и одмереност, знајући при том да за противнике има острашћене идеолошке полуинтелигентне и новоформиране профитере, који су опијени неограниченом самовољом следили озлоглашену праксу бољшевичких бојовника. Највећма га нису разумели (а неразумевање закономерно изазива и прехрањује хостилизацију – то смо већ детаљно описали!), тако да је највећу срџбу изазивао неколико пута поновљени, али ни у којем случају не и надмени Коштуничин одговор на неодговарајућа питања: „Ја о томе нисам обавештен!“
То је трећа реченица која је, само за драматично неупућене, имала својство катализатора у додатном процесу сатанизације његовог лика, и стигматизације његовог политичког деловања као реметилачког и злоћудно успоравајућег у односу на наводно убрзани реформски курс, који би нас, да није њега било, и да га нема, увелико одвео под просперитетне сводове Европске уније. Ту реченицу Коштуница је напросто испосредовао из кључних списа који се тичу филозофије политичких доктрина, од Аристотелове „Политике“, све до Поперовог „Отвореног друштва“, а по којима је „тајна“ конститутивни, нераскидиви део онтологије државног битка, те да се о свему што иманентно припада „државном разлогу“ не може, и не сме јавно говорити. С друге стране, за разлику од потоњих шарлатанских импровизатора, којима се, примера ради, у необавезним и необавезујућим разговорима са пољопривредницима, могла отети и однекуд залутала метафизичка реченица „да је у земљи наша будућност“, Коштуница је избегавао исказе који своје упориште нису имали у законодавној нормативистици, који су, дакле, били изван легалистичког лежишта, једнако као што је избегавао конфесионалне изливе у којима је „предвиђао прошлост“ или се „сећао будућности“, јер му природа карактера није допуштала да неподношљиво лако манипулише политичким артефактима и умрежава их у наоко истините велике нарације о емпиријским потпуно непроверљивим чињеницама многоструко сложене државне структуре. Не, он је одбијао да се изјашњава о догађајима које је политичка реалност могла већ сутра да демантује, имајући при том на уму и опаску Лешека Колаковског, из студије о „Апоријама легалног насиља“, да је „криптична држава“ таутолошка синтагма. Чак се и у Платоновој „Држави“, тој великој утопистичкој поеми, оставља, макар и сасвим минимална, могућност да и премудри филозофи, којима се поверава моћ да управљају животом и судбинама грађана античког полиса, понекад не знају етиопатогенезу неких социјалних појава, због чега се Коштуничина лапидарност показује не само филозофски оправданом, већ и морално недоводљивом у питање. Дакле, тај насилни процес преображавања карактерних врлина Војислава Коштунице у његове етички зазорне мане, био је дуготрајан, апсурдан и политички инфаман, али се та гомила речи убрзо претворила у реторичку пиљевину, а испразне оптужбе на његов рачун у оно што Французи с добрим разлозима називају papier mache!
Кредибилитет, и политички, и духовни, и морални, Војислав Коштуница само је ојачао у потоњим годинама. Нема политичара који се тише успињао на врхове власти и који је још тише са њих силазио! Државником га чини непрестана брига за очување суверенитета и територијалног интегритета Србије, преосетљивост на сваки покушај угрожавања зајемчених права појединца и мањинских група, побуњенички просвећени револт на свако самовољно релативизовање уставног и законског позитивног нормативизма, али, можда понајвише, готово непојамно одсуство, код нас увелико уврежене параноидне жеље да се влада по сваку цену, попут дојучерашњих главара који се још нису освестили од тешког пораза и који се још даве и батргају у естрадним симулакрумима властитих самообмана. Да је само изговорио антологијски аподиктичну реченицу, до које је доспео после отрежњујућег увида у непостојање консензуса да се обузда даљи расап српске државности: „Ја предајем мандат народу!“, а да ништа није учинио на јачању институција државног система, ушао би у историју, у којој већ поодавно заузима почасно место. Војислава Коштуницу не морате волети, али је тешко не поштовати га!
Само се у овој нашој средини, само се у овој нашој држави, која титра на граници самоодржања, може догодити парадокс да најобразованији Србин, ендемски европејац који зна да Европа није само Брисел у којем се, као у каквој мануфактури, производе папири, већ да је Европа и добра, вечна старетинарница универзалних идеја и вредности, да темељни познавалац страних језика, аутентични либертерски мислилац и баштиник аутентичних демократских тековина, од стране одасвуд потпомаганих глобалиста, чија био-библиографија може лако да стане на лице и наличје биометријске личне карте, буде проглашен за окорелог националисту, што је у данашњем наопаком свету, нажалост, синоним за шовинисту. Војислав Коштуница је ипак, попут стећка, преживео сва наша превирања и све наше драме, хаос и дреку од којих губимо дах, а који стварају пролазни и помена недостојни људи. Он је једном засвагда схватио, слушајући пажљиво свог великог учитеља да „нема човекољубља без родољубља!“