Виминацијум: Сафари у стилу „Ко то тамо пева“

Пише Светлана Васовић-Мекина

Да туризам у Срба није ни на нивоу статистичке грешке захваљујући неодговорном односу власти према културној и историјској баштини, која би могла умногоме да поправи туристичку понуду земље, али и репутацију државе у свету, упозорили смо у претходном броју, описавши случај готово три године затвореног винчанског археолошког налазишта („Винча, заборављени Брисел неолита“). Да није само локалитет у Винчи неопростиво занемарен открива обилазак и неких других локација широм Србије, међу којима су и најпознатије. Тако смо се обрели на археолошком налазишту Виминацијум код Костолца…

Србија се, ако је судити према туристичкој посети, налази на последњем месту у Европи, уз Молдавију и Босну и Херцеговину, а није чудо што је тако ако ни домаћи званичници у својим изјавама не крију да им је туризам „последња рупа на свирали“. На ту чињеницу упозорио је текст „Србија на туристичком зачељу Европе“, објављен у „Печату“, 7. јула ове године. Да туризам у Срба није ни на нивоу статистичке грешке захваљујући неодговорном односу власти према културној и историјској баштини, која би могла умногоме да поправи туристичку понуду земље, али и репутацију државе у свету, упозорили смо у претпрошлом броју (230), описавши случај готово три године затвореног винчанског археолошког налазишта („Винча, заборављени Брисел неолита“).
Да није само локалитет у Винчи неопростиво занемарен, открива обилазак и неких других локација широм Србије, међу којима су оне које су и најпознатије. Тако смо се обрели и на археолошком налазишту Виминацијум код Костолца, где је некада постојао римски логор и град, који је у оно доба био тако велики, као што је у наше време мегаполис од преко три милиона становника. Обашка што се однедавно Костолац хвали и понудом разгледања скелета мамута, и то, наводно, једног од најстаријих на свету, ето, баш тамо пронађеног. Откриће је Костолчанима донео – багер. Копајући наносе земље, багер на површинском копу Дрмно у Костолцу налетео је на остатке мамута врсте Mammuthus meridionalis, једног од најдревнијих становника Европе међу сисарима. Фосилни остаци овог џиновског створења откривени су на дубини од 27 метара, у слоју жутог песка, кад је багерска кашика ударила у неочекивану препреку. У медијским прилозима који су пропратили вест, најављено је да ће посетиоцима посебан ужитак представљати чињеница што мамута могу да виде баш на месту где је и пронађен. Лепо звучи? Тачно. А како све то изгледа на лицу места?

МАМУТ БЕЗ МАМУТА

[restrictedarea]

Пошто су се у близини багера и пронађеног скелета задесили археолози са оближњег налазишта Виминацијум, радови багеристе су заустављени и убрзо је утврђено да остаци припадају такозваном Јужном мамуту, те да су стари око милион година. Испоставило се да је скелет лепо очуван, јер га је од пропадања спасао специфичан слој земље у којој је пронађен. Ни багер га није много оштетио. Мамути врсте Mammuthus meridionalis били су једна од највећих врста слоновског рода које су икада живеле. Познати као Јужни мамути настањивали су европски континент пре око пет милиона година. Били су виши од 4,5 метара и личили су на азијске мамуте, али са дужим кљовама. Успели су да се прилагоде хладнијој клими, али не и леденим условима.
Београдски медији су брзо пронели причу о несвакидашњем открићу, уз напомену да ће „мамут из Костолца бити још једна велика атракција овог краја, поред налазишта Виминацијум, будући да је његов скелет скоро потпуно очуван“.  Наглашено је и да су „мамути, као изумрли џиновски сисари, вазда међу најзанимљивијим палеонтолошким открићима и незаобилазна атракција“. Уследили су бројни чланци и репортаже, који су одреда описивали како је скелет „нашег“ мамута један од ретких на свету, ваљда их је свега двадесет, уз назнаку где се та несвакидашња атракција може видети – на самом локалитету! Информација на исту тему „окачена“ је и на званичној презентацији археолошког налазишта Виминацијум (www.виминацијум.орг.срб) и, да све буде горе, све то на српском, енглеском и немачком језику. Тако на поменутој „званичној презентацији“ и дан-данас пише да „посебну атракцију у оквиру археолошког парка Виминацијум представља посета праисторијском налазишту где је откривен цео скелет мамута“, који је пронађен „на 270 метара источно од Царског маузолеја“, због чега ће налазиште мамута код Виминацијума, заједно са геологијом Површинског копа, свакако „бити увршћен у ризницу објеката заштите геолошког наслеђа, не само Србије већ и света“.
„Ако дођете и посетите ово место, имаћете изузетну прилику да у посебним условима, на дубини од преко 30 метара од површине тла, као у доба миоцена, у несвакидашњем амбијенту, доживите време од пре 5.000.000 година, и то само на неколико стотина метара од изузетно значајног римског налазишта Виминацијум“, поносно пише на званичној презентацији виминацијумског археолошког налазишта. Поучена искуством Винче, на броју телефона, наведеном на сајту Виминацијума, проверавам радно време налазишта, и тако, срећом, сазнајем да последњи обилазак почиње у 17 сати (што на сајту не пише!) и да је цена карата дупло виша од најављене на службеној страни музеја на отвореном. Сумњичава, проверавам и да ли у оквиру истог дана, односно исте „туре“ можемо видети и мамута? И добијам – потврдан одговор. Да, у склопу разгледања Виминацијума имаћете довољно времена и прилике да видите и мамута, одговорио је глас из слушалице.
Било би смешно, да није трагично. Јер проблем није ни у катастрофалном локалном путу који ка Костолцу води од пожаревачке петље, где се они, који стижу било из правца Београда или Ниша „скидају“ са Аутопута, нити у потрошеном времену, па хајде да поменемо и трошак за бензин за тих двестотинак километара. Не, проблем је што је ово прича као у дечјој представи коју је ономад изводило београдско позориште „Душко Радовић“, у којој су гусари волели да пију чај с румом – без чаја. Тако кад стигнете у Костолац, и пронађете Виминацијум захваљујући солидно распоређеним путоказима (изгубили смо се само једном!), открићете заједно са групом туриста из Француске, Немачке, Словеније и Швајцарске (сви са буљуком радознале деце), да од мамута на самом локалитету – нема ни трага, ни гласа. Када смо се придружили запиткивању „зашто мамут не може да се види?“, службено лице се обрецнуло да то није могуће. На ново питање, упућено радницима запосленим на локалитету археолошког налазишта Виминацијум, како је могуће да нам је особа, која диже слушалицу на службеном броју Виминацијума, гарантовала супротно, пре него што смо потегли пут, сазнајемо (у поверењу) да се скелет мамута „налази на копу, где пут није безбедан јер га пресеца трака“ (??!) стога – мамут никако није доступан.
Уз нескривену иронију следи објашњење да је у врло магловитом плану да и тај „локалитет једном буде отворен за посетиоце“, а кустоскиња се за очиту „навлакушу“ у вези са информацијом датом преко телефона – присутнима извинила. Окупљени се згледају у неверици. На опаску да је и сајт званичне презентације Виминацијума обмана јер потенцијалним посетиоцима обећава оно (разгледање скелета мамута) чега очигледно нема, односно што је недоступно (упркос улазницама купљеним по цени од око три евра), кустос нам показује мамута, али – на плакату, постављеном на скромној сталажи унутар једног од шатора којим су покривене ископине! Од осталих туриста чујемо да још већу и лепшу фотографију мамута, тј. тренутка његовог ископавања можемо да видимо изнад сандука са сладоледом у продавници сувенира. Ту је колосална званична дезинформација  о изложеном скелету мамута, мамац за лаковерне туристе, сведена на једну овећу фотографију поткрепљену великом захвалницом америчкој амбасади, јер је пре неколико  година финансијски помогла археолошком налазишту.
Кустоскиња се не обазире на негодовање, већ нам показује још плаката. Окреће их један за другим, на слици гледамо све оно што смо видели већ пре поласка, код куће, на чувеном „званичном сајту“ Виминацијума. На једном од плаката су сликани артефакти, златан накит и ини предмети, пронађени приликом ископавања. „А где то може да се види?“, окуражио се Француз, па пита. „Ми немамо, за сада, услове да те предмете изложимо и чувамо, зато су у ‚Народном музеју‘ у Београду“, брзо одговара кустоскиња. Следи мртва тишина, а онда стидљиво питање из задњег реда, јер придошлица из Београда познаје ситуацију: „Зар ‚Народни музеј‘ није већ годинама затворен, око седам година – затворен?“
Кустоскињи је непријатно, али мора да потврди. „То значи да ништа од тога не може да се види!“, резигнирано закључује српски део туриста, док један од њих непријатну ситуацију образлаже окупљеним странцима, преводећи на енглески. Каква брука. Кустоскиња, ипак, извлачи ствар – причом. Кад већ нема шта много да покаже, бар зна маштовито да прича. Пита српски део посетилаца хоће ли се љутити уколико све оно што ће им на српском испричати – потом преведе странцима и на енглески језик. Нико се не буни, таман посла, па нисмо дивљаци, каже старија госпођа са шеширом широког обода, ако смо их већ преварили (већ је спремна да део кривице због лоше,  шта лоше – катастрофалне организације – стоички преузме и на своја, тј. српска плећа), онда бар да им покажемо то наше традиционално гостопримство.
И тако смо сазнали оно што пише у историјским читанкама – налазимо се на месту, одакле су некада у своје походе одлазиле две велике римске легије. Виминацијум, близу данашњег Пожаревца, био је велики римски град и војни логор између 4. и 1. века пре нове ере. За време владавине Гордијана III (239. п.н.е.) добио је статус колоније, највиши статус који је царство додељивало. То му је омогућило да кује свој новац и да грађанима даје римско држављанство. Последњих година је на локалитету са више од 14.000 гробница откривено много импресивних фрески и неизмерно богатство житеља Виминацијума. Био је то у оно доба леп град – ту су остаци старих терми, импресиван улаз у град са две велике куле; ту су гробнице из римског и хришћанског доба у које посетиоци могу чак накратко да уђу, како би с унутрашње стране гроба, претходно готово пузећи уским ходником без светла – видели слике и портрете осликане на унутрашњим зидовима последњег почивалишта, на пример виминацијумске Мона Лизе, како је због загонетног осмеха и позе крштена девојка, сахрањена у једном од њих.
Археолози су у Виминацијуму недавно открили  и неке нове римске гробнице. Недалеко од костију мамута пронађени су најфинији златни предмети – накит и новчићи, па чак и загонетан  „индустријски“ комплекс.

ПУСТИ СНОВИ
Али све то туристима, који су превалили далек пут како би видели нешто посебно и изузетно баш у Виминацијуму, у складу са „понудом“ на његовом званичном сајту – не значи много. Јер, као да није био довољан „гаф“ са разгледањем мамута, накита и других артефаката – на плакатима, из трена у трен се нижу нове омашке домаћина које кваре доживљај придошлицама. У складу с тим, ни домаћи, а још мање страни гости никако нису могли да схвате шта кустоскиња од њих тражи, када им је на почетку разгледања казала да нека свако седне у свој ауто и вози за њеним возилом (при чему је прстом на паркингу показала на исто). На свеопште изненађење, схватили смо да нас до друга два локалитета неће одвести електрични минибус, како нам је објашњено уочи поласка.
„Нажалост, покварила нам се батерија на нашем електричном возилу“, додаје кустоскиња, онако, узгред. И тада сви угледамо „возило“ са десетак белих седишта удобно паркирано испод великог шатора, тик уз билетарницу и остатке гробља. Није било друге – несвакидашња колона туриста, иако су сви уредно платили карту која је подразумевала и превоз до појединих локалитета – села је свако у свој аутомобил и јурила за црвеном „пандом“ мимо њива и пољана, од једне до друге, а онда и треће тачке налазишта, од гробница до остатака уласка у град и од капије до руина римских терми, па натраг, до зграде у којој се продају сувенири… Одакле је управо, свако својим колима, кретала следећа туристичка група.
Кад се све сабере, овај необичан туристички доживљај, пут до Костолца, тј. Виминацијума, могли бисмо да сажмемо у слоган: путујте, па сазнајте шта све нећете видети. Али, ту је и трачак оптимизма. Кустоскиња свако од своја три предавања (на три горепоменуте локације) редовно закључује не само признањем шта све не може да се види, већ и најавом шта ће моћи да се види – једном, у будућности. „Ето, све то су римски градови у Србији (показује руком на плакат на којем су уцртани путеви римских царева у Србији), то ће убудуће моћи да се посети у оквиру ‚Путева римских императора‘, а ‚Пут културе римских императора‘ открива древне римске градове, путеве, рушевине и артефакте, међу којима је и Гамзиград који је УНЕСКО ставио на Листу светске културне баштине. То је пут који води кроз време када је Дунав био источна граница Римског царства. Ту ће бити изграђени конаци, како би туристи могли да преспавају, доживе дух оног времена и посећују те локације“, озарено описује кустоскиња сутрашњицу, стојећи с друге стране жуте пластичне траке какву обично полиција користи приликом увиђаја.
Слично се поновило и на месту где је некада била лука и улаз у римски логор и град. „Некада је Дунав био много ближи, па се са бродова искрцавало одмах поред града. Овде (показује иза себе, пут шевара) ће бити прокопан широк канал дужине три километра, па ће туристи, који крстаре Дунавом, убудуће бити у прилици да се у малим бродићима довезу и до самог улаза у Виминацијум“, приповеда кустоскиња, стојећи на гомили камења у огромној рупи, где су видљиви остаци пута који је између две куле изграђене од цигала водио унутар зидина древног града.
„Сјајни планови, нема сумње, али боље да за почетак поправите бар електрични минибус“, саркастично добацује постарији господин, сазнајемо да је Енглез, из Лондона, супруга из Ниша, дошли да обиђу својту и успут деци покажу знаменитости Србије, узели су чак рента кар како би видели Виминацијум. Разочарања има напретек – за туристе је неприступачан и научноистраживачки центар „Domus Scientiarum“ у Виминацијуму, који би, судећи према информацијама Туристичке заједнице Србије требало да служи да „научници из Србије и света користе кабинете, библиотеке и атријуме за истраживања, рад са студентима, летње школе, те организацију конгреса и тематских скупова“, уз истовремену сврху за „смештај туриста који у све већем броју показују интересовање за боравак у Виминацијуму“. „Domus Scientiarum“ би требало да „представља врхунац понуде у археолошком туризму, са јединственом атмосфером античког Рима, у којем посетилац може бити што год пожели – археолог, легионар или император“. На питање, где може да се осети та атмосфера на локалитету, добијамо штур одговор – уколико им се та жеља јави једно седам до десет дана унапред, онда су домаћини спремни да припреме римске тоге за такве авантуристе (да се пресвуку) и остале играрије везане за „римску атмосферу“, укључујући и римски царски ручак, али све то се дабоме плаћа посебно, око 20 до 25 евра, противвредност у динарима. А зашто податка да је такву „атмосферу“ потребно наручити и платити унапред, по много вишој цени – нигде нема, нигде не пише? Нема одговора.
Све побројано није проблем само тог локалитета – то је проблем ове државе и њеног односа према туризму. У Србији актуелни, а нарочито некадашњи највиши државни функционери, попут бившег председника Бориса Тадића који се одмарао на Вису – одлазе на летовања, уместо у Србији, у иностранство, док Србија заједно са БиХ и Молдавијом, како је за „Печат“ недавно објаснио Тома Момировић, председник Управног одбора ХОРЕС-а (Асоцијација хотелијера и угоститеља Србије), представља „троугао туристичке катастрофе“.
У другим државама другачија пракса, па француски председник Оланд, на пример, летује у протоколарном објекту француске државе Форт Брегасион на француској ривијери. Немачки канцелар Ангела Меркел је од својих земљака чак јавно затражила да ово лето проведу у Немачкој, док Владимир Путин најрадије посећује Сибир. Слично је и у државама у окружењу – узмимо, рецимо, Словенију, где највиши државни дужносници редовно, из лета у лето, позирају фоторепортерима док одмор троше возећи бицикл уздуж Триглава. И све док политичари у Србији, нарочито они на власти, не покажу више бриге за лепоте и светске атракције које постоје у нашој земљи, страни туристи ће се, одлазећи из Србије, сећати лоше организације и јавашлука, уместо да кући понесу утисак да су искусили изузетну европску раскрсницу путева и цивилизација.

[/restrictedarea] займ на карту без отказов круглосуточно займ на карту онлайн срочно без отказаманисто займэкспресс займ москва

Један коментар

  1. Čitala sam u štampanom izdanju ovaj tekst, i žao mi je, mnogo mi je žao, što ga nema u elektronskoj formi, jer bi neuporedivo više ljudi čulo i znalo šta se dešava i šta se sve radi da nam (ne) bude bolje.
    Ovde iznesene činjenice su sasvim dovoljne za pozivanje na krivičnu (o moralnoj da ne govorim) odgovornost mnogih, počev od Vlade pa do predsednika lokalne opštine. To njihovo ,,propuštanje činjenja” dovodi do ozbiljne štete i gubitka kako u Kostolcu, tako i samoj državi. Ako bi se ta kao i nematerijalna šteta nadoknadila iz imovine odgovornih lica, verujem da bi se situacija sa kulturnim blagom Srbije veoma brzo promenila na bolje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *