Почетна / Култура / Узбудљиви сјај „мрља“ и „флека“

Узбудљиви сјај „мрља“ и „флека“

Пише Дејан Ђорић

У најјачој конкуренцији, изложби преко две стотине најбољих мајстора из целог света, коју је организовало Интернационално друштво акварелиста, ове године у Измиру, наш уметник Душан Ђукарић није био само излагач, већ и члан жирија за доделу награда

 

Акварел је као сликарска техника потиснут из галерија и музеја, не проучава се на уметничким факултетима, али је ипак у српској уметности крајем двадесетог и почетком двадесет првог века изузетно развијен. У овој, по неким мишљењима најтежој ликовној техници, строгих правила и без могућности било какве исправке, стварају авангардни, као и традиционални уметници. Код нас су се образовале посебне школе, значајни акварелисти и њихови следбеници, а појединци се баве искључиво тим видом изражавања. Некада је у нашој уметности акварел, као и цртеж био помоћно средство, на нивоу крокија и забелешке, а не самосталне ликовне дисциплине којој се придаје пажња. Данас је један од врхунских израза пре свега фигуралне уметности у Србији, самостална стваралачка област која има своје посвећенике и колекционаре, чак и специјалистичке галерије.

[restrictedarea]

ОСОБЕНОСТ МЛАЂИХ МАЈСТОРА
Један од пионира обнове српског акварела био је Грујица Лазаревић који је годинама радио на истој врсти папира, изузетном брзином и лакоћом. Толико их је насликао да би се са њима могла испунити већа соба. У раној фази развоја нашег поратног акварела кључну улогу има и Здравко Мандић који је акварел довео до непревазиђене финоће, на осетљивој граници између апстрактног и фигуралног. Ранко Бељинац, млађи од њих, у јавности и у ликовном свету сматран је најбољим српским акварелистом. Добијао је, између осталих, прве награде на великим интернационалним изложбама у Енглеској, колевци модерног акварела, где их је најтеже освојити. Бељинац је преминуо нешто пре своје велике изложбе у београдској Галерији „УЛУС“, која би га коначно потврдила у ликовном свету. Хтео је да изложи искључиво виртуозно, детаљистички дуго сликане актове, анатомски простудиране, радове које је појединачно сликао више месеци и у које је први пут желео да унесе ирационалну атмосферу, надградњу у виду фантастике. Грујица Лазаревић такође више није присутан, а Мандић се због болести повукао. Појавили су се, међутим, млађи мајстори. Сматра се да је можда најособенији садашњи српски акварелиста Душан Ђукарић. Постоје озбиљни аргументи који иду у прилог овој тези, њих су разматрали и тако строги, критички расположени уметници какав је Владан Радовановић. Бељинац је акварел третирао на реалистички начин, као технику великих могућности минуциозног вишеслојног набојавања, подсликавања и подастирања бојених слојева, сличну тзв. сувој четки. Зато је аквареле сликао веома дуго, пипаво, педантно, искључујући као у графици могућност грешке, али и случаја, толико битног у акварелу. Ђукарић је кренуо другим путем у оквиру исте проблематике. Његов стил није нимало апстрактан или оријенталистички слободан и сведен, он не користи лавирање, широко и овлашно бојење површине, не зна за цурење, капање, прскање и случајност узнетих до уметничког значења. Не може се за начин рада овог мајстора рећи да је близак далекоисточној традицији која је толики утицај имала на модерну уметност, омогућивши многа остварења ташизма и апстрактног експресионизма, формирајући сликаре попут Џексона Полока, Марка Ротка и Зао Ву Кија.
Ђукарић не слика апстрактно, али и не одбацује решења те школе, сасвим супротне од европске акварелске традиције у духу брижљиво обрађених детаља. Не слика блиско естетици коју је назначио Албрехт Дирер за кога поједини врхунски акварелисти тврде да са њим почиње и завршава се европски акварел. Диреровски прецизан стил био је утицајан све до Александра Козенса и Виктора Игоа који се сада открива као важан цртач и акварелиста. Они су предложили и остварили сликање пејзажа  помоћу мрља и флека. У духу тог учења са почетака модерне делује и Душан Ђукарић. Акварел је ослободио од крајњег веризма и натуралистичке исцрпности, не занима га остварење које је само миметички веран одраз стварности у маниру (хипер)реализма којим би изненадио публику навиклу на слободан израз у овој техници. Жели да истакне друга својства карактеристична само за тај вид уметности и да је на тај начин издвоји и уздигне. Зато на његовим акварелима уочавамо атмосферу, сфумато измаглице, испарења, водену пару, кишу и смог, а те ефекте је неупоредиво теже представити него верно, стрпљиво и доследно копирати призоре из стварности. Његов рад поштују сликари, као и публика, свесни вредности оствареног.

ДЕМОНСТРАТОР У ЕВРОПСКИМ КАМПУСИМА
Ђукарић је акварел довео на виши ниво, његова урбана средишта не препознајемо по тачности описа, већ по утиску која остављају, он је сликар стања, осећања и атмосфере, а не миметичар, дословни преписивач реалности. Сјединивши европски и далекоисточни стил, мимезу и апстракцију, чулност и интуицију, привржен пре свега животу и човеку, у делима изражава смиреност и осећање за простор. Био је уочен још на првим самосталним изложбама у Београду, колекционари су откупљивали целокупне његове изложбе и убрзо је своју технику довео до виртуозности. Као ретко ко у савременом фигуралном акварелу слика и формате од сто шездесет сантиметара за које поручује папире посебне израде, а урамљује их искључиво код таквих изузетних мајстора какав је Радомир Чачић. Ђукарић се брзо прочуо својим радом, па је сада позиван за демонстратора у европским уметничким кампусима. Познаваоци кажу да његов начин рада више од Бељинчевог одговара правој природи акварела, а са њим га осим ласкавих епитета повезује и један необичан податак. Бељинац је био веома цењен иконописац који је иконописом престао да се бави када је постао акварелиста. Душан Ђукарић је слично њему занемарио каријеру успешног фрескописца у корист акварелистике. У односима иконе и фреске, минијатурне и монументалне слике, прецизног и апстрактног, детаљног и сведеног, лазурног и колористички згуснутог, вероватно би требало потражити тајну умећа овог мајстора.
Спољни повод за овај приказ можда не би требало ни наводити. Једно од одредишта његовог успеха је Галерија „Ринкон“ у Гранади, у којој је ове године као једини акварелиста наступио са добрим фигуралним сликарима. Француски часопис „Pratique des arts“ у специјалном броју посвећеном акварелу приказао је његов рад. Највећи успех на међународној сцени доживео је ове године у Измиру. У најјачој конкуренцији, изложби коју је организовало Интернационално друштво акварелиста, окупивши преко две стотине најбољих мајстора, професионалаца из целог света, Ђукарић није био само излагач, већ и члан жирија за доделу награда. Спојио је Исток и Запад, традиционално и модерно, урбано и национално. Каријера овог сликара беспрекорно је у успону, успех је очекиван, као што је његов акварелски израз изненађујуће лак и неоптерећен. Припремајући четврту самосталну изложбу у Београду, која ће бити посебан догађај, Душан Ђукарић је остварио много тога што наши сликари и акварелисти могу само да прижељкују.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *