Устани Београде, Хрватска те зове, зове

Пише Миодраг Зарковић

Снага хрватског лобија у званичним и незваничним центрима моћи и утицаја у Србији пречесто је долазила до изражаја у 21. веку

 

Као један од водећих публицистичких скоројевића најновије, „Анђелина Џоли“ генерације – „знање је непотребан терет“, могао би да гласи мото ове сорте јавних делатника – Јово Бакић није могао да одоли новој рунди расправа о односима Србије и Хрватске, коју је покренула безумна изјава хрватског свештеника Стјепана Разума да је Јасеновац ништа више него „српски мит“. Бакић је, у својој редовној колумни за „Политику“, насловљеној „Рат етносећања“, покушао да се надобудно „издигне“ изнад целе ситуације, и да очита лекцију и једнима и другима и трећима (босански муслимани) поводом тога што уживају у „самовиктимизацији“, тј. преувеличавању сопствених жртава, чиме призивају нове.
Србима је, у том смислу, на терет ставио поново Јасеновац, оптужујући нас да смо историјски утврђене податке о 100.000 страдалих – позива се, иначе, на веома сумњива истраживања Србина Богољуба Кочовића и Хрвата Владимира Жерјавића – препумпали пет и више пута.
Ако је и од Јова Вундеркинда Бакића, превише је, јер овако се поигравати са незапамћеним страдањем из Другог светског рата управо је призивање нових српских жртава. Бакић, међутим, није никакав изузетак. Напротив, односи Београда и Загреба у последњих сто година оптерећени су несхватљивом количином српских потеза, што из редова званичника, а што из вајне друштвене врхушке којој се и Бакић труди да припада, који су као исход имали искључиво штету по Србију, те последичну корист по Хрватску, иначе никада очишћену од фашизма и усташтва.
Ово што следи је подсећање на неке од најдрастичнијих примера из ближе прошлости, у разним областима друштвеног деловања, на којима би Загреб морао да захвали Београду – само када би стигао, од силног труда да на сваку снисходљивост из Србије истог часа узврати новим и новим увредама, претњама, изазивањима и отворено непријатељским поступцима.

[restrictedarea]

Поп и рок музика
Ни уметнички безвредније, ни друштвено штетније појаве, није било, нити ће бити од хрватске поп-рок музике. Гледајући уназад, неко би чак могао да закључи да је управо „глазба“ та која је нарушила крхки национални консензус међу Србима, успостављен раних деведесетих са избијањем грађанског рата на просторима умируће СФРЈ. На тадашњем црном тржишту, набујалом услед санкција, али и по дискотекама и ноћним клубовима српских градова, па и многим радио-станицама, хрватске поп и рок групе биле су надмоћне, и то истовремено док су у самој Хрватској многи од тих „умјетника“ били непосредно укључени или у борбе против српског народа, или у ратну пропаганду Туђмановог режима. Вероватно највећи хит била је песма „Тек је 12 сати“, загребачког „И Ти бенда“, која се средином деведесетих годинама вртела и по неколико пута за вече по свим посећенијим београдским дискотекама – тутњајући овдашњом музичком сценом, ова песма пообарала је и минималне баријере националног поноса које су се до ње још држале, па је тако чак и за време „Олује“, док су хрватски авиони бомбардовали километарске колоне избеглица, по овдашњим кафићима трештала хрватска поп музика.
После Петог октобра, хрватски музичари нагрнули су да и уживо пустоше српско тржиште. Дворане су пунили и пуне „Магазин“, Џибони, „Хладно пиво“, „Психомодопоп“, Арсен Дедић (мада се клео да неће), однедавно Тереза Кесовија… Некима од њих, зачудо, то није била никаква препрека да истовремено потписују петицију против концерта Светлане Ражнатовић у Загребу. Пошто је најављено да ће у Београду ускоро гостовати и по национализму познато „Прљаво казалиште“, од познатијих хрватских музичара још само Оливер Драгојевић, Мишо Ковач и Марко Перковић Томпсон избегавају долазак у Србију: прва двојица се заричу да се неће предомислити, док трећи пева о томе како ће једног дана ипак прећи Дрину, али са ножем у рукама.

Дипломатија
Страобалне размере штете нанете нашој држави у односима са Хрватском, у дипломатском смислу најбоље се огледају у неделовању. Као да нема те дипломатске увреде или чак отвореног непријатељства – попут признавања „независног Косова“ – који би српске спољнополитичке званичнике навели да барем преиспитају, ако не и сасвим преиначе, држање према Загребу.
Један од најболнијих скорашњих примера везан је за децембар 2009. године, односно расправу покренуту пред Међународним судом правде на предлог Србије, а на тему косметске „независности“. Хрватска је, нимало изненађујуће, била међу 14 држава које су стале на страну Хашима Тачија, а наступ хрватске представнице једногласно је оцењен као наглашено острашћен.
Ако је и била острашћена против Србије – а некако је лако поверовати у то када год је реч о хрватским кадровима – логично је запитати се зашто па и не би била, с обзиром на то да ни званични, ни незванични Београд просто не маре за санкционисање хрватских кадрова који иступају против Србије.

Повлачење тужби
Правнички тим у којем је пуноправно, па и врло полетно, учествовао и Иво Јосиповић, поднео је 1999. године у име Хрватске тужбу против Србије за геноцид, пред Међународним судом правде у Хагу. Пуних девет година касније МСП се прогласио надлежним у том спору, што је навело чак и тадашњу српску „дипломатију на стероидима“ да узврати противтужбом, у коју је укључен и Други светски рат, са све Јасеновцем и осталим српским стратиштима широм НДХ. Незванично се причало да је документациона грађа за српску тужбу била толико обимна, да је камионима превожена до Хага. Елем, до тада нарастајућа еуфорија у Хрватској, чија се јавност уљуљкивала извесном победом у спору над Србијом, нагло је почела да сплашњава, толико да се, такође незванично, почело говорити да је Загреб спреман да предложи узајамно повлачење тужби, те вансудско поравнање. А, ко је званично први предложио повлачење? Па наравно, Борис Тадић, тада председник Србије! Мајстор је изјаву о обостраном повлачењу тужби дао чак и пре него што су непотврђени камиони стигли до Хага.
Са усташким геноцидом у целом случају, најбољи могући расплет за Хрватску било би баш узајамно одустајање. Ако се још изборе и за нагодбу, боље по њих, јер и по „Викиликсу“ можемо да видимо колико су српски кадрови „мотивисани“ и „одлучни“ у незваничним иницијативама у корист Србије. Са наше стране, међутим, то је недопустив исход, баш због геноцида у НДХ, који не сме бити предмет никаквих вансудских нагодби, а поготово сада, када је најзад доспео до суда.
У овом тренутку, повлачење ипак још није договорено.

Истраге против српских новинара
Уочи рата у Хрватској, загребачки „Слободни тједник“, недељни таблоид астрономског тиража од безмало 200.000 примерака, није признавао границе у свом усташком дивљању. Објављивао је, на пример, спискове Срба по већим хрватским градовима, које је жигосао као издајнике и терористе. На списковима су се често налазили официри ЈНА, од којих су неки и убијени пошто би им се име појавило у „Тједнику“, као и новинари дописници српских медија: зато је чак и Радоје Арсенић, чувени дописник „Политике“ из Загреба, имао бројних проблема, о којима је исцрпно извештавао (и он и породица били су изложени најстравичнијим претњама).
Данашњих дана, београдско Тужилаштво за ратне злочине уопште не хаје за овај мрачни пример професионалног суноврата, већ годинама уназад упорно „истражује“ искључиво српске наводне „ратнохушкаче“, о којима пак никако да пронађе опипљиве доказе да су некоме заиста и наудили, али их свеједно блати и клевеће како стигне. Оно, оснивач „Слободног тједника“ Маринко Божић одавно није међу живима, али имају Хрвати још примера смртоносног новинарства. Једно име – Денис Латин – нарочито злокобно одзвања, због сећања на то када је управо овај ТВ „аутор“, данас наводно узоран водитељ, 1991. године у камеру читао спискове неподобних Срба из Сиска, а ти људи касније нестајали или проналажени усмрћени. Ни Латином се не бави Бруно Векарић, портпарол београдског Тужилаштва за ратне злочине и незванични вођа вишегодишње истраге против српских ратних извештача. Ни наговестио није било какву намеру да се позабави медијским злочинима у окружењу, али зато по српским гласилима ствара атмосферу терора, редовно сејући тихе или гласније претње овдашњим новинарима. Као да је Векарићу, далеко било, више на срцу заштита хрватских интереса, него достизање правде или, пу-пу, заштита српских националних интереса.

Телевизијски програм
Једна од последица претходне ставке, јесте и наглашена кроатофилија српских ТВ станица у последњих 12 година: постојала је она одвајкада, а нездрави притисци Тужилаштва за ратне злочине и осталих „другосрбијанских“ јуришника само су је појачали (похвалите ли повремено Александра Станковића, рецимо, радар Бруна Векарића неће вас ни приметити). Никоме никада, тако, није засметало то што српски кабловски оператери преносе програм „ХРТ“-а, иако „ХРТ“ на дневној бази испољава мржњу према Србима и Србији (примера ради, преносили су чак и Томпсонове концерте, што је случај за који овде напросто не постоји ништа ни близу пандана).
Долазак познатог кроатофила Александра Тијанића на чело националне телевизије, додатно је осилио „РТС“-ове заљубљенике у „Лијепу њихову“. Како и не би, када је Тијанић 2004. године, већ у својству директора „РТС“-а, гостовао поменутом Станковићу у „Недјељом у 2“ и тамо, на „ХРТ“-у, не трепнувши изјавио да то што августа 1995. нико од Срба није остао да положи живот у одбрани Книнске тврђаве доказује да Срби никада нису заиста прихватили „Милошевићеву политику“. Вишеслојна у националној злонамерности, ова изјава савршено одсликава уређивачку политику „РТС“-а за Тијанићевог вакта (наново потврђену недавном информацијом да Јавни сервис већ три године у бункеру држи документарац Данка Васовића о страдању Срба у Јасеновцу). С њом су разумљивије и раније, самосталне емисије Наташе Миљковић, обавезно „обогаћене“ прилозима о Хрватској и тамошњим приликама, што је обичај који се касније пренео и на многе друге „РТС“-ове емисије, па и на „Дневник“.
Последњих неколико година, телевизијска кроатофилија у Србији одметнула се и на страну загребачких ТВ серија, репризираних и по више пута, упркос мизерној каквоћи. Рекордер је вероватно серија „Љубав у залеђу“, од које је на „Б92“ више пута био поновљен само „Секс и град“, иначе једнако штетан.

Спортска такмичења
Мада је претежно „тестостеронско“ окружење, самим тим погодно за снажнија, па и родољубивија осећања, ни српски спорт није имун на необјашњиву наклоност ка свему што долази из Хрватске, иако о узвратном односу нема ни говора. Зачеци овакве неравнотеже били су видљиви још деведесетих, у доба када су све непосредне спортске везе између Србије и Хрватске биле у прекиду, али када су многобројни српски и хрватски спортисти наступали у истим клубовима: сетићемо се да је, на пример, српска спортска штампа редовно и нашироко извештавала о наводно идиличном пријатељству Предрага Мијатовића и Давора Шукера, док су обојица играли за мадридски „Реал“, док су хрватска гласила тој теми једва придавала икакав значај.
У новом веку, а са најездом кадрова Демократске странке у спортске савезе и клубове, наклоност ка Хрватској озваничена је уласком у установе. Тако је, после скандалозног финала Европског првенства за ватерполисте у Крању 2003. и незаборавне победе Србије и Црне Горе над Хрватском, те незапамћеног дивљања хрватских хулигана, управо наш Ватерполо савез тражио од европске федерације да не кажњава хрватску репрезентацију! За овај пример, вероватно јединствен у савременом спорту, прича се да је идеја великог ватерполо заљубљеника, тадашњег министра одбране Бориса Тадића.
Посебан текст заслуживао би осврт на самоубиство српске кошарке, почињено несхватљивим пристанком на Јадранску лигу и одрицањем од домаћег такмичења. Тај злочин према националном спорту једноставно нема премца.

Привреда и тржиште
Пошто су силом, милом или подмићивањем успоставили изузетно разгранату трговачку мрежу широм Србије, хрватски привредни субјекти већ годинама затрпавају српско тржиште својим производима. При том, најдебљи крај као да извлаче српска предузећа, која се из ко зна каквих разлога све чешће повлаче пред најездом производа из „Лијепе њихове“. Застрашујући пример овог обичаја јесте тржиште флашираних вода, на којем су хрватске марке постигле видљиву надмоћ, упркос богатим природним ресурсима којима располаже Србија, као и прилично развијеним српским прерађивачима воде.
(И још на све то, када је Ђорђе Вукадиновић у једној од својих скорашњих колумни написао да је у центру Београда малтене немогуће купити српску флаширану воду, док хрватске искачу на сваком кораку, био је беспризорно вређан по београдским проусташким сајтовима, попут „Е-новина“).
Сувишно је и подсећати да српска привреда није ни делићем заступљена у Хрватској, чему се редовно испречи и хрватски државни механизам, и тамошње друштво огрезло у антисрпској хистерији.
У последње време, овдашњи хрватски лоби лакта се у корист развоја хрватског туризма, што је привредна грана која Хрватској ипак представља „хлеб насушни“. Зато су постали незаобилазни ТВ прилози или новински текстови у којима се бесконачно хвали Јадранско приморје, чак и плаже попут Зрћа, направљене преко концентрационих логора за Србе из Другог светског рата. Као што је „Печат“ већ писао, аутори ових прилога и текстова уобичајено су награђивани вишедневним аранжманима по хрватским туристичким центрима, што би можда налагало какву темељну истрагу на тему подмићивања и корупције у медијима.

Културна сцена
Лето 2012. бременито је „културним“ дешавањима који могу имати далекосежне и врло погубне последице по Србију и српско друштво, али зато нуде разноразне благодети хрватској култури и/или политици. У та дешавања неминовно спада и позоришна представа „Зоран Ђинђић“ загребачког провокатора Оливера Фрљића, премијерно изведена у „Атељеу 212“, а осмишљена око свеприсутног концепта исконске српске кривице и потребе за самопоништавајућим покајањем. Колико је та представа национално увредљива, показало је и то што су се због ње са Управом позоришта сукобили глумци (словима: глумци!), који су одбили да играју у том злокобном пројекту.
Имали смо, такође, и цео месец посвећен Мирославу Крлежи, писцу озбиљно цењеном и поштованом још само у Србији (чак ни у Загребу није постојало интересовање за штампање његових „Маргиналија“, све док београдски „Службени гласник“ није ускочио спасоносном понудом, како је појаснио Мило Ломпар у својој књизи „Дух самопорицања“, иначе крцатој сличним, несхватљивим примерима).
Филмска делатност даје још суморнију слику, нарочито са последњим филмом Горана Паскаљевића „Кад сване дан“, очигледно намењеним прикривању и кривотворењу историјске чињенице да је логор „Старо сајмиште“ припадао територији НДХ. Не би ли што више људи видело ту бруку, Паскаљевићев филм је изабран за званичног српског кандидата за „Оскара“.
Кроатофилија у српској кинематографији, при том, није од јуче. Сетимо се филма „Ми нисмо анђели“ и избеглиштва главног јунака на Ластову, у време када је то већ увелико била друга, непријатељска држава.

Штампани медији
Новембра 2008. године Први општински суд у Београду осудио је дневни лист „Глас јавности“ и његовог негдашњег главног уредника Ивана Чорбића, због позива на бојкот хрватског продајног ланца „Идеа“, објављеног две и по године раније. Позив је, иначе, био темељно образложен и скоријим и ранијим српско-хрватским приликама, што ће рећи да је био јасан у томе да нема ништа против самог ланца, већ да бојкот схвата као вид борбе за привредну и тржишну равноправност у односима две државе. Свеједно, суд је по тужби фантомске „Иницијативе младих за људска права“ пресудио да је ту била реч о „говору мржње“ и казнио „Глас“ и Чорбића.
Нимало није чудо што питање легитимитета, легалитета и моралне оправданости оволиког присуства хрватске привреде у Србији никада више није постављано у овдашњој штампи. Док се тема реципроцитета у самој штампи никада није ни постављала, па тако хрватски женски недељник „Глориа“ (без ј – прим. М.З.) сасвим слободно издаје српско издање у Београду, док српска штампа не може ни да привири на тржиште Хрватске.

[/restrictedarea]