Почетна / Свет / Тријумвират против Меркелове

Тријумвират против Меркелове

Пише Мирослав Стојановић

У Берлину су после последњег бриселског самита оживеле стрепње да се с новим француским председником већ формирала тројка, коју још чине премијери Шпаније и Италије, како би се неутралисала (пре)моћ немачке канцеларке у европској фамилији

 

Небо над Берлином, у економском и политичком смислу, није више тако ведро, како је до јуче изгледало. Усред лета, готово сасвим неочекивано, почеле су да се сустижу туробне вести. Оне с међународне сцене. И оне с домаћег тла. Једнако драматичне.
Кад је о овим првима реч, у немачкој престоници не скривају стрепњу од све оштријих подела унутар најинтегрисанијег европског језгра, еврозоне, између кризом уздрманог, све више гневног и бунтовног југа, и богатог, а „себичног“ севера, с Немачком у њеном средишту и на – мети.
Расте, наиме, после онога што се збивало на последњем бриселском самиту европских лидера, уверење да се, око „новог јунака“ на европској сцени, француског председника Франсоа Оланда, већ формирао „тројни пакт“, „Клуб Мед“ (Медитеран), који чине (још) премијери Италије Марио Монти и Шпаније Маријано Рахој, како би се неутралисала (пре)моћ несаломиве Ангела Меркел и „уценила Немачка“ („Шпигл“).

[restrictedarea]

ЈУГ ПРОТИВ СЕВЕРА
Овај утицајни немачки магазин је, очигледно, проценио да је тема с реском раселином на линији север – југ, и могуће фаталним последицама, не само кад је у питању судбина евра, веома озбиљна: одлучио се на велику, троделну серију коју ће пласирати у наредним бројевима, да би темељитије истражио како виде континенталну Европу јужњаци уздрмани кризом, којима је „вода дошла до грла“ (политичари у Мадриду и Риму), као и они из престонице суседа на Рајни (Париза) којем прети „губитак конкурентске способности“.
Како то обично бива у време криза, а ова финансијска и дужничка дуго већ хара Европом, управо су на тој раселини плануле нове оптужбе на подлози старих предрасуда. О неизлечивом егоизму и надмености северњака, о Немцима као вредним и дисциплинованим људима, али и тиранима (Меркелова је, и визуелно, на насловним страницама грчких и шпанских новина представљана чак као „нови Хитлер“), с једне стране, и, с друге стране, ендемски коруптивним јужњацима, преварантима, ленштинама и расипницима. У тој „маштовитости“ отишло се дотле да је од првих слова Португалије, Италије, Грчке и Шпаније, срочена заиста увредљива скраћеница ПИГС (свиње)!
И најновије вести с домаћег терена делују шокантно и драматично. Оне говоре да су се појавиле прве пукотине у досад поштеђеној тврђави, за коју се доскоро тврдо веровало да пркосно одолева ударима кризе која већ месецима хара, посебно разорно, европским југом: И да је криза стигла и пред Бранденбуршку капију.
Серију шокантних вести „отворила“ је једна од фамозних америчких агенција („Модс“), од које националне владе широм света хвата панична грозница, наговештавајући да би и неприкосновеној Немачкој могао да буде снижен рејтинг кредитно најпоузданије земље (троструко А), а потом су се готово из дана у дан, усред врелог лета, сустизале вести о хлађењу доскора прегрејане конјунктуре, успоравању привредног раста и све тањим поруџбинама.
Најутицајнији немачки политички дневник „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ освануо је 29. јула с текстом под насловом „Кад ће се затрести Немачка“, уз опаску да „спасавање евра бива све скупље“, уз констатацију да ни немачка моћ „није неисцрпна“, те да се и овде осећају већ „прве последице“. Који дан раније (25. јула) такође утицајни недељник „Шпигл“ је у свом електронском издању обелоданио да је криза, свом силином, ударила на срце немачке индустријске моћи и престижа, аутомобилску индустрију.
Досад се, иначе, баратало, у самој Немачкој, а више и отвореније изван ње, проценама да ће Берлин само сијати док се другима смркава. Не без разлога. По природи плашљива „зверка“, новац моћних инвеститора и богаташа с дебелим штедним улозима тражио је, и нашао, прибежиште у немачкој заветрини. И чинило се да ће Немци, више од свих осталих, профитирати у финансијским и дужничким потресима који прете да баце на колена не само Грке, него и, колико до јуче, тако моћне економије, не само у европским размерама, као што су италијанска и шпанска.
Сада се испоставља да су таква очекивања била варљива, а процене краткорочне. Немачка привреда почиње да плаћа цех драматичне, економски и социјално, ситуације у земљама европског југа. Тај цех за сада најтеже погађа наглашене немачке извозне амбиције, по резултатима у равни америчких или испред њих, од чега зависи судбина (бар) трећине запослених Немаца.
Књиге европских поруџбина, посебно кад је реч о аутомобилима, све су тање. Слична ситуација је и у „Сименсу“, као и у осталим симболима немачке индустријске моћи под „капом“ берзанског ДАX индекса. Губици настали ту „под прозорима“, посебно на европском југу, засад се ублажавају на (Далеком) истоку (Кина) и преко Атлантика (Сједињене Америчке Државе), не и дугорочно.
Иако је, када је реч о аутомобилској индустрији, ситуација драматичнија у Француској и Италији, и немачки произвођачи су суочени с проблемима који су за неке од њих, „Опел“, на пример, готово нерешиви.
Овај концерн дуге традиције, сада у америчком власништву, би ускоро могао да закатанчи две своје фабрике. И европска филијала америчког „Форда“ (фабрика у Келну) бележи драматичне губитке, који би до краја године могли да се попну на милијарду евра. Све осетније пада и европска продаја „Дајмлерових“ луксузних лимузина (ту је у „минусу“ и „БМВ“, а добро се, за сада, држи „Фолксваген“), чију касу (тренутно) чувају (све богатији) Кинези.
Када је реч о француским произвођачима аутомобила, тамо ситуација постаје све драматичнија. Губици „Пежоа“ и „Цитроена“ у првом полугодишту попели су се на осам стотина милиона евра. Програм санације и ригорозне штедње „тежак“ милијарду и по евра, предвиђа болне резове: армија од осам хиљада радника је пред отпуштањем. Нова (социјалистичка) влада тврди да то неће допустити. Немачки експерти за ову област су скептични. Тврде да су маневарске могућности француске владе сужене, а да се „пожар не може гасити капима воде“.

МОГУЋ БРЗ КРАХ ЕВРА
Стабилност најснажније привреде Старог континента, сада (не)очекивано уздрмана, била је дуго узданица и ослонац немачким политичарима, посебно немачкој канцеларки, у „поповању“ другима. И у прописивању „терапије“ за обуздавање дужничке кризе. Та „рецептура“ је неке од њих, Грчка је у томе најдрастичнији случај, само још дубље гурала „под лед“.
Упркос томе, и све бројнијим упозорењима стручњака међународног угледа и формата – недавно се испод једне критичке анализе досадашњег „кризног менаџмента“ у режији немачке канцеларке потписало седамнаест експерата из Немачке и других земаља – Меркелова тврдоглаво истрајава на ригорозном, ултимативном условљавању евентуалне помоћи европских стабилизационих фондова у којима немачки новац чини, заиста, лавовски део. Била је, ипак, принуђена да, под притиском новог француског председника, учини уступак: пристала је да се уз убиствени диктат ригорозне штедње наметнут несрећним дужницима убаци и (спасоносна) формула за подстицање привредног развоја.
Ускоро, очигледно, следи додатно искушење за немачку канцеларку. „Тријумвират“ се, према ексклузивним информацијама „Зидојче цајтунга“, које су пренели и други немачки медији, већ усагласио око идеје да се „фонду спаса“ (ЕСМ) омогући директна позајмица новца, у неограниченом износу, код „Централне европске банке“.
Тим новцем би се откупљивале, по повољним условима (ниске камате) државне обвезнице „посрнулих земаља“. Оне би се депоновале у „Централној европској банци“, а ове земље би добијале преко потребан свежи новац, који не могу да добију, због високог ризика, на финансијским тржиштима.
Идеју лидера Француске, Италије и Шпаније, према информацији минхенских новина, подржава и један број утицајних чланова у Савету „Централне европске банке“.
Званични Берлин је све до сада био енергично против те идеје, тврдећи да би она само подстакла инфлацију. И да је, коначно, у супротности са основним европским споразумима, који забрањују „Централној европској банци“ финансирање држава. Ако непопустљива канцеларка попусти пред све снажнијим притиском, а то је искушење, како се чује, чека већ на првом наредном самиту ЕУ, суочиће се са грдним невољама у сопственој кући. Њени коалициони партнери, ФДП (либерали) и баварска Хришћанско социјална унија (ЦСУ) неће ни да чују за такву иницијативу, па би, у том случају, лако могло да дође до пада владе и превремених избора. Редовни, иначе, следе с јесени следеће године.
Велики притисак на Немце, да издашније одреше кесу и срчаније крену у спасавање евра, врши и Вашингтон. С том идејом је у његово летовалиште на Силту, у госте немачком министру финансија стигао минулог викенда његов амерички колега Тимоти Гајтнер.
И потписници већ споменутог, драматичног упозорења су недвосмислено ставили до знања политичарима да је, ако се нешто радикално не промени у „терапији“, могућ брзи крах евра. Можда већ у септембру. С несагледивим последицама.
И „Мистер евро“, још неко време институционални шеф еврозоне, премијер Луксембурга Жан Клод Јункер готово дављенички запомаже. Стигли смо до критичке тачке, нема више времена за губљење ако желимо спас евра, констатовао је пре неки дан у минхенском дневнику „Зидојче цајтунгу“.
Његово оглашавање у немачким новинама било је очигледно срачунато: у овој земљи се управо распламсава расправа поводом даље финансијске помоћи Грчкој.
Шеф либерала, на положају савезног министра привреде (и вицеканцелар) Филип Реслер изричито тражи да се обустави свака помоћ Грчкој, пошто њена влада не испуњава обавезе које је преузела (Пореска служба, каже, не функционише, није се кренуло с распродајом државне имовине) и да се, коначно, земља искључи из еврозоне. Њега је, „од А до Ш“, подржао лидер друге коалиционе странке, баварски премијер Хорст Зехофер. Не спомињући их, Јункер им оштро узвраћа: то су, каже, чиста блебетања, ко верује да би искључивањем Грчке из монетарне уније био решен проблем, не схвата праве узроке кризе.
У политичким анализама последњих дана када се говори о разарајућој дужничкој кризи, која у свој вртлог увлачи све већи број земаља из зоне евра, страх од „грчке драме“ потискује се у други план. У први план избија Шпанија, иако формално још није стала под европски „заштитни кишобран“. Све је, наиме, очигледније да сто милијарди евра које је Мадрид добио из европске касе како би обезбедио ликвидност посрнулог банкарског система, не решавају проблеме у којима се нашла некад моћна (четврта по реду у Европи) шпанска привреда.
Најновије вести које отуда стижу, делују суморно. Земља тоне све дубље у рецесију. Минус у другом кварталу ове године већи је него у првом. Ситуација се погоршава готово на свим „фронтовима“. Експлозивно расту социјалне напетости. Цех кризе, као и у другим земљама, плаћају они који су за то најмање криви. С ригорозним мерама штедње, које је, по рецепту „а ла Меркел“, завела конзервативна влада, само су продубиле јаз између супербогатих и безнадежно сиромашних, и истерале стотине хиљада беспомоћних на улице. Земља бележи неславне рекорде у европској фамилији: сваки четврти радно способни Шпанац је без посла, више од половине њих су млађи од двадесет пет година…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *