Тамара Огњевић: Србија је ковчег са благом

Разговарао Светислав Тијанић
Фотографије Артис Центар

„Истинско богатство ове земље почива у раскошној разноликости културних слојева свих епоха и безмало свих доминантних светских религија“ – каже ауторка раскошне монографије „Благо Србије“ у којој се о националној баштини говори на преко 500 страна, са хиљаду илустрација у колору, мапама, речником мање познатих израза, и пре свега са 75 узбудљивих, аутентичних текстова о српском тлу

Историчарка уметности и књижевница, Тамара Огњевић, аутор је недавно објављене капиталне монографије „Благо Србије“ (Младинска књига Београд) чије је прво издање штампано у 9.000 примерака, и мимо свих очекивања (када су у питању књиге које се баве културно-историјском баштином), безмало распродато. Позвани кажу да је томе разлог управо ретка способност ауторке да најсложенију грађу представи на популаран и занимљив начин, приступачан најширој културној публици.
Мултидисциплинарни истраживач међународног угледа, Тамара Огњевић је и оснивач и директор Артис центра, прве приватне организације у Србији која се бави историјом, теоријом и менаџментом уметности. Ипак, „Благо Србије“, раскошна монографија на више од 500 страна, са готово хиљаду илустрација у колору, времепловом, мапама, речником мање познатих израза, а пре свега са 75 узбудљивих, аутентичних текстова о баштини српског тла несумњиво спада у врхунске домете, па може се слободно рећи, и у остварења која представљају животно дело једног аутора.

У монографији „Благо Србије“ нам на непосредан, занимљив и узбудљив начин говорите о нашим прецима кроз њихова дела, односно уметничко, архитектонско, књижевно и друго наслеђе које су нам оставили.
Монографија  је пре свега књига о људима, о прецима и претходницима, који су се у једном тренутку затекли на тлу данашње Србије, и ту оставили трагове вредне памћења – од аутентичних архитектонских здања, слика, књига, скулптура до читавих градова. Мој циљ је био да пре свега читаоцима приближим те људе и њихово време како бих им осветлила многобројна дела примарно споменичког наслеђа којима је крцата савремена Србија.

Пишете о појединим нашим владарима и знаменитим људима, описујући шта су чинили, како су примали стране владаре и њихове мисије, како су се хранили и облачили као да говорите о сопственим савременицима. Да ли је заиста истина да се кнез Лазар облачио у Италији?
Ако сам заиста на читаоца оставила такав утисак онда је у највећој мери успела моја замисао да широку културну публику „упознам“ са неким од најзначајнијих људи који су у једном тренутку настањивали овај наш простор. Наиме, ја сам присталица такозване упоредне методологије која уметничко дело третира унутар културне историје, историје књижевности, историје религије и других референтних извора. Само тако према мом и не само мом суду, јер је реч о веома озбиљној и захтевној научној грани, можемо сагледати културно наслеђе, околности у којима је настајало, људе који су га наручивали као и оне који су га непосредно стварали. Баштина на такав, аутентичан начин, сведочи време и људе, историјске и социјалне процесе.
Кад смо код другог дела Вашег питања – кнез Лазар није једини који се облачио у Италији. Немањићи, а касније и ојачала српска властела куповали су такозвану златоткану одећу које су израђивале најбоље италијанске, а у првом реду тосканске радионице за производњу текстила.
Добра и скупоцена свила, као и други материјали, крзно и кожа добављани су и из Византије, која је по раскошном обиљу најразличитије робе далеко предњачила у односу на своје савременике. Међутим, фино ланено платно, такозвана раса која је име добила по Старом Расу у коме је прављена, извожено је као тражен српски артикал широм ондашњег, средњовековног света. Није се могла замислити добра подсукња и квалитетан веш без овог доброг српског, ланеног ткања.

[restrictedarea]

„Благо Србије“ унутар својих корица поред изузетних написа о праисторијским цивилизацијама на тлу Србије, римским и византијским градовима, средњовековној и уметности новијег доба, дворцима и каштелима, градским кућама, рукописаним књигама, палатама и црквама, садржи и текстове везане за уметничко наслеђе исламске, јеврејске и римокатоличке заједнице на тлу Србије. То је заиста новина када је реч о литератури која се бави баштином Србије.
Истинско богатство ове земље почива у раскошној разноликости културних слојева свих епоха и безмало свих доминантних светских религија. За мене као научника био је изазов да истражим и приближим посебно стваралаштво јеврејске заједнице која је готово скрајнута у једној особеној самоизолацији, као и ванредно важно наслеђе римо-католичке цркве и оно исламске заједнице са чијим споменицима и посредним и непосредним утицајима се срећемо практично на сваком кораку. Додала бих, такође, да „Благо“ садржи занимљиве текстове о наивној уметности, народном градитељству и надгробницима и крајпуташима. Није до сада била пракса да се народно стваралаштво нађе унутар истог круга са споменицима такозване академске уметности, осим можда у појединим лаичким бедекерима, међутим сматрала сам да целовита слика о том ковчегу са благом како називам Србију не може бити без најрепрезентативнијих примера народне, али и наивне уметности.

Шта је Вама лично било најзанимљивије док сте писали ову књигу?
Ширење моје сопствене спознаје о несагледивој ризници коју баштини Србија. Ту је дословно, као у неком фантастичном филму, књига књигу отварала како би то рекли наши стари. На моменте сам заиста имала утисак да сам више актер него писац појединих поглавља, а онда сам се сетила мог земљака, чувеног књижевника Добрила Ненадића, који ми је у једној прилици током дугог и занимљивог седења у његовој родној Вигошти рекао – ако ти се догоди да само један јунак твоје књиге измакне твојој намери као писца да обликујеш његову судбину, знај да си направила добру књигу. Овде је комплетан почетни концепт књиге самог себе обликовао изнутра, причињавајући мени као аутору несагледиво задовољство.

То, међутим, без обзира на Вашу велику љубав и знање није био лак посао. Наша историјска, па ни уметничка грађа није систематизована на начин који би олакшао писање овакве књиге.
Чињеница да нам је добар део грађе несистематизован јесте објективно отежавајућа околност, али ја ваљда толико волим ово што радим да сам у томе видела део неке своје скромне мисије. Кажем скромне, јер на уму често имам још једног из галерије великих умова Србије, генијалног филолога Љубомира Стојановића који је крајем 19. века за само девет дана под свећом у Хиландару преписао читаво „Мирослављево јеванђеље“, тачно 360 страна. Да не помињемо све старе српске натписе и записе које је прикупио и сачувао за покољења у доласку. Све то без савремене технологије и база података какве су мени, ипак, стајале на располагању.

За Вас данас кажу да сте најтиражнији историчар уметности у Срба?
Будући да нисмо навикли да се дела из области историје уметности продају у великим тиражима, чињеница да су готово све моје књиге штампане и продате у тиражима већим од пет хиљада примерака у доброј мери оправдавају тај занимљив и за ову област којом се бавим необичан епитет. Била бих неискрена да кажем да ми та чињеница не ласка, али ме пре свега радује спознаја да су људи заинтересовани за наслеђе и да сам у праву када тврдим како искључиво од начина презентације грађе зависи колико ће један народ бити обавештен о својој историји, култури, баштини уопште.

Зашто је тек са Вама на нашем простору дошла епоха популарног писања о културно-историјској баштини?
Не бих се сложила да је самном дошла та, како кажете, епоха. Можда сам ја један од пионира када је у питању историја уметности, јер када је реч о историји читава једна галерија угледних научника, од мог професора Радивоја Радића, преко Душка Лопандића и других колега са Филозофског факултета у Београду, увелико пише сјајне, популарне текстове у првом реду из српске средњовековне и византијске историје. Археолог, професор Александар Палавестра, такође има дивне, популарне радове из своје области. Свима нама претходе у популаризацији баштине и такви сјајни истраживачи и научници какви су Радован Самарџић, Александар Дероко, Растко Петровић, али и књижевници – Иво Андрић, Јован Дучић, Горан Петровић. Покојни Милорад Павић је био и научник и писац, и није једини. Можда само јавност није довољно обавештавана о томе шта су они све радили и урадили. Увек постоји та нека грађанска конвенција да интелектуалци не говоре много у јавности о својим делима. Мислим да је то погрешно, јер се онда обесмишљава намена дела. Наиме, људи ће тражити да читају дело за које знају да је публиковано, да има добре критике, о чијем садржају су обавештени. У том смислу сам ја несумњиво пионир, јер се не бојим јавне промоције својих дела.

Како су Ваше струковне колеге реаговале на „Благо Србије“?
Имала сам изузетну подршку највећег броја мојих најнепосреднијих колега – историчара уметности, али и колега историчара, археолога, конзерватора, филолога, музеолога… Без њихове подршке и максималне сарадње са музејима, галеријама, заводима за заштиту споменика и другим релевантним институцијама, било би немогуће и истражити, а поготово илустровати овако репрезентативно издање. Ја сам им свима неизмерно захвална на разумевању и помоћи, стручним саветима, сугестијама, рецензијама. Када сам велики број њих видела и на јунским промоцијама књиге  у Београду и Новом Саду била сам заиста пресрећна.

У једном интервјуу сте рекли да је „Благо Србије“ прва од најмање три књиге које намеравате да напишете на тему културно-историјске баштине.
„Благо Србије“ је својеврсни перпетуум мобиле, величанствена књига коју је заправо немогуће икада написати до краја. У овом тренутку ја имам неких тридесетак нових текстова за други део „Блага“, али и жељу да се трећа књига циклуса бави српском баштином изван административних граница Србије. Мислим да би тиме моја мисија била у највећој мери обављена.

Како је дошло до тога да будете оснивач првог, приватног Центра за историју, теорију и менаџмент уметности какав је Артис центар чији сте генерални директор?
Врло рано сам почела самостално да привређујем. Већ са 17 година сам објављивала прве новинарске текстове, а са 18 сам била члан Удружења новинара Србије, једног од најстаријих новинских еснафа у Европи. Васпитавана сам да будем самостална и независна, да не очекујем да неко други мисли уместо мене и доноси одлуке уместо мене. Када сам се једном определила за историју уметности и када сам видела да ће бити неупоредиво лакше водити сопствени Центар него покушавати да се одређене идеје директно унесу у већ постојеће системе, покренула сам иницијативу за оснивање Артис центра. И данас мислим да је то једна од најбољих одлука у мом животу. Омогућила ми је висок степен струковне независности, пружила шансу да креирам пројекте, бирам сараднике, помогнем унапређењу образовања у одређеним специјалистичким областима, па и да се сама усавршавам и успоставим изузетне контакте са појединцима и институцијама у земљи и свету. Ми смо мала, али успешна кућа са великим амбицијама.

Ви сте заправо у овом тренутку један од ретких школованих ПР и маркетинг менаџера у области херитологије (наука о наслеђу), ликовне и примењене уметности у нашој земљи. Колико су нам потребни такви стручњаци и да ли уопште умемо да на прави начин искористимо њихово знање?
Мислим да је таква врста стручњака увек потребна барем онима који су свесни реалних потенцијала културне баштине. Баштина, а поготово она која обухвата поље ликовне и примењене уметности, представља двоструко добро. С једне стране она несумњиво дефинише културни идентитет једне заједнице, а са друге отвара могућност прављења финансијски врло плодних програма – од класичних, излагачких до културног туризма, креативних радионица, мултидисциплинарне едукације, а може и помало од свега тога заједно. Да одговорим на други део Вашег питања – ми још немамо довољно јасну свест о важности овог типа специјалности да бисмо улагали у усавршавање ове врсте стручњака, а поготово да бисмо максимално употребили њихова знања.

Не знам и где би смо их употребили кад је највећи део наших музеја већ годинама затворен, а и они који раде имају застареле поставке и лошу презентацију?
Употребили бисмо их управо ту – да помогну процесе прибављања дела средстава за обнову и отварање музејских и галеријских простора. За иновирање програма и унапређење визуелног идентитета тих институција, а пре свега презентације у сфери дигиталних медија, јер је недопустиво да данас музеји немају добре сајтове и виртуелну галерију када су начини да се тако нешто постави у тој мери поједностављени да чак и ђаци нижих разреда основне школе знају да у Ворд пресу себи направе сајт. Да помогну стварање или поновно оживљавање клубова пријатеља музеја – „Народни музеј у Београду“ је имао дуго један такав клуб – да оживе и динамизују комуникацију са потенцијалном публиком и пословним партнерима. Да осмисле програме који ће помоћи музејима да сами праве новац, а не да очекују да их финансира сиромашна држава.

Мислите ли да наши музеји могу да праве новац?
Апсолутно. Зашто не би могли? Не само да могу већ и морају да праве новац, у супротном ће заиста остати затворени на дуге стазе, а самим тим ће бити доведена у питање оправданост постојања како самих музејских институција тако и радних места која оне подразумевају. Знам да то звучи помало сурово, али када се ствари посматрају са економске стране увек се намеће питање која средства ће нека држава издвојити за неки непрофитни систем. Прошлогодишњи извештај изложен на Европском културном форуму у Бриселу којем сам присуствовала, показује да ЕУ издваја једва нешто мало преко 1 одсто средстава за културу! Дакле, делатници у култури морају да обезбеде све остале финансије. Сматра се при том да су музеји и галерије у неупоредиво повлашћенијем положају од других институција културе јер могу да праве финансије на најразличитије начине – од сувенира и издаваштва, преко продаје репродукција познатих дела, папирне конфекције, читаве палете дизајнерских производа, па до ексклузивних понуда каква је рецимо гала вечера уз музику и шампањац у амбијенту у којем су изложена уметничка ремек-дела, као што то рецимо има у ексклузивној понуди бечки „Историјско-уметнички музеј“. И да се разумемо, то су само неке од бројних могућности да баштина саму себе финансира.

Крајем јуна сте отворили изложбу угледног римског сликара Марка Филипетија у Италији. Да ли то значи да и даље странци боље препознају потенцијал наших стручњака него ми сами?
Ја сам у последњих неколико година организовала и отворила више изложби како српских, тако и иностраних уметника и у Србији и у Европи. Као историчар уметности уживам приличан углед међу ствараоцима и то има много више везе са мојим струковним, професионалним знањима и вештинама него са мојим националним идентитетом, којим се, да се разумемо, поносим без остатка. Свет уметности другачије функционише од света политике и унутар уметности и науке одавно не постоје границе и ограде, хајде да кажемо, географског или националног карактера. Ту или знате и умете, имате идеје, контактирате људе, размењујете пројекте, или тражите други посао. То очекивање да ће неко да вас препозна, да открије и уместо вас искористи ваше квалитете је у најмању руку наивно. Морате се стално усавршавати и борити да покажете шта умете и знате. То је саставни део правила игре у великој професионалној арени, а наши људи још помало пате од морализаторског концепта скромности. Човек мора у неким годинама да постане свестан себе и својих потенцијала, али и жеља. Здрава амбиција и самопоштовање никоме нису нашкодили

______________

Бестселери

Тамара Огњевић је Носилац Златне медаље стогодишњице удруживања књижевника Србије за пројект „Додири уметности и књижевности у историји српског народа од 12. до 20. века“, као и УЛУПУДС-ових (Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије) награда за посебне стваралачке резултате 2010. и 2011. године. Више од две деценије се професионално бавила новинарством, последњих петнаестак година сву своју енергију улаже у уметност и науку. Аутор је бројних уметничких изложби, програма, радионица, предавања. Менаџер у културној индустрији, ликовни критичар и стручњак кога високо цене и на европској сцени, па често гостује у Италији, Аустрији, Бугарској, Белгији и другим европским земљама.
Аутор је научно-популарних бестселера „Свети Ахилије у Ариљу – црква на немирној граници“ и „Острог – чудотворац у орловском гнезду“, али и романа „Мамелук“ за који је 2005. године добила Високо признање Академије „Иво Андрић“ за књижевност. Њена мултимедијалана монографија „Острог“ на енглеском и српском језику стекла је наклоност светске публике.

______________

Надахнуће

Одкуда инспирација, па и храброст да се крене у један такав, слободно можемо рећи, капиталан подухват?
Ово је књига која је у најбољем смислу те речи настајала читавог мог живота. Можда звучи као клише, али је истина. Сва та нека сукцесивно стицана знања, интересовање за одређене процесе у културној историји, потреба да се спознаје кажу широком кругу људи, то је заиста дуготрајан процес утемељен на неким дугорочним животним опредељењима. Један број текстова из „Блага“ је првобитно објављен у културном додатку у „Политици“, неки други текстови у „НИН“-у, а трећи пак у „Блиц жени“ и другој популарној периодици. Уредништво „Младинске књиге“ Београд је видело те моје написе и позвало ме на разговор. Питали су да ли могу да направим књигу која би управо у том стилу, кроз серију есејистичких, научно-популарних текстова третирала, а према мом избору, ширу културно историјску баштину Србије. Пристала сам и прионула на рад. Да ли је било храбро? Нисам сигурна да ли сам икада на такве ствари гледала из угла храбрости. Ја сам школован, стручно афирмисан научник, активан истраживач и професионални писац, за мене су књиге попут „Блага“ нешто што се подразумева. То је нека врста дуга према сопственом образовању, али и према стваралаштву тла којем и сама припадам.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Имам само једно питање.Зашто је књигу објавила Младинска Књига, а не нека српска издавачка кућа?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *