Светозар Глигорић (1923-2012): Одлазак шаховског витеза

Пише Златко Богатиновски

Био је краљ романтичног математичког времена пре појаве компјутера. Освојио је 12 медаља на шаховским олимпијадама и исто толико пута био првак Југославије.  Најуспешнији је наш спортиста и један од највећих амбасадора спорта свих Југославија и Србије. Оно што су тенис и Новак Ђоковић данас, то је био шах и Светозар Глигорић некад

 

Требало је да буде рођен у Ваљеву, али је мајка пошто-пото хтела да се породи у Београду. У престоници се и родио 2. фебруара 1923. године. Мајка је била радница, а отац кројач „краљевских одела“ у Кнез Михајловој улици. Иако су Глигорићи живели у центру велеграда, били су веома сиромашни. Немајући много тога, па ни друштво,  од малена се дружио са грамофоном  и плочама. „Марсељеза“ му је била омиљена песма.

МНОГО ВИШЕ ОД ШАХИСТЕ
Одличан ђак у основној школи, за родитеље је био Миле, за кума Светозар (по политичару Светозару Прибићевићу), за другове из школе Глига, касније за све нас остале „Глига национале“, велики шахиста и још већи човек.
Син јединац, са осам година је остао без оца, а са непуних 18 и без мајке. Живећи као сироче на београдској калдрми научио је да поштује живот и рад. О њему ће се бринути председник „Београдског шаховског клуба“ проф. др Нико Миљанић, кога је, у ствари, Глига одабрао за свог старатеља, што и није било неочекивано јер је са 13 година почео да игра шах, а са 15 већ победио на турниру БШК-а. Као млад шаховски мајстор спремао се за првенство државе које се никад није десило због напада Немачке на Краљевину Југославију.
Пред шестоаприлско бомбардовање Београда др Миљанић склања породицу у Црну Гору, а млади Глигорић одлази у партизане. Био је борац 5. црногорске пролетерске бригаде. Командант му је био легендарни Сава Ковачевић, а комесар Драгиша Ивановић, народни херој, електроинжењер и предратни шахиста са којим се Глига сретао и играо шах у БШК-у. Могао је да погине већ у првој борби постављајући, у плавом кромби капуту, постоље за митраљез Немцима испред носа. Из рата излази као официр са два одликовања, али ће „…читавог живота патити што није био првоборац“. Пред крај рата је организовао незванично првенство Југославије, на којем је и победио. Постаје референт за шах, како он каже у шали „министар за шах“, у Фискултурном савезу Југославије, и један од оснивача СД „Црвена Звезда“ 1945 године, иако ће скоро читав живот играти за „Партизан“.
Првак Југославије постаје 1947. На најстаријем шаховском турниру на свету у Хејстингсу 1951. побеђује са изванредних 5:0 и постаје велемајстор. Следећих 20 година ће бити међу најбољим шахистима света и кандидат за првака света. Управо захваљујући њему, Југославија је сматрана другом велесилом иза „зборнаје команде“.
Побеђује на турниру у Мар Де Плати 1953. дарујући шаховској теорији новину – Мар Де Плата варијанту Краљевске одбране, која се данас једноставно зове Глигорићева варијанта.
Побеђује светског шампиона Васју Смислова, а на 13. шаховској олимпијади у Минхену 1958. добија златну медаљу за резултат на првој табли испред чувеног Ботвиника. Тада се, први и једини пут, вечито друга СФРЈ домогла злата испред СССР-а, а Глигорић је проглашен за  најбољег спортисту Југославије.
Освојио је 12 медаља на шаховским олимпијадама и исто толико пута био првак Југославије. На европским првенствима је освојио 10 медаља. Најуспешнији спортиста и један од највећих амбасадора спорта свих Југославија и Србије. Оно што су тенис и Новак Ђоковић данас, то је био шах и Светозар Глигорић некад. Био је краљ романтичног математичког времена пре појаве компјутера.
Уважавајући Глигорићеву шаховску величину, Тито му је причао како је правио  фигуре од влажног хлеба док је био у затвору у Сремској Митровици. Глига је имао петљу да прича како Тито „иако је волео шах, није имао појма“.
У време кад је шах био више од игре, Глигорић је био више од шахисте. Спољнополитички коментатор „Борбе“ и чувеног „НИН“-а, у којем није имао колумну, већ читаву трећу страну. Имао је своју емисију и на „Радио Београду“, био стални дописник часописа „Chess life“ и „Chess review“. Написао је и велики број књига о шаху.

НАЈСТАРИЈИ ВЕЛЕМАЈСТОР НА СВЕТУ
Уважаван као најбољи шахиста света ван неприкосновеног СССР-а, утро је пут Боби Фишеру ка светској круни. Можда највећи шахиста је читавог живота искрено веровао једино Глиги. Иако велики пријатељи, за шаховском таблом су били љути непријатељи, па је њихов скор био 6:4 за Фишера, уз шест ремија.
Као младић је возио клизаљке на Калемегдану, а касније је, као шампион, деци по београдским парковима делио шаховске табле и фигуре на поклон, потписивао ударничке блузе на радним акцијама, на безбројним симултанкама широм Југославије је свима редом будио осећање господства, а господи спознају да си то што јеси једино ако си – велики и прави друг. За њега је тако и било. Бити господин, а не бити друг – једноставно није могло. Том мишљу је и постао један од највећих џентлмена светског шаха.
Једну лепу Даницу је запросио на улици пре него што су се и додирнули и пољубили, а у браку су остали 47 година. Нажалост, без деце због њене две трагично прекинуте трудноће. Велики борац је стоички подносећи тешке животне ударце, када му је умрла супруга, у 81. години почео да се бави музиком, да би у 88. издао чак и це-де „Како сам преживео 20. век“.
Други наш великан, велемајстор Љубомир Љубојевић је после једне симултанке са Глигорићем, са којим је ремизирао, почео озбиљно да се бави шахом. Две године за редом је био трећи играч планете, иза светских првака Анатолија Карпова и Гарија Каспарова. Поводом Глигиног одласка, Љуба је рекао: „Жарко бих желео и верујем да је загрлио последње тренутке свог живота са оном мелодијом коју је усавршавао до последњег даха… одласком великана Глигорића, свет црно-белих поља је остао тужан…“
И то тако јесте. Поред господства, у неки непознати свет је са Глигом отишао, не знамо зашто, и његов вечити осмех.
Увек тих и културан, као да је сачекао да се заврши Олимпијада, тај фестивал бљештавила и стално недохватног престижа, па да оде, да не буде терет за тужне и тешке речи. Најстарији велемајстор на свету је преминуо 14. а сахрањен 17. августа, тамо где му је и место, у Алеји великана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *