Србија је лепа

Пише Драгомир Антонић

Не сме се оклевати, него се укоштац хватати и оживети Србију. Вреди. Много је лепа…

 

Богу хвала изгледа да се нешто у држави Србији покренуло. Власт жели да истера многе ствари начистац. Добро је, али да не причамо о томе, да не урекнемо. Ко може да помогне, нека помогне. Ко не може, нека не одмаже.

ЕЛЕМЕНАТ „СЕЉАЦИ“
У некадашњој Народној Федеративној Републици Југославији – пре него што је уместо народне постала социјалистичка – између 1959. и 1962. године вршене су разне реорганизације државне управе на локалном нивоу. Тад је било срезова као организационих управних јединица – као региони данас, само што је срезова било више – и много малих општина. Некој „мудрој“ глави су те општине сметале и под изговором да су скупе и легло бирократије су укинуте. Нестале су општине по мањим местима која су имала све услове да се развију у мале локалне центре – варошице. Укидањем сеоских општина, укидао се и живот у малим местима. Одједном се за сваки папир са печатом, оверу документа, морало на пример отићи у Чачак или у Горњи Милановац, уместо да се посао заврши у Прањанима или Бершићима. Тих година нема приватних аутомобила. Међумесни саобраћај био је редак и прилагођен радницима који су радили у фабрикама. За сељака и његове потребе ни тад држава није много бринула. Сељаци су били „елеменат“, тј. држава им није веровала. Држава се градила на радницима и радничкој класи која је иначе и била на власти у бескласном друштву. Накарадно донета одлука произвела је накарадне последице. Почеле су локалне миграције становништва, како се појава исељавања из села стручно назива у социолошкој и етнолошкој науци. Људи из мало удаљенијих села кренули су да купују грађевинске плацеве по периферијама градова који су постали административни центри. Искуство им је говорило да кад оде власт, временом ће отићи и школа, амбуланта, ветеринарска станица. Уместо стално присутних милиционера, обилазиће их патроле. Кад оду они који плату примају из буџета, полако за њима крећу и предузетници који самостално остварују приход. Кафеџија отпушта келнере. Затим затвара кафану. Путујуће музичке дружине потпомогнуте социјалним радницама из музичког и других образовних предмета заобилазе некадашње општинско место и варошицу притиска чамотиња. Учмалост развија депресију и малодушност код људи. Посебно код младих и радно способних. Тад се присете да имају плац на градској периферији. Кад већ имају плац саграде кућу. Неколико година касније деца одрасту. И пожеле да и сама виде света. У селу, родитељи ако нису помрли, зашли су у дубоку старост. Њихова деца – друга генерација – сад већ и сами стари људи нису у стању да брину о некадашњој очевини. Све се једном речју запарложило и остављено је да пропадне. Унуци су у потери за срећом у великим градовима или на другим континентима. Све се одиграло за педесет година. Они који су одлуке доносили одавно нису међу нама. Њима је сад свеједно. Нама није. Ми, наша деца и унуци трпимо последице погрешних одлука. Увиђамо колико је лако направити грешку, нешто упропастити, а колико је тешко грешку исправити. Не вреди запомагати, него рукаве засукати и кренути у поправке старога или прављење новога, ако су преправке неизводљиве.

[restrictedarea]

ПРОТАБАНАЈТЕ СРБИЈОМ
Повод за ово писаније је најава садашњег министра правосуђа, господина Селаковића, да се мора извршити поновна реформа реформи учињених прошле године. Да се правосуђе и правосудни органи морају довести у ред било је добронамернима јасно и кад су претходне „реформе“ рађене. У магазину „Печат“ објављена је десетина чланака добронамерних и стручних људи од пера и угледа који су упозоравали ондашњу власт, какве опасности прете од назови реформе, а какве ће страшне последице изазвати гашење, затварање судова у мањим центрима. Опомињали су, вапили, молили и кумили да се то не ради, јер кад се закатанчи суд у Бабушници, Милановцу и где све већ, затвори се један сегмент живота у тим местима. Већ опустела Србија тим потезом постаје је још пустија. Нису хтели да слушају све у име некакве Европске уније. Као да ће Унија или њени експерти бити забринути што одлазе људи из Бабушнице, Куршумлије, Лучана, Груже…
Зато се реорганизација мреже судова мора поново урадити и уместо да се мрежа смањује она би требало да се шири. Не само по градовима, већ и по мањим местима. Али ову реформу мора да прати и реформа локалне самоуправе. Размислимо, зашто је добро формирати мале сеоске општине од неколико запослених. Погледајмо шта би то све добро донело Прањанима или селу Ставе код Ваљева. Развијајмо Кнић, Гружу, Косјерић, али шта би сметало да у селу Радујевцу на Дунаву постоји општина? Или да је село Мачкат општинско седиште за неколико села? Ништа то није скупо. Много је скупље отворити радно место у великом граду него у мањем месту. Плата од 25.000 динара у малом месту је огромна и она ће задржати људе да у њему остану. Кад остану, засноваће породицу. Кад је заснују, стижу деца. Деци су потребни дечји лекари и учитељи. Кад у једном месту има двадесетак „државних плата“ живнуће и кафеџија, а ето и филијале неке банке. И тако редом. Само сад обрнутим у односу на пре пола века.
Што би рекао почивши Танасије Илић из Чачка. Ако су кафане пуне, храмови недељом и празницима испуњени народом, а пијаце, пијачним даном препуне сељачких производа, држава је берићетна, а њом управљају мудри људи. Данас би аналитичари и експерти рекли да је таква земља економски стабилна, са кредитним рејтингом ААА. Ко не верује Танасију нека сам протабана Србијом. Неће му бити потребни никакви ММФ експерти или макроекономисти. Све се види голим оком. Ако је пак другачије, да у кафанама и црквама нема људи, а на пијацама преовлађује пластика и кинеска бижутерија, онда има разлога за мању или већу бригу. Не сме се оклевати, него се укоштац хватати и оживети Србију. Вреди. Много је лепа.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Nije problem što se zemlja industrijalizovala i što je smanjen broj ljudi koji se bave zemljom ali je problem način kako je to rađeno i kako se radi i danas a radiće se i sutra. Evo zašto ne pogledati kako je to radila Slovenija. Ljubljana već 40 godina nije povećala bitno broj stanovnika. Industrija se razvijala tačkasto po celoj teritoriji i to kroz manje fabrike i pogone sa zapošljavanjem lokalnog stanovništva i školovanjem nužnog broja radnika- lokalaca. Do svake kuće je dovedena struja,tvrdi put,autobus,struja,voda,telefon (vi sad imate u Novom Sadu u urbanom delu grada da nemate telefon-fiksni), niko ne gradi ograde jer niko ne krade i time ne troše ogromne pare na glupe zidine ili kovano željezo itd.itd. Srbija bi konaćno trebala da uredi svoje banje,stare gradove,manastire,arheološke nalaze i da sve to poveže putevima i da obezbedi da to neko dođe i vidi. Zašto recimo učitelj u nekoj zabiti ne bi imao 50% veću platu od onog u Bgd,NS,NI i KG? Zašto to nema ni lekar ni agronom,veterinar? Ovo su samo meli broj pitanja onako nabacanih ali navode na razmišljanje. Srbija ne sme da se cela preseli u pomenute gradove jer će jednostavno propasti. Trebalo bi recimo osloboditi kompletne doline i stvoriti slobodne pašnjake za uzgoj goveda koja mogu da se napasaju pod vedrim nebom,ovaca,koza i to masovno. Svima je otprilike jasno šta je na stvari ali trebo konačno nešto konkretno učiniti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *