Словенијa: Јуриш на тековине и „јужњаке“

Пише Светлана Васовић-Мекина

Да ли је атак словеначких власти на пензионере, и остале социјално угрожене слојеве становништва, последица економске кризе или је он идеолошки мотивисан?

 

Под маском промена и „економске нужности“ у последњих месец дана Влада Словеније обрачунала се са свима, који имају икакву везу са омраженим „југом“ некадашње заједничке државе, а пре свега са пензионерима

Упркос предизборним обећањима актуелне десничарске коалиције на челу са премијером Јанезом Јаншом да неће отварати „идеолошке теме“, Словенију потресају најновији потези домаћих власти. Јаншина влада је прионула темељитој ревизији историје, а то има и материјалне последице по нападнуте социјалне групе. Удар је кренуо у три правца. Прво је на државној прослави 25. јуна, а поводом „осамостаљења Словеније“, забрањена петокрака звезда (чак и на барјацима партизанских јединица које су се бориле против нациста и фашиста), под изговором да су то симболи тоталитарног режима. Упркос негодовању јавности, уследило је преименовање пет касарни, које сада носе имена палих територијалаца, који су крајем јуна 1991. године погинули у сукобима са „србочетничком ЈНА“, при чему би требало знати да се у Словенији речени десетодневни сукоби називају „рат“. Разлог незадовољства домаће јавности лежи и у чињеници да је једна од преименованих касарни до сада носила име „Франц Розман Стане“ по легендарном словеначком партизанском команданту.
Упоредо са брисањем партизанских и уопште антифашистичких бораца из новије словеначке историографије, нетом је, и то први пут, прослављен дан када је 1941. године у Словенији формирана „прва сељачка стража“, што је била претходница домобранске, квислиншке словеначке војске, која је заклетву полагала – Адолфу Хитлеру. Оснивач прве словеначке партије Иван Оман оценио је тај догађај као коначну победу војске, „која је изгубила рат оног тренутка када је (српски) краљ потписао споразум, али која је победила 45 година касније, 1990. године – када смо добили демократску Словенију“.

ПРОТЕРАНА ПЕТОКРАКА
Ни то није све. Офанзива рушења свега у шта су се деценијама клеле не само патриоте већ (бар наоко) цео народ, заокружена је атаком на пензије оних који су хлеб зарађивали у другим републикама некадашње СФРЈ или ЈНА, или савезним органима бивше државе. Словеначка Либерална академија је ужаснуто закључила да сада и словеначки пензионери крећу по (трновитом) путу Избрисаних. Јер, и словеначки пензионери, који су у свом радном веку ишта имали са бившом Југославијом – постали су мета „мера“ Јаншине владе, која такве своје потезе правда „штедњом“, иако су медији убрзо открили да су „мере“ не само селективне него и дискриминаторне, пошто се на удару истих мера нису нашли и пензионери који су своје пензије стекли радећи, на пример, у Немачкој.
Тако се Јаншина власт под маском промена и „економске нужности“ у последњих месец дана обрачунала са свима, који имају икакву везу са омраженим „југом“ некадашње заједничке државе. Словеначки премијер Јанез Јанша је протеклих дана у више интервјуа бранио исправност описане политике. Црвена звезда, тврди Јанша, није симбол, који може да уједини и удружи Словенце, јер су починиоци геноцидних масовних злочина носили баш црвену петокраку звезду. Упркос чињеници да је каријеру започео као загрижени комуниста, Јанша је данас уверен да је изостанак барјака са петокракама сасвим оправдан, јер на државној прослави нема места за тоталитарне симболе.
„Та спочитавања (поводом анатемисања петокраке звезде) слична су онима, које је Словенија слушала приликом осамостаљења, наиме да смо ми криви за рат на подручју некадашње Југославије. А ми смо само желели да мирно изађемо и да живимо слободно, у демократији и без тираније, а заузврат смо оптужени да смо ми, а не ЈНА која нас је напала – криви за рат“, изјавио је председник словеначке владе, неометен чињеницом да су престонички медији у исто време, а поводом обележавања годишњице „јунског рата 1991“, препуни сведочења словеначких територијалаца који одважно признају да су први напали јединице ЈНА на свом терену.

[restrictedarea]

У Јаншиној партији СДС су отишли корак даље, па су публиковали саопштење у којем, између осталог, пише: „Бесмислена одбрана тоталитарних симбола комунизма истовремено је увреда наших савезника у НАТО-у.“ Саопштење је налетело на љуте критике у независним медијима, а нарочито од стране словеначке левице. Подршка је, потом, стигла и са неочекиване стране – да петокрака не може бити забрањена као симбол тоталитаризма, потврдио је мађарски Врховни суд који је, у складу са пресудом Европског суда за људска права у Стразбуру пресудио да ношење црвене звезде није кажњиво дело и наложио држави да некадашњем председнику мађарске радничке партије Јаносу Фратанолу исплати 4.000 евра на рачун одштете. Да подсетимо, Фратанол је био осуђен само зато јер је на маршу 1. маја 2004. године на свој мантил окачио црвену звезду, што је суд у Печују препознао као ношење симбола тираније.
Сличну забрану тоталитарних симбола попут петокраке звезде, српа и чекића, до сада су покушале да спроведу и власти у Пољској, али неуспешно. Ни заједничка иницијатива Пољске, Чешке, Мађарске и балтичких држава да се на нивоу Европе ти симболи изједначе са третманом нацистичке свастике, није уродила плодом. Зато је последње словеначко једначење црвене петокраке са „кукастим крстом“ већ донело главобоље словеначком премијеру. Прогон црвене петокраке је (очекивано) критиковао и председник државе Данило Тирк, а председник партије пензионера Карел Ерјавец (иначе део владајуће коалиције) запретио је да ће због оваквих Јаншиних потеза преиспитати опстанак партије у влади, која не би издржала одлазак ниједног коалиционог партнера.

ПРЕИМЕНОВАЊА КАСАРНИ
Критике и претње нису омеле Јаншину владу да одустане од убрзаног ретуширања историје, па је министар одбране Хојс преко ноћи прекрстио пет касарни, назвавши их према „палим борцима за осамостаљење Словеније“. Опозициона социјалдемократска странка успротивила се протеривању имена команданта Франца Розмана са прочеља касарне у љубљанском предграђу Поље, јер управо тај командант (погинуо 1944. године приликом пробе минобацача) „симболизује оружани отпор Словенаца у Другом светском рату, стога би требало имати пред очима све чињенице, које су довеле до тога да имамо самосталну државу, у супротном у Другом светском рату не би победили савезници, а онда би и Словенија данас изгледала потпуно другачије“. Апел социјалдемократа није био услишан, па је касарна понела име Едварда Пеперка, словеначког територијалца кога је „припадник нишких падобранаца убио у сукобима код Трзина“, надомак Љубљане.
Да шарада буде потпуна, огласили су се критичари и из редова самих територијалаца, тачније ветерани рата за Словенију 1991. Јанез Бутара, некадашњи командант словеначке Територијалне одбране за Долењску покрајину која се 1991. године, приликом отцепљења Словеније сукобила са ЈНА, назвао је покрштавање касарни „политичким игрицама“; додао је да је то злоупотреба територијалаца који су дали живот за „обећану самосталну и демократску Словенију“, која, међутим, „данас није ни самостална, ни демократска“.
Бутара упозорава да су најмање два од пет територијалаца, који су подигнути на пиједестал отаџбинске захвалности и љубави тако што су њиховим именима назване касарне некадашње ЈНА, а сада Словеначке војске, ономад кршили војну дисциплину, због чега су и били убијени од стране припадника ЈНА у сукобима 1991.
Јаншина власт се надала да ће прекрштавање државних објеката проћи неопажено због халабуке која је подигнута широм државе после усвајања Закона о балансирању буџета, који је променио више стотина других закона и погазио бројна стечена права. Испоставило се да је влада свуда прецизно гађала у „идеолошку мету“, односно све оне који су на било који начин повезани са екс-Југославијом.

ДИСКРИМИНАЦИЈА
Премијер Словеније је на прозивке узвратио да су социјална давања, а нарочито пензије исплаћиване „тој класи пензионера“ (повезаних са „непријатељском ЈНА“ или федералним органима, односно фирмама са простора бивше СФРЈ) до сада државу коштале чак „четири милијарде евра“, дакле онолико „колико је Словенију коштала изградња свих аутопутева“. Да иронија буде потпуна, Јаншине „мере“ су грешком погодиле и део словеначких територијалаца који су уочи 1991. године радили у ЈНА, па тако и пилоте који су 1991. први са хеликоптером газела пребегли из ЈНА – „на страну Словеније“. Пензија је умањена за неколико стотина евра и сараднику словеначке Територијалне одбране из команде 5. војне области у Загребу, који је 1991. године словеначкој страни дотурио све податке о структури и јединицама ЈНА, распоређених у Словенији. Том обавештајцу, под шифрованим именом „Кошаркаш 2“, за којим је у Србији, према писању љубљанске „Младине“ наводно „расписана тајна потерница“, пензија је смањена за 300 евра месечно. На „погрешној страни историје“ нашло се и око 7.500 учесника НОБ-а, народних хероја, носилаца партизанских споменица, као и 3.950 затвореника у концентрационим логорима нацистичке Немачке.
Да је Јаншина влада била селективна у разрезу мера „штедње“, доказују и неке баналне појединости, рецимо чињеница да држава није смањила пензије „жртвама комунистичког терора“, односно „дахауских процеса“ (вођених у време Југославије), али јесте скресала пензије жртвама нацизма. Исто важи и за припаднике Католичке цркве, којима словеначка држава уплаћује социјална давања. Клер, који је словеначким десничарским партијама веома драга категорија грађана, изузет је из пакета драстичног смањења пензија.
Бура протеста је принудила словеначку владу да обећа да ће „преиспитати“ поједине пензије, па ће принадлежности вратити онима који „докажу да су 1991. године били на правој страни“, а не на страни непријатеља. Понавља се, дакле, исти образац као онај из 1991. године, када је влада тадашњег премијера Алојза Петерлеа (данас великог „европејца“ и посланика Европског парламента) спровела дискриминаторан закон, према којем су аконтације пензија могли да добију само они, који су могли да докажу да „нису учествовали у агресији на Републику Словенију“ јуна 1991. Тиме је остваривање социјалних права и коришћење пензије, за коју су појединци издвајали доприносе читавог радног века – зависило искључиво од идеолошких флоскула и растегљивог појма „агресије“, који нема шта да тражи у унутрашњем праву било које цивилизоване земље.
И не само то – закидањем пензија онима који су их стекли радом у савезним органима екс-Ју, Словенија већ други пут у кратком временском периоду једнострано крши Споразум о сукцесији, према којем је одговорна да исплаћује пензије онима који имају стални боравак на њеној територији, а који су некада радили у органима федерације. Први пут је то учинила када је, упркос пуноважећем међународном споразуму, службена Љубљана одбила да исплати пензије малој групи пензионисаних официра ЈНА са сталним боравиштем у Словенији. Друге државе потписнице, међу њима и Србија, која је била уцењена подршком Словеније на путу ка ЕУ – нису реаговале на то кршење споразума.
Све то осветљава службену словеначку политику на челу са Јанезом Јаншом, која се није променила од 1991. године наовамо. Уместо да социјална права не буду део свакодневних препуцавања, постала су полигон на којем се грађани Словеније опет деле и утркују у патриотизму. У Либералној академији, која окупља словеначке интелектуалце либералних погледа, последње потезе Јаншине владе осуђују као „идеолошки мотивисане“ и као пример „срамног кршења људских права“, у чијем центру је „жигосање одређених група становника“, што је права суштина „националистичког и дискриминаторног разлога за штедњу“.

__________________

Логораши и партизани гори од тајкуна?

Миро Церар, легендарни југословенски гимнастичар, најуспешнији словеначки спортиста, који је освојио 30 престижних медаља у дресу Југославије – месечно је ускраћен за 350 евра, односно око 25 одсто разних, по оцени Јаншине владе – „непотребних додатака“. Око 33,3 одсто пензије изгубила је и Весна Архар Штих, удовица познатог есејисте, носиоца партизанске споменице из 1941. године Бојана Штиха. Лекару Антону Безнику пензија је смањена за 228 евра само зато јер је до 1959. године радио као хирург у ЈНА. Сличне мере су погодиле око 26.000 словеначких пензионера. „Држава криминалцима не сме да одузима социјална права, али то сме да чини партизанима, логорашима из ‘Дахауа’ и ‘Аушвица’ и врхунским уметницима?“, огорчени су словеначки пензионери.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar
    dr Vaso Predojević

    Velika hvala, Svetlana! Juriš na “južnjake”, pogotovu ako su oficiri JNA i Srbi traje od 1991 i trajaće “50 godina” kako reče jedan visoki političar slovenački. Zaplenjivanje dela penzija (to je već peti put i svedene su na oko 50% priznatog iznosa starački penzija)je materijalni izraz tog juriša. Tako je bilo i još traje sa zeplenom stanarskog prava, sa izbrisom itd. Sada smo već u fazi, kada brišu i svoje državljane, da ne rečem svoj narod, a državu su i onako već sveli na nivo izbrisane. Na žalost svih nas, posebno slovenačkog naroda!

  2. Avatar

    Nemoze Jansu,Kacina,Peterlea i ostale “oslobodioce” da operu ni Sava Bohinka ni Dolinka ni Mura ni Dragonja od ZLOCINA koji su nastali nakon njihovih “pametnih politickih odluka”!!! Svojim enormnim egoizmom oni su doneli odluke koje su neminovno prouzrokovale krvavi raspad bivse zajednicke drzave gde su bili svesni da ce svi drugi narodi da stradaju a oni da se “elegantno” izmaknu!! Usput su potezom pera i tipke ‘Delete” na drzavnom kompjuteru IZVRSILI ETNICKO CISCENJE izbrisavsi 35000 svojih gradjana neslovenskog etnickog porekla cime su prekrsili sve norme ljudskih parava!! I posle svega spokojno trazili prijem u EU!!!? Strasno, sta drugo reci!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *