Почетна / Интервју / Руси говоре (разговор са Филимоновом, Искендеровим и Степановим)

Руси говоре (разговор са Филимоновом, Искендеровим и Степановим)

Разговарала Наташа Јовановић

У околностима када Србија коначно иде у сусрет инвестицији века, гасоводу „Јужни ток“, и у светлу тек формиране нове владе чија је политика оријентисана на идеју сарадње и са Истоком и са Западом разговарали смо са еминентним руским историчарима, аналитичарима и сарадницима Руске академије наука. О томе колико су ти нови моменти отворили пут ка излазу из економске, духовне и културне кризе Србије, а с обзиром на то да Евроазијски комплекс на челу са Русијом увелико ствара атмосферу новог оптимизма и велике наде да није све у ЕУ и ММФ-у, а понајмање НАТО-у, своје мишљење у овом броју „Печата“ изнели су Ања Филимонова, Петар Искендеров и Анатолиј Степанов

[restrictedarea]

____________

Ања Филимонова

виши сарадник Института за словенске студије Руске академије наука и уредник српске стране сајта Фонд стратешке културе

Лоптица је на српској страни терена

После дугог путовања у „потпалубљу“ Запада, Русија је доживела велики национални препород. Шта је суштина тог препорода?
Геостратегија Русије у садашње време тек пролази свој формативни период. Њена разрада збива се у условима када би је буквално требало „сакупљати“, јер је „разбијена у комаде“, после горбачовско- јељциновског периода који би могао да се упореди, по разорној сили, са дејством цунамија.
У том периоду Русија је следила курс беспоговорне послушности и путовања у „потпалубљу“ Запада и била је спремна да добровољно уништи све – самосталну спољну политику, оружане снаге, научни, технолошки и индустријски потенцијал земље – све оно у шта су, без икаквог претеривања, уложени крв и зној поколења наших дедова и отаца. Прелом је наступио практично у тренутку када је изгледало да је штета непоправљива, када је изгледало да Русија тоне, незаустављиво, у понор деградације, распада и пропасти.
Тај прелом је био неопходан за елементарно преживљавање руског народа.
Али, као што су показала збивања у последњих 12 година, то уопште није лако. На том путу Запад је, рукама Сакашвилијевог грузијског режима, 2008. године Русији приредио „пробу стабилности“ – дошло је до масовног покоља цивилног становништва Јужне Осетије. Тада се Русија супротставила не само Грузији, него практично целом НАТО-у. У том рату Запад се облатио до крајњих граница. Русија је из њега изашла с новим статусом, као извор међународне легитимности, и није показала само своје наоружање, него, што је најважније, потврдила је свој победнички руски дух. С друге стране, било је тако озбиљних промашаја, да су они довели до озбиљних трагедија (случај Либије).
Сада Русија, ослањајући се на помоћ Кине, одолева у Сирији. У овом тренутку несумњиво је само једно: води се најтежа борба за стратешке просторе, за најважније комуникације и, што је најбитније, за природне ресурсе. Борба се води на разне начине: од непосредне употребе силе до коришћења система контролисаног хаоса. Идеолошки, она је изложена у западној геополитичкој доктрини, нормативно и концептуално уобличеној у „Стратегији националне безбедности САД у 21. веку“, коју је усвојио Конгрес 2000. године…Њена  окосница је теза о светској власти над читавом планетом и спречавању да се појави центар моћи који би угрозио монопол САД-а (тачније, глобалних економских корпорација). Државе, међу којима је и САД, само су помоћна снага, чије се установе и моћ користе од стране корпорација.

Колико  је тачна тврдња аналитичара да се „радови“ на рушењу ваше земље воде стално и без престанка?  
У вези с тим, практично нико више нема никакве илузије… Није случајно у свом тексту, објављеном фебруара 2012. у „Росијској газети“, руски председник Владимир Путин забележио: „Процеси глобалне трансформације који су у току у себи крију различите, често непредвидљиве ризике. У условима светских економских и других потреса увек постоји искушење да се своји проблеми решавају на туђ рачун, путем примене силе. Није нимало случајно да се сад чују гласови како, тобож, национални суверенитет не сме да се простире  на ресурсе планетарног значаја. Таквих, чак ни хипотетичких могућности када је Русија у питању не сме да буде. То значи – ником не смемо да дозволимо да пада у искушење због наше слабости“. У наше време суверенитет Русије јача до сада невиђеним програмом развоја оружаних сила и модернизације одбрамбено- индустријског комплекса. У току наредне деценије укупна издвајања у овој области требало би да буду око 23 трилиона долара.  Такође, земља мора да изађе из економске, научно-технолошке и духовне кризе.

Који су главни геополитички вектори нове Русије?
У овом тренутку главни геополитички вектори су Евроазијска унија, чији су темељ у првој етапи Русија, Белорусија и Казахстан. Развија се Шангајска организација за сарадњу, претварајући се у Савез Европе и Азије, у којем се налазе, као пуноправни чланови, Индија, Иран, Афганистан и Пакистан. У будућности се савез може проширивати, али у овој фази главну улогу имају Русија, Кина и Индија. То значи да се формира алијанса континенталних држава (цивилизација) као алтернатива Западу и транснационалном друштву. Алтернатива ће се састојати у другачијем пројекту бескризног развоја читавог човечанства: с другачијим смислом живота, изградњом другачијег  финансијско-економског модела, другачијег карактера међународних установа, другачијег система колективне безбедности… Ипак, главна карактеристика епохе је недостатак времена да се ствар „разради“, јер је западна привреда на врхунцу кризе. Једини излаз за економију САД-а и водећих европских држава је „нови Маршалов план“ – „истискивање“ својих економија из области системске кризе на рачун других држава, између осталог и низом решења коришћењем ратних сукоба, какви немају преседана. Да подвучем: смисао последњих револуционарних сукоба на Блиском истоку састоји се искључиво у једном – у освајању природних ресурса (то се тиче и Косова и Метохије).
Русија, као земља која има заиста скоро неисцрпне природне ресурсе, један је од циљева „западног света“.

У који прстен спада Србија када је реч о модерној геостратегији ваше земље?
Наша економска сарадња већ има узајамно повољан карактер, али такође у себи крије огроман (не само привредни, него и геополитички) потенцијал. Цевовод „Јужног тока“ ће омогућити достављање руског гаса у Србију,  као и дистрибуцију гаса из Србије у Европу, а даља дистрибуција гаса из Србије у Европу може да обезбеди постојање и стабилно функционисање привреде у целој земљи. На тај начин православна Србија ће постати економски јака држава са регионалним окружењем које све више слаби. То је стартна позиција која ће Србији омогућити да се самоувереније осећа како на регионалном, тако и на европском нивоу, да и не говоримо о средствима за унутрашње потребе државе.  После „Јужног тока“ иде и „надградња“ – финансије (у Србији су већ присутне руске банке, пре свега оне најјаче – „ВТБ“ и „Збербанка“).
Требало би рећи да Путин предлаже сасвим нови модел сарадње. Нико више нема намеру да опет „гута и анкетира“ сада независне државе. Путин  сматра да Русији више ни за шта није потребна сувишна одговорност за народе других држава. На пример, улазак Белорусије и Казахстана у Царински савез ни Белорусију, ни Казахстан није лишио независности, него им је донео огромне предности захваљујући уклањају царински баријера, што је озбиљно потиснуло европске и америчке конкуренте на тржишту Царинског савеза. Ипак, за Русију је једно битно – да те земље не буду припадници другог савеза. У супротном, ако уђе у НАТО, земља се укључује у ареал држава које нису пријатељске према Русији, са свим последицама које из тога произлазе. На пример, последица чланства у НАТО прибалтичких држава, Литваније,Естоније и Летоније, јесте стварање „енергетског зида“ око њих, то јест оне су одсечене од испоруке руских енергената. Године 2008, тадашњи председник Владе Русије Путин, коректно је признао право народима Прибалтика на такав избор, али је истакао и право Русије на сопствену енергетску политику.

Нема сумње да је Србија тачка у којој се преламају интереси Русије, САД-а и земаља ЕУ…
За Русију је ваша земља умногоме „прозор у Европу“ и уопште није никакв периферија, него једно од чворишта, „нерава“ европске политике. Требало би рећи да потенцијал сарадње пре свега у привредној и дипломатској сфери (нарочито када је у питању Косово) није у пуној мери био искоришћен у периоду  претходне власти, власти Бориса Тадића. Практично су сасвим  „недирнуте“ области војне, политичке и духовне сарадње. Ту је огромно подручје за сарадњу на обострану корист.

Какав је значај одбрана суверенитета на Косову и Метохији за општу геополитичку ситуацију на Балкану?
Сада, 13 година после војне агресије НАТО-а на СРЈ, ситуација на КиМ је доказала да циљ те агресије није био ни заштита људских права, ни демократија. О томе сведочи блокирање истраге највећих злочина
(попут трговине органима убијених Срба, нап. прев.) ОВК, чији трагови воде самом политичком врху „Републике Косово“. Подсетимо се да Русија активно инсистира на томе да се истрага о учешћу косовског руководства у незаконитој трговини људским органима преда  у надлежност Савета безбедности УН. На  састану Савеза безбедности УН, руски представник Виталиј Чуркин о томе је јасно рекао: „Откривене чињенице јасно указују да су у злочинима учествовали неки од садашњих косовских челника. Ипак, истрагом се сада бави управо она група земаља која је својевремено допринела да ти људи дођу на власт“(крај цитата Чуркина). Ствар је само у томе што Запад не жели да доведе у питање већ саздану слику косовске кризе и геполитички пројекат „Републике Косово“. Значење заштите КиМ је, без претеривања, изузетно. Борба за Косово и Метохију има искључиво легитимни карактер. То је одбрана начела међународног права (неповредивост граница, што је нарочито важно због Македоније, у којој јача албански фактор, као и за југ Србије), територије и становништва те области. У целини, то је заштита српског суверенитета. За регион је то пре свега питање безбедности и стабилности (спречавање ширења криминалне делатности нарко-картела).

Један сте од највише цитираних геополитичких аналитичара у руским медијима који се баве српском темом. Каква је ваша процена, да ли би нова власт у Србији могла да направи заокрет када је реч о приближавању свом историјском покровитељу Русији, те да ли сусрет Николића са Путином носи предзнак успостављања таквих односа?
Србија, безусловно, може да се окрене према  Русији или према било којој другој држави која одговара национално-државним интересима земље. Национални интереси су главни критеријум и смисао постојања било које државе. Ипак, због разних околности Србија се нашла у положају протектората високог степена потчињености. Зависност се огледа у свих могућим видовима привредног, војног, дипломатског утицаја са стране. Ући у такав систем је лако, а  скоро немогуће је изаћи. Да би сачувао суверенитет, територијалну целовитост и  национално-државне интересе Србије, нови председник мора да сазда чврст темељ друштвено-политичке подршке и да створи оруђа за остварење својих циљева. Тај темељ је свакако огромна подршка проруској оријентацији како читавог српског друштва, тако и корпуса Српске напредне странке. Консолидација друштва, ликвидација диктата прозападних СМИ, који воде маргинализацији и деградацији српског народа, и тако се претвара у денацификоване „евросрбе“ – све је то неопходно да земља изађе из стања протектората.   Неумеће да се бране интереси земље, неумеће да се каже „не“ када неко захтева уступке, који крње суверенитет и независност државе, довешће само до понављања прошле политике заштите не сопствених, него туђих интереса. Што земља више одступа, то се више од ње захтева – то је непосредан пут ка самоуништењу. У целини, недостатак времена и притисак линије Вашингтон – Брисел не остављају Томиславу Николићу могућности да имитира национално- државотворну политику или да се ограничи на полумере. Без одлучног преокрета промене су немогуће, опет ће се десити предаја положаја. Нови председник мора да реши најсложенију двоумицу – или ће да крене у суштинске промене, или ће да се „уклапа“ и прилагођава постојећем систему. Онда ће судбина земље бити запечаћена. Са своје стране, Русија је много пута показала и потврдила спремност на широке и разнолике видове сарадње. Ево шта може да буде контрааргумент Србије у разговорима са Западом: дипломатска, привредна (у најширем смислу, од трговине до нуклеарне енергетике) , политичка (међупарламентарна, укључујући практично све комитете Думе Руске Федерације), научна, културна сарадња са РФ. Сада је лоптица на српској страни терена. Али, да поновимо, без преувеличавања: потенцијал за сарадњу наших држава је неисцрпан.

 

____________

Петар Искендеров

доктор историјских наука и виши сарадник Института за славистику Руске академије наука

Србија не може да седи на две столице

Нестанак руских трупа са Космета после Кумановског споразума оставио је трага у односима Србије и Русије. Може ли се Русија наново појавити као фактор у још неразјашњеном питању Косова?
Русија може да одигра активнију улогу у регулисању косовског проблема, само ако она, не одустајући од принципијелне подршке званичној позицији Србије о српском суверенитету над Косовом и Метохијом, разради и предложи на разматрање нове моделе развоја узајамних односа, како између Београда и Приштине, тако и на ширем регионалном нивоу. Ту може бити реч о новим формама балканских финансијско-економских и политичких интеграција, па чак и активирање система територијалних компензација, укључујући деобу Косова и Метохије и самоопредељење Републике Српске. Данас постојеће границе на Балкану не изгледају чврсте и непроменљиве и та околност отвара простор за нове моделе национално-државног устројства. Међутим, прелаз Русије на нову Реалполитику, могућ је тек после учвршћења њене сопствене економске позиције у региону и узајамних односа са локалним политичким елитама. Реализација пројекта „Јужни ток“ и изградња односа стратешког партнерства са новим руководством Србије, могу у вези са тим питањем да одиграју кључну улогу.

Какве потезе нове владе у Београду очекујете у вези са очувањем јужне покрајине, будући да је најављено да ће сви преговори вођени између Београда и Приштине бити и спроведени?
Наивно је од нове власти очекивати отказивање већ потписаних уговора са Приштином, под окриљем ЕУ – узимајући у обзир изјаву председника Николића, којом он ставља акценат на наставак евроинтеграција. Ипак, може се очекивати чвршћа позиција у наставку преговора у вези са обезбеђењем интереса косовско-метохијских Срба и очувањем њихових веза са сународницима у централној Србији. Осим тога, нове власти у Србији морају упорно да траже од међународне заједнице јасно испуњење већ договорених обавеза – у том смислу и представљања Косова и Метохије на међународним форумима. Најмање што се може, јесте инсистирати на томе да се прописани услови – посебно када се ради о поменутим решењима ОУН-а о статусу – морају стриктно извршавати, упркос притисцима САД-а и ЕУ. У супротном, Србији би било боље и убудуће да бојкотује сличне форуме.

Приликом недавне посете Космету, генерални секретар УН Бан Ки Мун је рекао да УНМИК и даље игра важну улогу на Косову. Да ли ова мисија може бити реалан савезник и заштитник косовских Срба?
Албанске власти у Приштини заузеле су курс на минимализацији присуства Косова у мисији ОУН-а, одмах после проглашења независности покрајине. Приштина жели да сарађује искључиво са САД-ом и ЕУ. И овде није реч само о мисији, колико о резолуцији Савета безбедности № 1244, од 10. јуна 1999. године, на основу које мисија и делује. Са друге стране, сама ОУН се данас нашла по страни регулисања косовско-метохијског питања и није у стању да испуни чак ни та пуномоћја која су јој била одређена у поменутој резолуцији. Косово и Метохија су једина територија на свету (осим можда Западне Сахаре), у којој у вези са питањем статуса у ОУН као организацији, нема кохерентне позиције. Тако да у свом данашњем облику, мисија ОУН на Косову и Метохији није реалан савезник и заштитник косовских Срба и Београда.

Да ли се са питањем Косова отвара и питање Републике Српске како би се направила равнотежа у погледу српског фактора на Балкану?
Нисам сигуран у дугорочно постојање Босне и Херцеговине у њеном данашњем национално-државном облику. Највероватније ће она бити један од кључних елемената у будућој трансформацији балканског простора у случају деобе Косова и Метохије, распада Македоније и отцепљења од Србије општина из Прешевске долине. Очигледно је да данашњи напори САД-а и ЕУ у вези са реанимацијом „Бутмирског процеса“ имају за свој крајњи циљ ликвидацију Републике Српске. Међутим, то је повезано са озбиљним ризицима, у том смислу и за саму ЕУ, што може натерати Брисел да, у крајњем случају, сматра опасним претерано јачање муслиманске државе у Европи. То отвара пут за самоопредељење Бања Луке, а можда и за излазак из Босне и Херцеговине области које су насељене Хрватима.

Да ли ће Русија одлучније иступити у контакт групи када је реч о високом представнику за БиХ?
Позиција Русије је јасна – неопходно је минимализовати апарат високог представника, при том сачувати дејтонске основе устројства Босне и Херцеговине, самим тим и Републику Српску. Високи представник је потребан САД-у, ЕУ и Турској – као средство притиска на босанске Србе и као механизам укидања решења која су они донели.

Геополитичка слика овог дела Балкана још увек није јасна. Може ли се Србија изборити за благонаклоност и Русије и НАТО?
Србија не може да седи на две столице. Чак и чланство у ЕУ од ње захтева ревизију већ потписаних финансијско-економских уговора са Русијом у замену за програме помоћи од Европске уније, која, као што то показује пример Грчке и осталих „проблематичних“ држава, служи само даљем економском и политичком поробљавању. Што се тиче интеграција Србије у НАТО, оне ће дефинитивно окончати обострано корисну сарадњу са Русијом. У плану развоја интеграционих веза, за Србију би било угодније присајединити се механизмима Шангајске организације за сарадњу, Евроазијске економске заједнице, Царинског савеза Русије, Белорусије и Казахстана, а такође и сада од Русије створене Евроазијске заједнице.

Председник Русије Владимир Путин могао би да посети Србију ове јесени, када је планиран почетак изградње гасовода. У којој мери је „Јужни ток“ кључ геостратешке стабилности на овом делу Балкана?
Реализација пројекта „Јужни ток“ дозволиће Србији и другим њеним учесницима да добију поуздан извор транзитних такси, да стекну енергетску независност и постану кључна карика у енергетском регионалном систему, а такође и да ојачају своје позиције у узајамним односима са евроатлантским структурама. Осим тога, реализација мултилатералних енергетских пројеката помаже јачању односа између политичких елита земаља учесница. У случају „Јужног тока“, то би омогућило формирање структура које би се могле знатно  активније супротставити плановима стварања „Новог светског поретка“, него што је то био случај до сада.

____________

Анатолиј Степанов

историчар и уредник сајта „Руска народна линија“

Запад јауче над руским империјализмом

Недавно сте заједно са Историјским факултетом у Петрограду организовали конференцију на тему перспективе евроазијског блока. Занимљиво, од 35 учесника 33 су били доктори наука. Какве су перспективе ове Уније и да ли би, по вашем мишљењу, Србија могла да се уклопи у ту визију?
Желим да верујем да та Унија има перспективу, премда сам свестан да ће многе силе уложити велики труд да то спрече, пре свега мислим на САД и НАТО. Ми смо организовали конференцију између осталог и због тога, да би својим интелектуалним напорима подржали иницијативу председника Владимира Путина. Али и не само због тога. Постоји бојазан да би Евроазијска унија могла да се претвори у нешто слично новој Орди, са доминацијом не руског православног фактора, него муслиманског. Главна мисао која се чула на конференцији јесте да Евроазијски савез мора имати у својој основи руску православну идеологију, како би се  продужила најбоља традиција Руске Империје и СССР-а. Из тог разлога, по мом виђењу, нема никаквих препрека за улазак Србије у савез, иако одсуство природних граница отежава тај процес. Но, оно што је најбитније  је позиција саме Србије. Ако ново руководство Србије подржи ту идеју и успе да обезбеди њену подршку у Скупштини и јавном мњењу, та идеја може да постане реалност. Главну препреку за реализацију идеје Уније представља позиција Украјине, чији значајан део политичке елите зависи од САД-а и Запада, и бори се за улазак у други савез – Европску унију, и снаге у  Турској које теже да прошире утицај Турске у Средњој Азији.

Казахстан, Русија и Белорусија ујединиће националне ПВО системе већ 2013. године. Да ли то значи да ће Царинска унија суверенитет бранити  и војним средствима?
Мислим да је најважнији узрок интеграционих пројеката на постсовјетском простору, не само стварање заједничког тржишта и привредне интеграције, него и стварање услова који гарантују безбедност руских граница. То је посебно актуелно у условима када се „обојене“ или интернет револуције које иницирају САД примичу границама Русије.

Како је руска јавност дочекала Путинову најаву да ће све невладине организације у Русији које примају новац из иностранства, свуда где се појављују морати да ставе видљиво упозорење на којем пише „страни агент“?
Руска јавност је поздравила ту иницијативу. Одавно је то требало урадити. Све русофобске, антируске акције и организације, финансирају се из тих такозваних хуманитарних фондова. На крају је ипак власт одлучила, да њихову делатност стави под државну контролу. И молим вас, погледајте какво је пренемагање то изазвало. Путин као јуриша на људска права, на демократске тековине. А узрок је једноставан: сада је тим агентима САД-а тешко да заглупљују лакомисленог грађанина, тврдњама да су они искрени борци за хуманизам – свима је јасно да они штите интересе страних држава у Русији.

Економске и војне интеграције Русије са земљама бившег Совјетског Савеза навеле су западне политичаре да у томе препознају руски империјализам. Чега се Запад плаши?
„Руски империјализам“ – то је једна од омиљених флоскула за ширење ужаса на Западу (сада се појавила и друга флоскула „руски фашизам“), којима малограђане плаше политичари и средства јавног информисања на Западу. Иза тога стоји потпуно реалан страх од Русије. После пада Константинопоља, који је предао западни свет Турцима у руке, управо је Москва, Русија препознала себе као „трећи Рим“, позван да заштити веру православну, православне идеале и вредности. И руски владари су се увек налазили у оштрој борби сила добра и зла. Први руски цар Иван Грозни је био отрован. Три руска императора – Павле I, Александар II и Николај II –  били су убијени. При том су и завере против Павла Петровича и Николаја Александровича биле инициране и исфинансиране од стране Енглеза, преко њихових амбасада. На крају је, после 1917. године, Западу успело да, како се испоставило, сруши Руску Империју, удаљи „трећи Рим“ из светске политике. Али ту се појавио Стаљин, који је не само успоставио војну моћ, него и многе старе традиције: царске војне ознаке, гарду, поштовање руских војсковођа и књижевника, ослободио је Цркву. Запад је поново зајаукао о „руском империјализму“ и „руској претњи“. После пораза у Хладном рату, који је довео до распада СССР-а, Запад је опет славио. Но, тада се појавио Путин, полагано је почео да опоравља привреду, да спроводи самосталну спољну политику и поново су се разлегли крици о руској претњи. Мислим да ће кукњаве о „руском империјализму“ увек бити, док буде постојала Русија. Али на то не би требало обраћати пажњу, премда је неопходно узети у обзир искуство СССР-а, као и водити активну информативну борбу.

У следећем броју настављамо серијал разговора са руским интелектуалцима

[/restrictedarea]

9 коментара

  1. … mozemo da se slozimo sa misljenjem Anje Filimonove i to, sa maksimalnom eliminacijom bilo kakve ‘grandomanije’ ili mitomanije, da je Srbija, ipak, jedno do vaznijih „cvorista“… ?! Ono sto ‘zapad’ ne moze da shvati jeste srpsko slobodoljublje, koje moze da objasni mnoge stvari a koje oholi nisu u stanju da razumeju ?! ‘Investiranje’ u prijateljstvo ( ma kako to zvucalo pejorativno ?!) sa Srbima – oduvek je bilo ‘profitabilno’ ?! A svako uslovljavanje – kontraproduktivno ?! Da odbacimo jevtine propagandne tvrdnje iz ‘kuhinje’ – „zutog zdanja“ ( kojoj je jedan od prevashodnih ‘zadataka’ da Rusiju drze sto dalje od Srba ?!) – zaista je malo onih, koji teze da Srbija postane jedna od „ruskih gubernija“ ?! Te relacije su mnogo ‘suptilnije’ – kao sto neki talasi pokazuju svoje puno dejstvo tek na odredjenoj razdaljini i sl.?! Prema tome, ‘konkretno’ rusko prisustvo u ekonomiji / energetika sa ‘mineralima’, poljoprivreda infrastruktura / – ruske banke i kapital, itakako su ovde dobrodosle… Kao i pomoc u pozicioniranju istinski srpskih medija .. ?! A mudrost, kao i uvek – dragocenija je i od zlata i dragulja ?!




    0



    0
  2. Da Rusi dolaze sa velikim investicijama od obostrane koristi za
    one koji ulažu i još više za onekod kojih ulažu.Srbija i njeni građani očekuju početak ruskih investicija kojih se Žuti kartel
    plašio jer gube poziciju da će morati da se sklone ustranu ili u
    zatvor koji su sami sebi zidali u Padinjaku. Žuti Kartel uništio
    je sve državotvorne ustanove srpskog naroda i za ta zlodela mora
    se odgovarati i zasluženu kaznu odrobovati materijalna dobra koja
    su stekli u otimačini tako zvane privatizacije vratiti državi jer
    ta dobra su stvarana generacijama unazad,Bivše privatne posede
    koje su komunisti nacionalizovali vratiti vlasnicima i njihovim
    naslednicima. Smiriti i pravdu uspostaviti koju je komunizam
    ukinuo svojom revolucijom. tako ćemo i mi Srbi biti deo DEMOKRATIJE. A demokratija je priznaje različitosti.




    0



    0
  3. Ми Срби треба да будемо оно што смо престали бити – православни хришћани, светосавци, народ Христов а не папин. Демократија је диктатура греха, владавина безбожног шљама, чији су крајњи домети у дегенеративним процесима који доводе до Содоме и Гоморе (чије је оличење данашња Западна цивилизација са демократијом као врхунском вредношћу). Смрт демократији – слобода народу.




    0



    0
  4. GOS;SRBOLJUBE pravo ime za one koji govore o ljubavi među različitim.“DEMOKRATIJA“ to je reć uobičajena za poredak gde se
    zna ko kosi a ko vodu nosi.Rekoste HRISTOV narod dobro da se
    razumemo: DESET BOŽJIH ZAPOVESTI NAM GOVORE KAKO TREBA DA SE
    PONAŠAMO.Slažem se ali ako pogledam unazad ženidbe naših Kraljeva
    i Careva pa kumovsko ubistvo nisam siguran dasmo baš bili i dasmo danas kako VI kažete Hristov narod.Mislim i razmišljam o
    nama a ne o PAPI.




    0



    0
  5. Dilema Rusija ili Amerika, Istok ili Zapad, bila je pre desetak godina znatno aktuelnija. Ranija prevlast Zapada se cinila kao da je bez alternative. Sada 2012. sve je manje onih naroda koje ova dilema opseda.
    Liberalni kapitalizam i njegova globalizacija nemaju uspeha cak ni na evropskom nivou, a kamo li na sirim svetskim podrucjima. Nivo nemilosrdne eksploatacije, teznja za ukidanjem drzava, nacija, kultura i religija nailazi na nepremostiv otpor.
    Nasuprot ovoj globalizaciji koja se zasniva na rusenju tradicionalnih dostignuca svetske kulture, Rusija stvara koncept Evroazijske Unije koja cuva drzave, ekonomije, nacije i kulture i nudi dobrovoljnu saradnju ekonomija u zavisnosti od njihovih pojedinacnih interesa.
    Logicno je pretpostaviti da ce se vecina naroda i drzava pre opredeliti za slobodno odlucivanje o svojoj buducnosti, a ne za teror svetskog globalizma koju mnogi autori nazivaju novim fasizmom. Ne treba sumnjati da Srbija zna gde je njen put.




    0



    0
  6. Dovoljno je pogledati našu decu koja rade po stranim fabrikama koje su ovi iz EU otvorili u Vojvodini, pa da vidite šta je fašizam.Cvrveni krst dolazi i odnosi ih, kao robovi rade za novac koji nije dostojan čoveku….




    0



    0
  7. Радославе,
    демократија заиста јесте диктатура греха а никако поредак у коме се зна ко коси а ко воду носи. Либија је била једна од најуређенијих држава на планети, са стицањем пунолетства чекао вас је стан, студенти су поред плаћене школарине имали стипендију у вредности пар хиљада долара… И стигла им је диктатура греха и сад су у сличној позицији са нама. Свакако да Срби нису као што су били, али се јесу успротивили планетарном злу оличеном у НАТО демонократији и можда тако дали предах и могућност руској браћи да се отарасе свог Бориса и почну државни препород. Нама је за ослобађање од нашег Бориса требало много више времена, али борба Срба против савременог фашизма заогрнутог милозвучним именом демократије, на Небесима сигурно није заборављена. Да размишљате о нама, не би вам демократија била узоран поредак.




    0



    0
  8. РАДОСЛАВ

    Ја сам само рекао УОБИЧАЈЕНО СЕ КАЖЕ у целом свету где постоји
    поредак поштовања рада и капиттала.Оставимо Либију,Саудијску Арабију и све Муслиманске које не живе по Христу ВЕЋ га руше то
    смо видели на нашем ЕТНИЧКОМ ПРОСТОРУ од Глине,Пакраца,па до Охрида где су учествовали и „ХРИШЋАНИ“ и они други који руше
    Хришћанске богомоље,знам да то није демократија СТАРЕ АТИНЕ али
    то име је у оптицају у целом свету па и код СРБА ХРИШЋАНА мој
    СРБОЉУБЕ!!!




    0



    0
    • Мој Радославе,добро је да сте написали то 2хришћани“ под наводницима. ја под хришћанством подразумевам само оно што уистину није издало Христа а то је свето Православље. И знам да су сви ти муслимани више сачували Божију икону у себи од хришћана лажних, како латине назва наш свети владика Николај.Много је теже онима који су издали Христа, него онима који никад нису ни били хришћани.Слажем се са Вама да се тако често уобичајено каже, али ту уобичајеност треба разбијати и ствари називати правим именом. Значи, демократија је диктатура греха а водеће демократске државе у свету су наследнице најцрњих традиција нацизма и фашизма.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *