Почетна / Интервју / Проф. др Јасмина Вујић: Образовани и поштени – подигните свој глас! (део други)

Проф. др Јасмина Вујић: Образовани и поштени – подигните свој глас! (део други)

Разговарао Златко Богатиновски
Фотографије Милан Тимотић

У последњих 10 година интензивно се ради на расрбљавању нарочито младих генерација: скоро ниједан музеј не ради, „Народна библиотека“ није била отворена годинама, „Музеј савремене уметности“ је зарастао у коров, а да не говорим о археолошком налазишту код села Винча или о Лепенском виру

 

Наша саговорница позната је и по томе што је осам година радила у Институту за нуклеарне науке у Винчи. У време СФР Југославије престижна, референтна и једна од најугледнијих институција те врсте у свету, скоро је уништена у периоду после 2000. године. У наставку разговора са проф. др Јасмином Вујић, наша у свету прослављена научница објашњава између осталог ко је одговоран за уништење Института.

Учествовали сте у одбрани Института „Винча“, а потом оптужили тадашњу ДС-ову власт и поготово министре за науку Драгана Домазета и свезнајућег Божидара Ђелића за потпуно руинирање Института и практично гашење нуклеарног програма у Србији театралним одвожењем уранијумског горива због наводне опасности од „нуклеарног тероризма“.
Тешко је проникнути у узроке и суштину дугогодишњих покушаја да се мултидисциплинарни научни Институт у Винчи темељно уништи. Можда је најближе истини да тај Институт, као и многе друге реномиране националне институције, убија политикантство, незнање, лоше намере и корупција, пре свега у одређеним политичким круговима на власти. Такође су постојале индиције да се ишло на цепање и приватизовање Института, да би противправно преузели некретнине и земљиште на којем се он налази и претворили у неке „технолошке паркове“ или приватне универзитете.
Са неверицом сам пратила исхитрено и тајно одношење свежег високообогаћеног и изузетно скупоценог нуклеарног реакторског горива у Руску Федерацију, а да истовремено није решен проблем много опаснијег истрошеног високообогаћеног високорадиоактивног горива које је остало у Институту и то у веома лошем стању. То потврђује и амерички стручњак Филип Блик (Philipp E. Bleek) који је у свом раду о „Пројекту Винча“, објављеном 2003. године у часопису „Nonproliferation Review“, навео да су му преговарачи са америчке стране потврдили да су имали двоструки циљ: да убеде српску страну да то што имају у рукама (свеже високообогаћено нуклеарно гориво) нема никакву вредност на тржишту, и да ће бити на добитку што се пре ослободе тог нуклеарног материјала, и друго, да не постоје финансијска средства да се проблем и свежег и истрошеног нуклеарног горива реши у једном пакету. Блик такође наводи да му је потврђено да су постојала и средства и овлашћење да се у пакету пребаце и свеже и истрошено нуклеарно гориво (то је већ рађено раније код других земаља), али да српски преговарачки тим на челу са тадашњим министром за науку др Драганом Домазетом једноставно није био на нивоу, и у току кратког времена се сложио са некаквим јефтиним приватним аранжманом одношења само свежег нуклеарног горива.
Зато тврдим да је одлука првенствено била политичка, без правог консултовања са стручним тимовима или независним стручњацима. Свакако да је постојао притисак од стране америчке владе, а са друге стране је влада Зорана Ђинђића у циљу приближавања САД-а хтела по ко зна који пут да покаже „добру вољу“.
Питање зашто се није директно преговарало са Руском Федерацијом остаје отворено. Истраживачки реактор РА је изграђен по руском дизајну и уз њихову помоћ, и свеже нуклеарно гориво је такође купљено од њих по врло високој цени. ИТАР-ТАСС је 2003. године пренео изјаву Александра Румјанцева, тадашњег руског министра за енергетику, који је, говорећи о изградњи нуклеарне електране у Ирану, навео да су се сагласили у преговорима да је нуклеарно гориво које Иран купи од Русије власништво Ирана, те да ће Русија морати да плати да би добила озрачено (истрошено) гориво назад. Стручњаци никада истрошено гориво не називају отпад.

Из овога произлази да је Влада Републике Србије могла директно да преговара са Руском Федерацијом, и да за враћање скупоценог свежег високообогаћеног нуклеарног горива добије бесплатно одвожење и складиштење озраченог нуклеарног горива, као и санирање ситуације са ниско и средње обогаћеним радиоактивним отпадом који је остао у Институту.

[restrictedarea]

Уместо да је боље преговарала и повезала одношење свежег горива са решавањем много тежег проблема одношења истрошеног и високорадиоактивног горива, уз дугорочну научнотехничку помоћ, Влада Републике Србије је беспотребно потрошила више милиона евра на припреме и задужила се више десетина милиона евра за реализацију препакивања и одвожење нуклеарног горива, уз постојање низа још увек нерешених питања око Института „Винча“, укључујући покушаје распaрчавања и уништавања Института.
После исхитреног одношења драгоценог свежег нуклеарног горива (чиме је практично без икакве јавне расправе или расправе у стручним круговима стављена тачка на истраживачки нуклеарни програм), а све под притиском прича о „тероризму“, Влада оснива пројекат ВИНД (Vinca Institute Nuclear Decomission) у оквиру Института, на челу са др Миланом Пешићем, али под изричитом ингеренцијом владе и без икакве независне стручне и финансијске контроле. ВИНД је имао четири задатка: препакивање и безбедан превоз истрошеног високообогаћеног уранијумског горива у Руску Федерацију, санацију складишта радиоактивног отпада у Институту, декомисију истраживачког нуклеарног реактора РА и успостављање потребног нивоа радијационе сигурности и безбедности у Институт „Винча“. Овој пројекат је 2006. процењен на 10 милиона долара, да би га влада већ 2008. године проценила на 57 милиона долара, уз планирано задужење Института код пословних банака од 25 милиона долара, а део средстава се обезбеђивао донацијама САД-а од 6,5 милиона долара, ЕУ од 5,5 милиона евра, Републике Чешке од један милион евра и Словеније од 200.000 долара.

Сматрате да је било пропуста у вођењу пројекта ВИНД?
Ако је било пропуста у вођењу пројекта ВИНД, а то је требало давно да закључи неко независно надзорно тело, било је неопходно да се одмах смени руководилац  пројекта и да се доведе нови. Уместо да обезбеди професионално и ефикасно руковођење пројектом ВИНД, министар за науку Божидар Ђелић доноси неразумну одлуку да поцепа Институт и формира Јавно предузеће „Нуклеарни објекти Србије“ – ЈП НОС. Формалан изговор за формирање ЈП НОС је било одбијање Института „Винча“ да се краткорочно задужи у висини од 25 милиона долара да би се овај пројект довео до краја. Рок враћања кредита је био само четири  године! Управни одбор Института је то одбио, јер није постојао ниједан разлог да се буџетска установа (Институт) задужује код пословних банака, уз ризик да Институт оде у стечај.
На чело ЈП НОС се именује нови директор Радојица Пешић, магистар технологије, који нема никаквог знања о нуклеарној области, а формира се и нови Управни одбор, чија председница постаје проф. др Уранија Козмидис Лубурић, која се раније као државни секретар у Министарству за науку веома негативно односила према Институту. На чело Управног одбора Института „Винча“ именује се др Драган Домазет, који је као министар за науку 2003. године хтео да Институт подели на пет делова и да га приватизује. Тако смо добили перфектну екипу – одраније познату по покушајима да се Институт „Винча“ распарча и уништи. Уз то требало би поменути и директора Института „Винча“ др Јована Недељковића, који је и поред протеста Синдиката Института, и поред протестног писма ректора Београдског универзитета проф. др Бранка Ковачевића, и поред протеста стручне и научне јавности, дозволио распарчавање Института, отимање скупоцене опреме и објеката, избацивање истраживача из њихових просторија и преузимање целокупне безбедности институтског комплекса од стране ЈП НОС. Стручни тимови који су под надзором ИАЕА обучавани најмање две године за рад на измештању опасног истрошеног нуклеарног горива, растурени су само два месеца пре почетка измештања. Тада сам упутила отворено писмо Министарству за науку, упозоравајући на могуће страховите последице оваквих исхитрених одлука. Овакав јавашлук и неодговорност је нешто невиђено у нуклеарној области у свету, и за то би неко требало да одговара. Ипак, захваљујући експертним тимовима из Русије и Чешке који су помагали око измештања, као и неколицини наших искусних техничара, до већих хаварија није дошло.
Оснивање ЈП НОС и отимање власништва Института „Винча“ (и то без сагласности Београдског универзитета, чији је Институт део, и Скупштине Републике Србије, која је оснивач Института) је наставак те политике.

Како коментаришете изградњу супермодерног „Центра за популаризацију науке“ на Новом Београду, док целокупна српска наука грца у дуговима и проблемима?
„Центар за  популаризацију науке“ је још једно (не)дело бившег министра за науку Божидара Ђелића. Његов рад као министра може да се дефинише као лична промоција кроз огромна државна задуживања која ће овај народ морати да отплаћује деценијама. За тај Центар имам следећи опис „Центар ни на небу, ни на земљи за промоцију науке која је уништена, и све то на кредит“. У некој високо развијеној земљи, где су сви егзистенцијални проблеми решени, такав Центар би имао неку сврху. У Србији, где се за науку  издваја минимално, где су научници доведени до просјачког штапа, где је и Министарство за науку укинуто, где министри за науку не могу да разликују науку од популаризације науке, такав Центар нема сврху. Према подацима које имам, за изградњу Центра је подигнут кредит од „Европске банке за развој“ у висини од 20 милиона евра. Пошто услове конкурса и за изградњу Центра и за поставке у Центру контролише ЕБР, конкурси морају да буду расписани на нивоу целе ЕУ, што јасно указује на то да ће вероватноћа да неко из Србије победи на неком од тих конкурса бити веома мала. Ако икада буде изграђен, тај Центар ће, као и Мост на Ади, остати као споменик људској глупости оних који су помислили у својој гордости да се свет врти око њих.

Шта је будућност производње електричне енергије – алтернативни енергетски извори или ренесанса нуклеарне енергетике?
Термоелектране и нуклеарне електране се свуда у свету сматрају за базне изворе електричне енергије (могу дуго да раде без заустављања, а производни учинак достиже 90 одсто). За разлику од њих, ветрењаче и соларни панели имају производни учинак испод 25 одсто, кратак век и високу производну цену струје. Алтернативни извори који могу потпуно да замене термоелектране или нуклеарне електране још не постоје.

Још у време СФРЈ је донет мораторијум на изградњу нуклеарних електрана. Уколико се не укључи у регионалну изградњу нуклеарке „Белане“ у Бугарској, Србија ће уз Аустрију остати једина европска земља која чак ни теоретски не разматра овакву могућност. Да ли је Србији потребна и могућа нуклеарна електрана?
Изгледа да се тог мораторијума од бивших република у СФРЈ једино придржава Србија. Словенија озбиљно планира да изгради другу нуклеарну електрану на својој територији. Од околних земаља, Чешка, Словачка, а такође и Румунија планирају изградњу нуклеарних електрана. У сличној је ситуацији у Бугарска, мада се још увек воде преговори са Русијом око изградње. Србији би највише одговарало да се укључи у неки облик регионалне сарадње на изградњи нуклеарне електране, која се не би градила на територији Србије. Врло је реално да се та сарадња може остварити са Бугарском, Румунијом, Словачком, уз могуће учешће и Грчке и Македоније.

Са Обаминим министром енергетике, нобеловцем Стивеном Чуом сте водили више дугих разговора о предностима и манама нуклеарне енергије. О чему сте разговарали? Претпостављам да сличне разговоре нисте имали са нашим свезнајућим министрима енергетике и науке?
Са др Стивен Чуом, професором на „Берклију“ и добитником „Нобелове награде из физике“, упознала сам се пре неколико година када је он био директор истраживачке лабораторије („Lawrence Berkeley National Laboratory“ – LBNL) која тесно сарађује са Калифорнијским универзитетом у Берклију.  Много смо дискутовали о нуклеарној енергетици, о којој је он релативно мало знао пре него што је постао министар за енергетику САД-а. У то време је углавном подржавао соларну енергију, мада данас заговара коришћење свих врста енергетских извора, укључујући и нуклеарне електране. Иначе, на Калифорнијском универзитету у „Берклију“ тренутно ради девет нобеловаца. Укупно је 22 професора са „Берклија“ добило „Нобелове награде“, док је 28 бивших студената који су завршили студије на „Берклију“ добило такође „Нобелове награде“. Поред др Стивена Чуоа, познавала сам још два професора са „Берклија“ који су добили „Нобелове награде“: професора Глена Сиборга, који је за своје откриће плутонијума добио „Нобелову награду“ 1951, као и професора Чеслава Милоша, који је добио „Нобелову награду за књижевност“ 1980. године. Са нашим министрима конструктивних разговора није било.

Каква је будућност науке у Србији ако су издвајања свега 0,3 одсто, ако је, по неким проценама, Србију напустило око 100.000 младих и образованих људи, и ако се министри за науку бирају по партијској линији, а не по стручности, па се зато и не мешају у сопствени посао?
Нажалост, Србија није имала срећу са својим министрима за науку и технолошки развој. Већина није имала баш никакве везе са науком или су се бавили више својим партијским дужностима, а не министарством. Земље које схватају да без основних наука нема ни примењених наука, а да без науке ни образовање није како ваља, издвајају неколико процената за научни развој. Са 0.3 одсто је немогуће финансирати научни развој, тако да је наука у Србији осуђена на изумирање. Ни министарство за науку више не постоји.

Сви знамо да одлив мозгова мора да се заустави. Јасно је и да ако одавде оде младост, ова земља нема будућности, а требало би  да се омогући и повратак оних који желе да се врате, живе и раде у Србији. Да ли је ово уопште остварљиво, и ако јесте, како?
Са ових простора се нажалост увек одлазило, а слабо враћало. У задњих 20 година отишло је десетине хиљада младих образованих људи, о чему је често писао проф. Гречић. Позитивно је што су млади људи, захваљујући својим квалитетима и упорним радом, постигли јако пуно у земљама широм света, стекли су врхунско образовање и искуство, раде на универзитетима, институтима, у индустрији, власници су компанија. Негативно је то што ће се веома мали број њих вратити, јер  је у Србији све урушено, с једне стране, а са друге стране, ови млади, поштени и способни људи нису потребни режимима на власти. Земље које су схватиле колико благо имају расуто по свету и које су тим људима понудиле све услове за повратак, убрзано су доживеле процват и брзи економски раст. Навешћу примере Јужне Кореје, Тајвана, па и Кине, које су активно радиле на повратку својих младих људи образованих на Западу. Док су само пре десетак година кинески студенти који су студирали у САД-у настојали на сваки начин да ту и остану, сада је ситуација потпуно другачија. Знам много колега у мојој области који су напустили своје каријере у САД-у да би се вратили у Кину. Један од њих је добио потпуно одрешене руке и огромна средства да на југу Кине подигне универзитетски центар посвећен само енергетици, јер је то једна од приоритетних области у Кини.

Захваљујући нашим стручњацима омогућено је да се ћирилица и српски језик виде на Интернету. Поред тога, „Гугл“ преводи и на српски језик. Истовремено, у самој Србији то није довољно искоришћено. Због чега?
Ко не цени себе, неће га ни други ценити. У генерације младих Срба се и кроз „реформисани“ образовни систем, кроз необразоване министре културе и образовања, кроз корумпирани медијски простор и рад тзв. невладиних организација усађују, као по задатку, осећање мање вредности у односу на „западне цивилизације“ и стид у односу на њихово порекло, исмејавају наши митови, историја се окреће наглавачке, а културна и духовна баштина се систематски уништава.
У последњих 10 година интензивно се ради на расрбљавању нарочито младих генерација: скоро ниједан музеј не ради, „Народна библиотека“ није била отворена годинама, „Музеј савремене уметности“ је зарастао у коров, а да не говорим о археолошком налазишту код села Винча или о Лепенском виру. Од Винчанског налазиште, где су се културе ређале непрекидно шест хиљада година, направљено је сметлиште, уместо да се потрудимо да буде на УНЕСКО листи заштићених места. Ми не знамо какво благо имамо свуда око нас, како да то благо заштитимо и дамо му и културни и историјски, а и туристички значај.
То се ради и са нашим језиком и са нашим писмом – ћирилицом. Ћирилици је у Београду скоро потпуно протерана и са улица и из медија. Права је реткост наћи књигу у Србији која је штампана на ћирилици. Језик се квари туђицама, које из разних језика (највише енглеског) убацују необразовани или полуобразовани новинари, политичари, јавне личности. Не знајући шта дата реч заиста значи и да постоји одговарајућа српска реч, ови полуобразовани људи без знања страних језика мисле да делују много паметније ако им је језик пун туђица које и не разумеју. Једна од таквих туђица против којих се борим је и уврежено коришћење израза „едукација“ уместо образовања. Далеко се више чува и језик, и писмо, и обичаји, и култура, и духовност, и историја у дијаспори, него у матици. Наши млади људи којих у „Гуглу“ има сигурно педесетак, упорно већ годинама раде да „Гугл“ препозна, користи, преводи са и на српски језик, и то са нагласком на коришћењу ћирилице.

Учествовали сте на недавном протесту против медијског мрака у Србији испред зграде „РТС“-а, а поводом захтева за приказивање филма „Тежина ланаца“ младог редитеља Бориса Малагурског на националној телевизији.
Јесам, и било ми је драго што сам тада била у Београду и што сам могла да учествујем. Једноставно – ако је „РТС“ режимски Јавни сервис, онда би требало режим на власти да га финансира. Ако је, како се „РТС“ промовише, то Јавни сервис свих грађана Србије, и ако се захтева обавезна претплата, онда на програм „РТС“-а морају обични грађани преко саветодавних тела и одбора да имају много већи утицај. Зашто на „РТС“-у не могу да се воде отворене дискусије о судбоносним питањима по наш народ: да ли и зашто би требало да се придружимо ЕУ, шта се заиста догодило у Сребреници, за кога ради Хашки трибунал, у каквој се економској и финансијској кризи заиста налазимо, ко нам је уништио образовни и научни систем, и сл. Али то ћете најмање наћи на „Јавном сервису европске Србије“. Зато сам се придружила Борису Малагурском и свима који су протестовали испред зграде „РТС“-а пре коју недељу.
Србија је у овако тешкој ситуацији управо зато што су се образовани, паметни, поштени, морални људи повукли, а пустили необразоване, неморалне, непоштене људе да воде земљу у пропаст. Моја порука њима је да коначно подигну свој глас и крену у акцију, јер Србију од неминовне пропасти неће спасти ни ЕУ, ни Русија, ни САД, али хоће њене младе генерације.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *