Почетна / Колумне / Праведна Србија?

Праведна Србија?

Пише Драгомир Анђелковић

Крајње је време за истински обрачун са системским девијацијама које разједају нашу државу. Без тога неће бити ни стварног економског опоравка, нити генерисања потребне снаге за национални препород

 

Током предизборне кампање Александар Вучић – у то време заменик председника СНС-а, а сада лидер напредњака – упорно је говорио да ће се његова странка, чим дође на власт, без околишења суочити са системским криминалом и корупцијом у државним структурама. Док је Вучић преузимао кључне полуге власти – оличене у функцији првог потпредседника владе за безбедност и борбу против корупције и криминала, те уједно и министра одбране – поновио је срж обећања из времена парламентарног и председничког надметања. Штавише, нагласио је да ће нова власт борбу против корупције и криминала почети од врха државе, те да у њој неће бити заштићених.

ЦИКЛУС ОДГОВОРНОСТИ
Већ смо навикли на то да претенденти на власт горљиво обећавају да ће се обрачунати са злоупотребама оних које намеравају да смене на челу државе, да би после преузимања власти на овај или онај начин „амнестирали“ оне које су на све могуће начине оптуживали, а у прилог чега су обично постојали основани докази. Заваравање јавности стерилним судским представама не мења такво стање ствари. Оне су се углавном развијале по принципу: „Врана врани очи не вади“. Нова власт је, по правилу, избегавала да кажњава чак и најгоре представнике бивше владајуће гарнитуре, вероватно како не би био успостављен циклус одговорности. Јер, да су у „букагијама“ завршили поједини министри и други функционери неког „старог режима“, томе би реално могли да се надају и припадници „новог“, ако се грубо огреше о закон.
Да би могли мирно да спавају штогод радили, они су то допуштали и својим претходницима. Искрено се надам да сада неће тако испасти. У том погледу охрабрујуће звуче Вучићеве речи: „Најпре ће бити процесуирани они који ништа нису радили, а стекли су богатство на непоштен начин. Сада имамо бахате бивше министре који су власници прескупих јахти, граде хектаре стамбеног простора на најскупљем земљишту у престоници, носе сатове од неколико десетина хиљада евра“. Да новоформирана влада стварно не намерава тим људима да се позабави, и тако на конкретним великим примерима утре пут за системске реформе, зар би за њихова (не)дела задужени високи државни функционер сада говорио о њиховом процесуирању? Зар би први потпредседник владе најављивао расветљавање великих афера, укључујући и оне из, до јуче, недодирљивог банкарског сектора? Напротив, готово сигурно би настојао да обећања дата у фази борбе за власт гурне испод тепиха, те преусмери пажњу јавности на нешто друго, уздајући се у њено кратко памћење.

МЕХАНИЗАМ КОНТРОЛЕ
Уз речено, везано за избегавање покретања циклуса одговорности на врху државе, у директном односу је и пропуштање сваке погодне прилике да се прочешљају државне структуре на нижем нивоу. Ствар је у томе што када би државни механизам почео да ради како би требало, и самим тим санкционише „мангупе“ у својим редовима, ни на врху не би могло да се ради све оно прљаво што је чињено. Риба смрди од главе, али здрава структура не погодује поквареном врху. Зато су реп и глава органски повезани и делују по истим принципима, и у добро, као и лоше устројеним државама. И нема борбе против злоупотреба на врху, без истог приступа нижим нивоима, као што су мали властодршци, суштински, такође заштићени као „бели медведи“, када тако ствари стоје са онима који воде државу.
У светлу реченог ваља да се сетимо „случаја Панић“. Ранко Панић је средином августа 2008. умро од последица полицијског пребијања крајем јула те године, током протесног митинга због хапшења Ратка Младића. Несрећном човеку, који није пружао отпор, услед мучког шутирања у стомак док је лежао на земљи, пукло је дебело црево, због чега је убрзо преминуо. Под притиском јавности Томо Зорић, портпарол Тужилаштва – познат по острашћеном односу према српском национализму који је једном приликом, у октобру исте године, малициозно чак и поистовећивао са нацизмом – изјавио је да је Панићева „смрт у узрочно-последичној вези са повредама задобијеним за време трајања митинга“. Но, и поред таквог „колумбовског“ открића републичког Јавног тужилаштва, ништа се није десило. Нико није одговарао због убиства недужног грађанина, иако није било тешко установити ко је починилац злочина и потом ту особу (или више њих) примерено казнити.

СИСТЕМСКЕ ДАХИЈЕ
Ранко Панић није први који је у нашој земљи преминуо услед бруталности несавесних припадника органа реда, немара појединих бахатих лекара или незаконитог и неодговорног поступања неких других људи који су у позицији да се играју са животом грађана. Панић, нажалост, сигурно није последњи кога је таква судбина задесила или ће тек задесити, али сличних случајева, као и мањих штетних радњи на рачун „обичних људи“, ипак реално може да буде знатно мање него што их има данас. И у другим европским земљама повремено се дешавају такве трагедије, али, по правилу, због њих неко истински одговара, па се тако подстиче одговорност и повећава шанса да систем функционише без нереглуарности. Опет, код нас полицајци, лекари, чиновници, који се огреше о грађане, чешће одговарају позерски него стварно, ако уопште рука правде и досегне кривце који се скривају иза разних моћних институција.
Време је да се са таквом праксом прекине, и то како због грађана, тако и огромне већине припадника полиције и других државних, те јавних служби, који своје послове обављају часно и професионално, а на које пада љага због несавесних колега. Власт коју смо донедавно имали говорила нам је толико много о европским интеграцијама, а ништа није чинила да у позитивном смислу европеизује Србију. Напротив, у много чему нашу земљу је оријентализовала. Довољно је да се сетимо накарадне реформе правосуђа. Она најбоље говори о нескладу између „европске форме“ и дахијске суштине „жуте“ владавине.

ЕВРОПСКИ СУД
У контексту свега реченог требало би да се осврнемо и на Европски суд за људска права са седиштем у Стразбуру, судску институцију Савета Европе. Од оног момента када нека држава ратификује Европску конвенцију о људским правима – што је Србија учинила – њени грађани, када искористе све домаће „правне лекове“, стичу могућност заштите својих слобода и права пред Судом. Штавише, државе ступањем у Савет Европе стриктно прихватају да се повинују пресудама Европског суда, односно да спроводе оно што он одлучи. По одлуци Суда, државе су дужне не само да надокнаде штету оштећеним грађанима, већ, ако је то потребно, и да понове поступке пред домаћим судовима, измене судску праксу, па чак и законодавство, исправе одлуку неког државног органа итд.
Све је то лепо, али Европски суд за сада није допринео да наша држава постане савеснија  у вези са заштитом права сопствених грађана. Неко добије оштету, држава је исплати, и на томе се углавном све заврши. Фактички, због нечијег индивидуалног преступа бива кажњена читава Србија. Уместо да новац буде коришћен за изградњу болница или социјалних станова, подршку Србима на КиМ-у или борбу против „беле куге“ – траће га неодговорна службена лица или „обични“ државни службеници.
Сврха Европског суда за људска права није превасходно да се осигура обештећење оштећеним странкама. Важно је да се и то деси, али је још важније да буде што мање оштећених грађана од стране државних институција, односно њихових припадника. Поготово, да буде мање истинских жртава, односно што мање људи који не могу у редовном поступку у својој земљи да дођу до правде. А у Србији ће тако бити тек када полицајци и други државни службеници буду знали да ће највероватније одговарати за оно шта противзаконито раде. И када они који су укључени у ланац командовања и систем унутрашње контроле буду свесни да је велика вероватноћа да ће платити за прикривање туђих грешака. Идеја твораца Европског суда пре свега је била да се стимулише рад на националном нивоу, у циљу ефикасног утврђивања одговорности оних због којих грађани имају потребу да се обрате европској институцији за заштиту људских права. Но, код нас тог превентивног ефекта за сада још нема.

ПУТ НАПРЕТКА
Александар Вучић, сада већ са позиције власти (а не опозиције као што је раније био случај), пре неки дан се састао са мајком покојног Ранка Панића. Тада је обећао да ће у истрагу о његовој смрти бити укључене све надлежне службе, како би она што пре дала адекватан резултат. То је уистину охрабрујући потез у земљи у којој политичари, чим дођу на власт, забораве све што им не одговара, а по правилу им не одговара успостављање системске контроле и одговорности.
Онима који намеравају да владају незаконито, на штету грађана, свакако не иде у прилог успостављање, већ више пута поменутог, циклуса и механизама одговорности, како на врху, тако и на нижим нивоима државне пирамиде. Као што, с друге стране, свакоме ко хоће да свој посао обавља савесно – од председника владе, па до саобраћајних полицајаца и позорника – и те како иде у прилог да се одвоји „жито од кукоља“ и врати поверење грађана у државне институције, односно оживи поштовање према њиховим припадницима.
Оно што смо од једног од двојице водећих људи у новој влади чули о доследној борби против корупције, криминала и свега другога што угрожава грађане, како на врху државе, тако и на нижим нивоима власти, надам се, указује да ће неки нови – за савесне људе много топлији, а за све који чине зло знатно хладнији – ветрови, почети да дувају ходницима српских судова, тужилаштава, полицијских станица, те других управних органа. Да би тако било потребно је да се санкционишу кривци из претходног периода, али и у систем уграде механизми да он то регуларно ради и без посебне политичке воље, па када је потребно и противно њој.
Од тога морамо да почнемо у вези са свим, па и економским опоравком, ако желимо да постигнемо дугорочне, а не тек козметичке ефекте. Добро правно-политико окружење бизниса, и позитивна атмосфера која из тога произлази, од круцијалног значаја је за напредак сваког, па и нашег друштва. А и да не говоримо о другим параметрима квалитета живота, па и елементарном праву на њега, сваког од нас. Доста смо били поданици којима причају бајке о европском рају, време је да постанемо пуноправни грађани Србије, постала она део ЕУ или не. На нама је, од медија, па до невладиног сектора, да инсистирамо да државне структуре истински крену путем који су нам нове власти обећале, а који води ка много праведнијој Србији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *