Попов: Тужићу Тужилаштво!

Пише Миодраг Зарковић

Познати телевизијски новинар Миодраг Попов, један од критикованих ратних извештача у књизи „Речи и недела“ Тужилаштва за ратне злочине, решио је да покрене судски поступак против аутора који су оклеветали њега и десетине других колега

 

Новинари морају да буду обазриви када доносе судове, али редакција „Печата“ просто не може да се отме утиску да Тужилаштво за ратне злочине не жели да одговара на наша питања.

Када се припремао прошли број часописа, никога у Тужилаштву није било да разговара са нама, јер је целокупно особље било на годишњем одмору. Као што смо и објавили, дежурни у Тужилаштву пренели су нам да ће надлежни одговорити на питања за наредни, тј. овај број, када се буду вратили у Београд. Протекле недеље, међутим, Тужилаштво је опет избегло да појасни неке збуњујуће, па и забрињавајуће чињенице, везане за објављивање књиге „Речи и недела“. Јасна Шарчевић Јанковић, службеница Тужилаштва чија се приватна фирма појављује као сарадник у више пројеката Тужилаштва – па и издавању поменуте књиге – јесте се вратила на посао са летовања, али није нам одговорила на позив.

Бруно Векарић, са друге стране, није још био стигао са свог годишњег одмора. Тако читалаштво „Печата“ и јавност уопште поново неће сазнати како је могуће да иста особа буде укључена у обе стране уговореног посла, иако једна од страна наступа у име државе. Или, шта је уопште била намера Тужилаштва приликом издавања наречене књиге, као и каквим су се мерилима руководили аутори књиге када су на онакав начин и онако оштро критиковали рад српских ратних извештача из деведесетих.

На питања Миодрага Попова, међутим, можда ће бити принуђени да одговарају. Познати телевизијски аутор и репортер са ратних подручја деведесетих, Попов је један од многобројних који су у књизи „Речи и недела“ издвојени као ратнохушкачи, тј. као новинари који су подстицали на ратне злочине.

„Решио сам да, како се то каже, пресавијем табак и покренем судски поступак против Бруна Векарића, књижевног уредника потписаног у том њиховом срамном издању“, каже Попов за „Печат“. „Нисам реаговао на многе раније примедбе на мој рад, које су износиле колеге. Било је у тим примедбама много неукусних критика, али нисам хтео на њих да узвраћам управо зато што сматрам да новинари имају право на своје мишљење, макар и погрешно. Али, ово са књигом Тужилаштва за ратне злочине је нешто сасвим друго, много злокобније и злонамерније. Заједно са осталим ратним извештачима, у књизи сам оптужен да сам подстрекивао на најтеже ратне злочине, а преко тога не могу да пређем. Пазите, мени тамо стављају на терет чак и то што сам у‚Дневнику῾ пустио снимак чувеног обраћања Стјепана Месића, када је рекао да је он испунио свој задатак и да Југославија више не постоји. Па, шта је требало да радим, да не пустим то?! Да ли је пуштање тог снимка било подстрекивање на ратни злочин?“

Попов се са дозом горког хумора сећа првог утиска о књизи „Речи и недела“:

„Када се та књига појавила у оптицају, неке моје колеге и пријатељи оптужили су ме да сам склопио некакав тајни договор са Тужилаштвом, пошто ми се име помиње само два пута у целој књизи. Они су због тога посумњали да сам договорио некакав имунитет за себе и да сам тако осрамотио професију ратног извештача. Шалу на страну, врло озбиљно сам се посветио читању и проучавању њихове књиге. Зато сада могу да кажем да је то најсрамнија књига коју сам прочитао и највеће хушкање против колега. Та књига је очигледан доказ да припадници и службеници Тужилаштва за ратне злочине нису само морално, већ и кривично одговорни према новинарској струци и према друштву и држави коју наводно заступају. Искрено се надам да ће неко наредно тужилаштво судити једног дана овом садашњем тужилаштву, због свих злоупотреба и злонамерности које су спроводили. Избројао сам 62 телевизијска новинара која се помињу у књизи. Шездесет и два! Упоредите то само са суђењем у Нирнбергу, где је за петогодишњи геноцид над Јеврејима суђено само двојици немачких новинара из нацистичког периода. И, од њих двојице, један је осуђен на смрт, а други је ослобођен. Дакле, само њих двојица, а овдашње Тужилаштво у својој књизи ставља на стуб срама 62 српска новинара. Овим издањем је Тужилаштво практично успело да превазиђе самог себе“, додаје Миодраг Попов.

Још један од оних који су у „Речима и неделима“ поменути у најцрњем контексту јесте и Нино Брајовић, такође извештај „РТС“-а са ратом захваћених подручја деведесетих. Данас генерални секретар Удружења новинара Србије, Брајовић за књигу оцењује да није прихватљива нити по једном основу:

„Поред свега осталог што може да јој се замери, она је још и лоше написана, ако је уопште посао Тужилаштва за ране злочине да пише књиге. Ваљда би њихова обавеза требало да буде утврђивање чињеница везаних за ратна дешавања на простору бивше Југославије, а не да издају књиге који су испод свих могућих стандарда и мерила.“

„Када је била промоција те књиге у Сава центру, на паузи сам пришао Бруну Векарићу, како бих разговарао са њим. А он је у том разговору узео да ме хвали, честитао ми на томе како сам извештавао и што је Суд части искључио најодговорније уреднике медија у Милошевићево време из УНС-а. Тако да је то био јако чудан разговор. Исти човек вас у књизи ставља у негативан контекст, а онда вам у паузи честита на нечему што сте урадили“, истиче Брајовић.

„Прошао сам многа ратна попришта у Хрватској, па и у Словенији пре тога. Био сам, дакле, очевидац многих догађаја, познајем прилике и тврдим да је таква квалификација, да су новинари „припремали и организовали геноцид и ратни злочин“, апсолутно неодмерена. Она је у самој својој природи патолошка. Знамо да је све то покренуто на иницијативу Независног удружења новинара Србије, и мислим да је срамота што су колеге прихватиле да се на тај начин обрачунавају са новинарима.“

Брајовић сматра да је извлачење из контекста један од озбиљнијих недостатака књиге, што се иначе чини како би се пошто пото доказала пропаганда и наводи пример:

„Рат у Хрватској почео је маја 1991. године у Борову Селу, када су хрватски специјалци и редарственици упали тамо, а дочекали их наоружани мештани, потпомогнути од стране одређеног броја добровољаца Српске народне обнове. Сутрадан смо пошли тамо и наишли на сахрану погинулих хрватских полицајаца. Наоружани цивили и полиција су нас малтретирали, набили ми нож под грло, пуцали нам изнад глава, једва смо се извукли. Због тога је сутрадан иста екипа кренула да чамцем пређе у Борово Село да извештава. Прелазак чамцем, што је био једини могући пут, сада се у неким филмовима ставља у контекст претеривања и ратне пропаганде. Не кажем да у извештавању српских медија са ратишта није било пропаганде, али сам уверен да није било организоване припреме геноцида и ратног злочина. Ево још једног поређења: Хрватска је за рат одликовала безмало 600 својих новинара и медијских радника, а колико знам нико од српских извештача није одликован у том периоду. Али је зато чак 37 новинара и медијских радника који су извештавали за српске медије, убијено или нестало за време ратова у Словенији, Хрватској и БиХ, укључујући и бомбардовање РТС-а, које јесте ратни злочин“, закључује Брајовић…

 

2 коментара

  1. Данко Б. Марин

    Господин Попов је крив моралном дну,јер није део њега!Он и малобројни нису и зато ће нон-стоп бити “криви” али поштеном борбом ће се још више повећати морална висинска разлика…

  2. Srbomrsci medju nama (a js ih placamo kroz IShSh-NVO) izgleda da su
    jaci. Oni sve uspesno prevrcu, ukljucujuci i odnos prema nacionalizmu. Amerikanci-nacionalisti i patriote, heroji, su
    “naarvno”, “good guys”. Nasi novinari i pisci, cak samo kao izvesatci, su “very, very bad guys”. Miodrag Popov moze jos da tuzi.
    Momo Kapor je zanemeo, Srecom, smrt nije odnela ni ono sto je
    pisao a jos manje sto nam je preneo i ostavio, i bez reci.
    Tako, neki izvestaci (Amnapur, Gween Dyer, … i armija slinih) su
    otvoreno svojim napisima i u reportazama pozivali na rat (G.D.
    je otvoreno kritikovao britansku vojsku sto ne proliva svoju krv,
    zasta je stvorena). Drugima su posete i izvestavanja sluzili da
    (po)ostave lokatore na vec odredjena mesta bombardovanja. Bilo
    ih je i u Beogardi 99 (pored “nasih”). Prolivena krv nevinih,
    nije ih ni dirnula.
    Tuzioci su svuda drzavni sluzbenici u ministarstvu pravde (kao
    Pravobranioci) do su sudije nezavisne. Samo u Srbiji, Tuzioci
    mogu da ne rade svoj posao, da proganjaju rodoljublje i patriotizam (i novinare kad nisu neprijateljski) i da za to budu
    placeni (a ko bi, osim naroda).
    Srboljub Savic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *