Олуја над Севером Косова

Пише Никола Врзић

Док Хашим Тачи најављује војно-полицијску акцију заузимања севера Космета, а КФОР, њему у подршку, на Космет довлачи борбену резерву немачких и аустријских војника, српски одговор на ову претњу оружјем остаје паралисан тешко помирљивим раскораком између владине Канцеларије за европске интеграције и владине Канцеларије за Косово и Метохију, и онога што те две канцеларије значе за будућност Србије

 

На Косову и Метохији, том доказу нашег постојања, симболу наше прошлости, невеселе садашњости и европске будућности зарад које би требало да се одрекнемо сопствене прошлости, све је симболика. „На симболичан су начин“, каже Хашим Тачи, „косовски полицајци и цариници“ присутни на Јарињу и Брњаку, да покажу где се завршава Србија, а почиње независно Косово; а „једина видљива препрека која је остала је мост у Косовској Митровици, као симбол отпора“, приметио је одлазећи командант КФОР-а, немачки генерал Ерхард Древс. Или је најмучнија косметска симболика, ипак, сакривена у Београду? Који се за српско Косово и Метохију бори тако што ће на регионалним форумима седети поред независног Косова, и то, изгледа, и без шизофрене фусноте која је представљала нашу досадашњу меру неприхватања независности српског Косова. Сада је, после посете изасланика Европског парламента Јелка Кацина Београду, не прихватамо још и мање него што смо је неприхватали раније.
А права нам искушења тек следе. И то веома, веома ускоро. Чини се, наиме, да се Хашим Тачи и његови евроатлантски спонзори припремају на покоравање непокор(е)ног севера Косова оружјем већ ове јесени.

НАЈАВЉЕНА ОЛУЈА

[restrictedarea]

Олуја над севером Косова – олују спомињемо намерно, сасвим свесни значења које је временска непогода добила тужног 4. августа 1995. године – најављује нам се и јавно. Ове најаве се, при том, упадљиво поклапају са предстојећом одлуком Међународне управљачке групе (састају се 10. септембра) о укидању међународног надгледања независности Косова. Што значи да ће – је л’ – Косово тада од недоношчета евроатлантских бомбардера постати некаква самостална држава; а то, опет, значи и да ће сама имати да одлучује о својој територији. Укључујући, наравно, и север те територије.
И то нам Хашим Тачи, трговац људским органима који се представља као премијер Косова, обећава поприлично неувијено, преко америчког Радија „Слободна Европа“. Прво ће да славе, а онда ће да пуцају. Хашим Тачи: „Десетог септембра ће се дефинитивно све окончати. Биће велики број спољних делегација које подржавају независност Косова, а које ће присуствовати овој церемонији, што за Косово представља једну нову историју, шаље поруку успеха и европске будућности Косова.“ А до европске ће будућности његово Косово, а и како би другачије, доћи преко српске крви: „Ја сам у најважнијим светским главним градовима представио мој план за интеграцију, који подразумева (…) нашу одлучност за протеривање паралелних структура МУП-а Србије, које су нелегитимне, а којима диригује и контролише Влада Србије, конкретније, премијер Дачић. На том путу ми имамо потпуну подршку. Уверен сам да постоји воља и у САД-у и у ЕУ да се изврше помаци на том путу (…) Међународна заједница ће извршити јак притисак да Београд уклони ове нелегитимне структуре, али и Влада Косова ће деловати свом својом уставном и законском снагом како би се ове нелегитимне структуре суочиле или са правдом, или биле протеране са Косова, а то ће се десити.“ При чему ће „свом својом уставном и законском снагом“ деловати оружјем, као 25. јула прошле године када су маскирани РОСУ специјалци извршили десант на север Космета: „Први пут, прошле године 25. јула, деловали смо и тако угасили сан Србије једном заувек о подели Косова (…) Сада морамо да радимо на стварању демократског простора, простирању институција републике Косова на целој територији.“
(Буде ли по његовом, најавио је Тачи у овом интервјуу и шта нам следи у наставку овакве нормализације односа, започете прошлог лета. Не цитирамо Тачија само да бисмо додатно изнервирали читаоца, већ да бисмо га упозорили на будућност коју нам прижељкују: „Та нормализација подразумева добросуседске односе између наше земље и суседне Србије; подразумева реципрочно признавање, што је у интересу ове земље и народа; подразумева компензацију Србије за ратне последице на Косову, као и у будућности извињење Србије за геноцид који је извршила на Косову“).
Овим Тачијевим претњама, као претњама празном пушком, и не бисмо поклонили толико пажње да се још живо не сећамо улоге коју су КФОР (НАТО) и ЕУЛЕКС споменутог 25. јула прошле године имали у упаду наоружане РОСУ на север Косова. Пружили су им тада логистичку подршку, што ће рећи, деловали су заједнички, у заједничком циљу (уосталом, и КФОР и ЕУЛЕКС имају исте центре одлучивања, оне који се још од 1999. године боре за независност Косова). А КФОР и сада делује на сличан начин. Испипава терен и реакцију и Срба и Србије пред акцију која ће уследити.
Само тако, наиме, може да се протумачи оно што се на северу Космета догађало прошле недеље. Блокирали су, без икаквог повода, алтернативне прелазе ка централној Србији (у месту Рајетићи, а пре тога и путеве преко Тресаве и Вучје Рупе), блокирали потом и све путне правце који воде према Зубином Потоку. Да би, по окончању акције, портпарол КФОР-а Уве Новицки изјавио да је „локалном становништву остављено време да размисли да ли ће обезбедити безусловну слободу кретања за све, укључујући и ЕУЛЕКС“… Другим речима, или ће севером Косова несметано вршљати и ЕУЛЕКС и они које ЕУЛЕКС превози (Тачијеви цариници и полицајци), или ће то бити учињено војном силом као што је учињено прошле недеље.
На све то, немачко Министарство одбране саопштава да командант КФОР-а види „потенцијал за ново погоршање стања“, те је, зато што је „општа ситуација на северу Косова и даље крхка и постоји могућност за погоршање стања“, „команда КФОР-а затражила активирање немачко-аустријског батаљона Оперативних резервних снага (ОРФ)“. Немачко-аустријски контингент замениће италијанске војнике чија се косовска тура завршава у септембру, и 1. октобра постаће оперативни. Хоће ли после тог датума почети да остварују Тачијеве прогнозе о олуји над Севером?
Слично упозорење стигло је ових дана и са српске стране. Раденко Недељковић, начелник Косовско-митровичког округа, рекао је на седници Општине Косовска Митровица да, према његовим сазнањима, „КФОР и ЕУЛЕКС намеравају да крену у насилну акцију затварања прелаза и исто тако насилну интеграцију Срба у косовске институције“. Постоје, рекао је начелник Недељковић, „озбиљне најаве“ да ће се безбедносна ситуација на северу погоршати, то јест да ће у наредном периоду КФОР и ЕУЛЕКС изазвати инциденте што би им, онда, послужило као алиби за насилну акцију против Срба, а у корист Тачијевих Шиптара (према сведочењима с терена, и када су прошле недеље блокирали путеве по северу Косова, КФОР-ови војници провоцирали су окупљене Србе, провоцирајући њихову реакцију). „Јасно поручујем грађанима на северу Косова да не наседају на провокације. Према нашим сазнањима, они ће кренути да руше и барикаду на главном мосту у Косовској Митровици“, рекао је Недељковић.

БЕОГРАД У ДИЛЕМИ
Упоредо с овим претњама, Србији се прети и отварањем других фронтова, ако не попусти на Косову. „Власти у Приштини могу замислити само аутономију за Србе, али не и територијалну аутономију за Север“, говори Едита Тахири, досадашња приштинска преговарачица у Бриселу. „У супротном би морали да се припремамо за републику Албанаца у Македонији или територијалну аутономију у Прешевској долини, а и у Санџаку се то тражи.“ И, гле чуда, санџачко жариште увелико нам се отвара; пошто је поставило спомен-плочу нацистичком злочинцу Аћиф-ефендији, Бошњачко национално веће сад поручује да неће извршити одлуку Владе Србије о њеном уклањању, а успут тражи да се босански језик уведе у систем образовања као обавезан предмет, уз претњу интернационализацијом (и) тог питања…
Како званични Београд реагује на претњу олујом над севером Космета? Јер олуја нам се, оружана или дипломатска, или и једна и друга, очигледно спрема, и сада су нам слога и одлучност потребни колико су икада били, и то под хитно. А најављена косметска платформа, она око које ћемо се објединити, и даље се само најављује. Као да пред собом имамо све време овог света, а не само месец и још неколико дана…
А можда се са платформом оклева зато што се званични Београд налази у дилеми. Паралисан између онога што представља Александар Вулин, на челу владине Канцеларије за Косово и Метохију, и онога што представља Милан Пајевић, на челу владине Канцеларије за европске интеграције. Користимо их као метафоре. Разлика између њих двојице представља разлику између Србије по својој мери и Србије по мери њених евроатлантских пријатеља, и управо тај јаз међу њима одсликава понор у који је Србија запала покушавајући да помири непомирљиво, борбу за Косово и Метохију и борбу за наставак ЕУ интеграција.
Али и мимо свих метафора. Вулин је, за непуне три недеље колико је провео на челу Канцеларије за КиМ, показао више иницијативе него Горан Богдановић, доскорашњи Министар за КиМ, за пуне четири године. Најпре, начинио је озбиљан преседан и обишао Србе на Косову и Метохији. Па се дрзнуо да оптужи КФОР да је изашао из оквира свог мандата када је блокирао алтернативне путеве на северу Косова. Обећао је да неће бити укидања косовског додатка, и, можда и важније, обећао и да ће се испитати досадашње злоупотребе трошења новца намењеног преосталим косметским Србима; у том циљу, заложио се и за спровођење пописа међу њима. Поднео је, најзад, и иницијативу Уставном суду Србије за оцену (не)уставности приватизације спроведене на Космету, уз најаву да је то само почетак шире, међународне борбе за заштиту српске имовине у нашој јужној покрајини. Његови су поступци на почетку мандата, све у свему, најава неког другачијег, жешћег и озбиљнијег прегнућа за опстанком Космета у саставу Србије, и опстанком Срба на свом Космету.

ПАЈЕВИЋ И „ВИКИЛИКС“
Али Александар Вулин није (сва) Влада Србије. У њој седи и Милан Пајевић. Пошто се сада бавимо Косовом и Метохијом, а не Војводином, нећемо се подробније жестити на Пајевићеву најаву – а реч је о државном чиновнику – да ће, после одлуке Уставног суда да је представништво Војводине у Бриселу неуставно, пронаћи начин да ту судску одлуку изврда („Постоје разне могућности и решења која би требало мирно сагледати…“). Али и о Космету је, по природи своје функције јер нас ЕУ условљава Косметом, Милан Пајевић позван да прича, па је нашао засходно да се обруши на „оштру косовску реторику“ која је, а шта би друго била, „фасада многим погрешним потезима и одсуству остварљивог плана“. Како, пак, он замишља косовски план који је остварљив? Још нам се то у потпуности није открило, али схватамо да је углавном састављен од продаје вере за вечеру. Заложио се, наиме, Пајевић да се, без обзира на изостанак оне фуснотице, представници Србије појављују на скуповима на којима је и независно Косово, јер би борба за поштовање договора, забога, могла и да нас кошта: „Евентуални критичари оваквог става требало би да увере јавност да је добро што Србија није добила три милиона евра за два пројекта из Програма инвестиционог оквира за Западни Балкан, пошто наши представници нису присуствовали састанку у јуну у Бечу због одсуства фусноте. Сличних примера има на десетине.“ Па је још додао и да мисли да „више нема потребе да се понавља“ да Србија неће признати Косово, јер је, ето, то „толико пута већ речено“ да му је, ваљда, постало заморно… Да и не наглашавамо да Вашингтон и Брисел такав став баш и не одобравају.
Претерујемо око Пајевића? Неће бити, јер, и „Викиликсове“ нам депеше америчке дипломатије откривају шта Пајевић мисли. У депеши 08BELGRADE818 он се Американцима поверава да се не слаже са тврдом косовском политиком актуелне владе (при том, није чак ни реч о влади Војислава Коштунице, већ Мирка Цветковића!), док нам 08BELGRADE218 препричава како је Милан Пајевић са службеником америчке амбасаде поделио своју забринутост због (негативног) утицаја који ће дипломатска борба за Космет оставити на „међународну заједницу“. Ако Вук Јеремић буде наставио да путује светом заговарајући српски став о Косову, рекао је Пајевић свом америчком исповеднику, Демократска странка то неће моћи да помири са својом про-ЕУ платформом. Стога би, закључио је Пајевић, Борис Тадић требало да „угаси“ сва додатна, слична путовања и коментаре Вука Јеремића, како би „спречио још већу штету по процес прикључења Србије Европској унији“.
Али, аман, зашто нас па то чуди? Па, Милан Пајевић се, како стоји у његовој званичној биографији, „налази на месту председавајућег Међународног саветодавног одбора ISAC фонда“. А мисија тог фонда је да „доприноси и служи преображају Србије на путу ка чланству у ЕУ и евроатлантским институцијама“, тј. НАТО-у. НАТО одељење за јавну дипломатију, уосталом, и налази се на списку ISAC-ових партнера и донатора. А у Међународном саветодавном одбору фонда, оном којим Пајевић председава, седе и Иван Вејвода и Соња Лихт. Што ће рећи да ДС можда више није у Влади Србије, али његов дух и те како јесте…
Овонедељна посета Јелка Кацина Београду, после које је јавности предочено да је „постигнут договор о учешћу Србије и Косова на регионалним скуповима“, чак и ако Косово није представљено онако како је Србија досад сматрала да би требало (по бриселском договору о фусноти), показује да је пајевићевски прагматизам (продаја вере за вечеру) у овом тренутку превагнуо. А кад једном почетнете да им попуштате… Нова српска власт ће, ипак, морати и дефинитивно да се одлучи између ова два вида борбе за Косово и Метохију, то јест за неизвесну, дугу и тешку борбу или за потпуну предају. Времена за избор је мало.
А косметским Србима, док их Хашим Тачи својом северном олујом не протера, борба у сваком случају следи, са Србијом која им помаже или без ње. Јер одавде, како стоји на чувеном графиту у Косовској Митровици, нема назад…

[/restrictedarea]