Почетна / Култура / Олимпијски дух

Олимпијски дух

Пише Васа Павковић

1
Време  „Олимпијаде“
И невоље са жестоком сушом и потоње невоље с олујама, кишама и градом, као да постају мање важне док се вије застава „Олимпијаде“.  Зашто је то тако већ читав један век и нешто више? Тешко је рећи – можда најпре због илузије да смо сви ми – људи – један род и да смо ма колико били различити,  у коначном погледу, сви исти. Мада, кажу скептици, игре кратко трају, а после њих ћемо опет слушати приче о изопачености  тамо неке земље, народа, председника – који су се усудили да постоје ту – на том месту и да мисле другачије од оних који их проглашавају изопаченим.

2
„Олимпијада“, отварање
Не зна се тачно када су отварања „Олимпијаде“ постала важнија од самих игара, од такмичења и спортиста. Али сада је тако. Знајући то, лондонски приређивачи летње „Олимпијаде“  су били свесни и да нико не може надмашити запањујуће отварање у Пекингу. Стога су се потрудили да у центар представе ставе историју своје земље и њено тумачење, мешајући зачудне симболичке призоре смене ДЕФ (друштвено економских формација) и продора илузија у реалност. Џејмс Бонд је довезао  краљицу, Мистер Бин је свирао озбиљну музику, Мери Попинс се безбедно приземљила, а завршна појава сер Пола Макартнија зачинила узбудљиву  целину. Ако су песмом „Љубав је све што нам је потребно“ „Битлси“ отворили „Мондовизију“, пре скоро педесет година, најважнији „Битлс“ је са „Хеј Џуд“ завршио круг. И свој и многих од нас.

3
„Олимпијада“, швенкови

[restrictedarea]

Не знам да ли сте приметили – на директним преносима спортских надметања, редитељи (целог ТВ света) мало-помало па зауставе камере на групи гледалаца, али чим гледаоци примете на стадионским екранима да их емитују у свет, почињу да се смеју, машу, радују… Све телевизије света их истог часа бришу неким другим кадром и та одвратна  игра траје током целе утакмице, меча, трке…
Преносиоци „Олимпијаде“ су ту отишли леп корак уназад. Они швенкују групу, пусте њене чланове да се самопримете и почну краткотрајну представу радовања, али их не скидају с екрана истог часа, већ им дају секунд-два-три одушка. Одушак је и наш – знају редитељи лондонске „Олимпијаде“.

4
„Олимпијада“, кајрони
Једна од најкориснијих и истовремено најбесмисленијих појава у преносима с „Олимпијаде“ (а и иначе) су кајрони с дна или врха екрана. Они нас обавештавају о неким симултаним дешавањима, која су у вези  или немају никакве везе с преносом, али су интересантна или битна. Међутим – показујући своју бесмислену моћ, неке телевизије, па и „РТС“ ових дана, у преносима с „Олимпијаде“ пуштају исте кајроне по стотину или две стотине пута.  До бесмисла се понавља нека тривијална вест, и тако укруг, док  гледалац не почне да се пита: ко је овде луд – они у телевизору или они испред њега.

5
Симултани живот
Никада неће бити јасно зашто је ДС ономад продужила политички живот Вуку Драшковићу и СПО-у.
Још мање је јасно зашто се у процес „оживљавања“ клинички мртвог СПО-а укључио ЛДП (који је за то платио и подебелу цену на протеклим изборима).
А најнејасније је зашто нови премијер Дачић узима за озбиљно било коју бесмислену реплику последњег Вуковог „адута“ са идеолошки  сасвим „неодговарајућим“ презименом.

6
Излози књижара
У излозима водећих београдских књижара, у просеку, на педесет преведених наслова (с англоамеричког) долази по једна домаћа књига. За непуне пола деценије транзиција је не десетковала, него стотковала домаћу књижевност.  Стога, као да је реч о чудесима, у излогу гледам нове књиге неких од најбољих домаћих прозаиста: Љубице Арсић, Гордане Ћирјанић, Ђорђа Писарева, Бранка Анђића, Мирка Демића, Дејана Стојиљковића. Изгледа ми сасвим невероватно да ће ускоро изаћи и нова књига Давида Албахарија… Као да живим у свету духова!

7
„Знање на поклон“ и „Добра земља“
С неверицом на „Хепи телевизији“ видим лице Захарија Трнавчевића.  До пре недељу или две дана био је заштитни знак „Б92“. Свој чувени наслов „Знање на поклон“ пренео је у ново – треће или четврто окриље. Дан касније на „Б92“ видим руменог момка кога је г. Захарије увео у посао и на ТВ екран – он води емисију сличне концепције, с насловом „Добра земља“.  Има ли овај трансфер везе са  одлуком  доајена нашег новинарства да подржи Дачићеву владу – не морамо много да нагађамо.
Да,  да – кад се код нас цепа, онда се цепа до краја  и последњег конца – без кајања.

8
Састанак у  9 и 5
Као да је јуче било – када је легендарни Никола Караклајић најавио  нови сингл „Битлса“ „Хеј Џуд“ и нагласио да је реч о најдужем хиту у дотадашњој историји поп музике. Песма је, наиме, трајала преко седам минута.  Сећам се властите зачараности док је премијерно ишла на „Другом програму“ „Радио Београда“, где смо једном недељно  имали могућност да у емисији „Састанак у 9 и 5“ током 55 минута слушамо најновије музичке хитове из света. Било је то у другој половини златних шездесетих. Отуд она прича с почетка о затварању круга – и суза у углу мог ока, док је Пол Макартни гласом који је прснуо неколико пута изводио легендарни хит.  Није му било лако – као ни милионима његових исписника у свету док је изнад  њега ватромет осветљавао небо  Лондона, а он, са целим стадионом, понављао: ла ла ла ла лалала   ла …!

9
Да парафразирам великог Растка Петровића: Долази будућност. Шта носи? Празне руке…
Али зар је икад било другачије?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *