Почетна / Друштво / Олимпијада 2012: Изневерена очекивања

Олимпијада 2012: Изневерена очекивања

Пише Дејан Булајић

Многе наше приче почињу претераним очекивањима, а заврше се исто таквим критикама. Олимпијске игре у Лондону, само су потврдиле мерила тог типа и по ко зна који пут дале за право разочарању, као нашем доминантном осећању. Имамо ли међутим, разлога за тако нешто?

 

Понесени разумљивом еуфоријом скорог спортског спектакла, многи су поверовали олако побуђеним жељама, па су лицитирали са бројком од десетак освојених медаља. Реалнији су ипак опомињали да не треба очекивати богатију жетву у односу на Пекинг, када су наши такмичари три пута били на постољу.
Међу многима су још увек присутни рефлекси некадашње државе, чији су потенцијали били знатно већи, а самим тим и могућности. Неразумно је међутим, поредити домете земље од 20 милиона становника, са оним што тренутно у спорту може да понуди Србија, ионако већ дуго суочена са проблемима који успостављају неке друге друштвене приоритете, у односу на спорт. Зато морамо признати да је тренутни биланс ипак реалан, што нас међутим, не спречава да се позабавимо коректним критикама.
На којим су местима наша очекивања изневерена?

[restrictedarea]

ТЕНИСЕРИ БЕЗ МЕДАЉЕ
То је пре свега Новак Ђоковић, на чију смо медаљу с правом рачунали. Болно искуство за јавност, навиклу на његове успехе и за њега самог. Ипак, треба обуздати бич критике пре него што се претерано размахне. Он је без икакве сумње пружио максимум, а откриће да то није довољно чак ни за бронзу, помутило је разум онима који су га сматрали непобедивим, што је већ само по себи бесмислено. Новаку можемо замерити слабију психичку спрему, управо оно у чему је био супериоран у протеклој години и искрено му пожелети да са својим тимом схвати олимпијски ударац као довољан разлог за озбиљну анализу, лишену површне самоуверености. На тениском турниру  имали смо још једну узданицу. Дубл Зимоњић-Типсаревић је могао више од четвртфинала. Да ли је Јанков умор, или недовољна уиграност, пресудила раној елиминацији, сада је од споредног значаја.
Без медаље је остао и Милорад Чавић. Ружан епилог, у неколико заосталих стотинки за великог шампиона. Па ипак, сада када иза једне сјајне каријере остају само успомене, желимо да кажемо: Хвала ти, Милораде! Зато што си пожелео да се бориш за нас, када ни сами себи нисмо веровали. Зато што би на било којој другој страни добио више, а можда и више остварио. Зато што они који су морали, нису довољно поштовали то што си учинио. Хвала ти за ретке радости обичних људи и  што си, чак и ако си се покајао, то умео да прећутиш. Коначно, хвала ти што си био наш, у времену када нам тако много требају добри и снажни људи. А, ти то јеси!
У пливању је остала и дилема да ли је наговештај једне сјајне каријере, а мислимо на Нађу Хигл, на путу да добије негативан одговор? Надамо се да се ништа слично неће догодити са Велимиром Стјепановићем, који нас је охрабрио талентом и одлучношћу.

СТРЕЛЦИ ИСПУНИЛИ ОБЕЋАЊЕ
Стрелци су на свом нивоу. Када водећим звездама задрхти рука, има ко да их замени. Ивана Максимовић и Андрија Златић су можда баш искористили чињеницу да су погледи углавном били усмерени ка неким другим стрелцима и показали да међу њима нема аутсајдера. Можда смо више очекивали од Микеца, надали се Зораниној медаљи и још по неком финалу, али … они су ипак испунили обећање.
Верујмо да ће то учинити и ватерполисти, који крче пут ка медаљи. Њихова прича још није завршена, па за сабирање утисака има времена.
Разочаравајућим би могли назвати наступ одбојкаша и одбојкашица. Даме су, и по признању самог селектора стигле на Игре потпуно неспремне, некомплетне и ван форме. Да ли се ефекат лоших догађаја, који су пратили репрезентацију минулих месеци, могао ублажити, питање је на које ће одговор дати они који су са овим тимом већ освајали медаље. Ми смо убеђени и да ће поново, када се успомене, а и повреде залече. Уосталом, нико их није ни убрајао међу фаворите, као ни одбојкаше, који су истини за вољу показали више. Имали су чак многе, нажалост пропуштене прилике, да већ у Лондону покажу снагу новог талента, али изгледа да је искуство поука која се скупо плаћа, а оно је недостајало у кључним моментима.
Рукометаши јесу стигли на Игре са епитетом европског вицешампиона, али су и они били свесни да су им шансе за висок пласман реално мале. Резултати су дали за право таквим очекивањима, али су игре оставиле дилему. Поред толиког искуства, у групи већ доказаних и времешних играча, тешко је разумети грешке и осцилације које су их на крају оставиле на корак од четвртфинала.
У атлетици су нас обрадовали Бекрић, Колашинац и Ивана Шпановић. Њихово време тек долази, а у Лондону су показали да на њих треба рачунати свом снагом.

ОБУЗДАВАЊЕ СТРОГИХ РЕЧИ
На другој страни је група такмичара који, или нису способни да таленат преточе у крупно дело, или полако завршавају своју спортску причу.
Веслаче не треба строго корити, јер се знало да би у најјачој конкуренцији морали да будемо задовољни самим пласманом у финале. Српско веслање на Играма очигледно није било спремно за велики домет. Зато смо више очекивали од кајака. Сестре Молдован заслужују похвале, док остале очекују преиспитивања и трагање за разлозима који су довели до подбачаја.
Стони тенис и бициклизам не заслужују много речи, али треба се задржати на лошем наступу наших, истина малобројних, представника у борилачким спортовима. Област која је деценијама представљала сигурно уточиште у трагању за медаљама, отворила је врата тек по једном српском боксеру, рвачу и џудисти. Веровали смо да Герасименко и Максимовић, у џудоу и рвању, показују реалан оптимизам и већ следећи њихови наступи широм света то ће и потврдити. Али у Лондону, све је било кратка и неубедљива прича, и по ко зна који пут остаје наук да се ретке прилике не смеју тако лако пропуштати. Дреновак на истом нивоу, али од њега се углавном и није више очекивало.
Последњи дани Игара резервисани су и за теквондо у којем имамо своје представнике, и можда…?
На крају, треба обуздати строге речи. Наша је реалност да нас у спорту прослављају изузеци. То су они који имају снаге да се издигну изнад лошег просека, чији је карактер несумњиво победнички, и који знају како пребродити замке лошег система, који по правилу регрутује медиокритете. Од њих најчешће очекујемо највише, али зато морамо имати и највише разумевања када се та очекивања изјалове.
Да бисмо били бољи потребно је да држава постави јасан план око тога шта жели од спорта и у чему треба тражити приоритете. Заношење са тиме да смо нација која је талентована за сваки спорт, вратиће нас директно у аматеризам. То можда и није лоше за здравље нације, али се онда на време треба опростити од врхунских резултата.
У међувремену, неколико медаља, понеко четврто место као страшни суд и неколико финала, остаје као реална последица оног што смо радили, спремајући се за сусрет са свим најбољим што свет може да понуди на једном месту, какво су Олимпијске игре.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *