Почетна / Колумне / Новосадски гамбит

Новосадски гамбит

Пише Драгомир Анђелковић

Новосадска политика суштински је далеко од локалног домена у који формално спада, већ се налази у епицентру великих игара са директним последицама на националном нивоу

 

О ономе шта Чанак и њему слични „озбиљни“ сепаратистички настројени политичари на северу Србије заправо мисле док еуфемистички говоре о широкој аутономији Војводине, много јасније говоре њихове сецесионистичке „колеге“ из невладиног сектора и ванпарламентарних странака. Тако нас је ових дана НВО „Војвођански клуб“ саопштењем за јавност „подсетио“ да је од распада „велике Југославије“ до данас седам од осам република и покрајина бивше СФРЈ стекло независност док „је једино питање Војводине остало нерешено“. По поменутом „клубу“ оно би у што скорије време требало да буде решено доношењем новог Устава Србије којим би она била уређена као „федерална држава састављена од Републике Србије и Републике Војводине“.

ФАЗНИ СЕПАРАТИЗАМ
Јасно је да се чак и ту ради само о етапи на путу ка сепарацији Војводине. Ни предложено накарадно „решење“ то није, већ је увод у нове, још опсежније, антидржавне акције. Јер, тога смо вероватно сви свесни, они који причају о некаквим „грађанима Војводине“, аутономији по Уставу из 1974. и сличном, углавном маштају о црногорском сценарију. То значи о стварању вештачког националног идентитета, а не само нове државе на делу српског простора. А и оне нам само фале, па да до краја пропаднемо.
Војвођански сепаратисти неће одустати од својих опаких наума, а у кризно време, када многи ирационално пројектују своје објективне проблеме на „друге“ који им за њих нису криви, и те како могу Србији да створе бројне проблеме. Стога је важно сада ослабити и неутралисати антидржавне елементе на северу Србије. У нормалније време, иако ће ватра њихове државне деструктивности тињати, ипак неће претити да се отргне контроли. Но, сада има превелики запаљиви потенцијал којем је што пре, и колико год је могуће целовитије, потребно парирати.
Одлука Уставног суда о Војводини од пре неколико месеци – којом су одредбе Закона о утврђивању надлежности Војводине проглашене неуставним, те су престале да важе – има огроман значај за будућност наше државе, али далеко је од тога да је тиме „битка“ са војвођанским сепаратизмом добијена. Уставни суд, охрабрен променом власти, усвојио је исправну одлуку коју у околностима да је на челу државе и даље ДС не би смео да донесе. Но, сепаратистичка хидра се није, чак ни привремено, повукла, већ је одмах најавила заоштравање опонирања Београду, што између осталог подразумева и интернационализацију тзв. војвођанског питања. И не би требало се заваравати да ће од тога одустати.

[restrictedarea]

НАЦИОНАЛНИ ПРИОРИТЕТИ
Што год републичке институције радиле, какве год одлуке донеле, сепаратисти на северу Србије (инструментализовани од неких кругова из Загреба и дугих иностраних средишта моћи), њих ће одбацивати. Једино ефикасно решење је да им се избије тло под ногама. А одличан потез у прилог тога је преузимање власти над Новим Садом, административним средиштем Војводине, од стране коалиције која влада на републичком нивоу, а чији већи део чинилаца, уз све мане, ипак има државотворну позицију.
Без контроле над Новим Садом од стране јавних и прикривених војвођанских сепаратиста, нема могућности за иоле продуктивну сецесионистичку политику у вези са нашом северном покрајином. Отуда, што пре је важно реализовати план преузимања власти над „српском Атином“. Никакви лично-партијски рачуни или раније преузете обавезе неких фактора из појединих  владајућих партија на републичком нивоу не смеју да буду разлог за околишење. Вођство покрајинског одбора СПС-а, те њихове колеге са градског нивоа, имају право да воде неку своју политику, али не и да се макар и нехотично поигравају са судбином државе. Њихова београдска централа то не би смела мирно да гледа, односно неприхватљиво је да бежи од онога што је дужна да учини, и да не држи кормило владе.
У принципу исто важи и за опозициони СРС. Непримерени су протести новосадских радикала против тога да постојећи режим у Новом Саду буде смењен. Ради се о сувише озбиљној ствари да би партијске страсти смеле да обесмисле патриотску одговорност, која се од изразито национално усмерене странке као што је СРС неизоставно очекује. И да актуелна новосадска власт није у сваком погледу, вероватно, најгора коју је тај град у својој историји имао, из државних разлога било би важно да буде промењена. Камоли овако када је, изгледа, до крајности огрезла у корупцију и криминал. О свему томе би, без обзира на однос који генерално имају према напредњацима (и они према радикалима), врх СРС-а морао озбиљно да размисли, те обузда свој новосадски одбор који, у суштини, сада у том граду брани постојећи штеточински режим предвођен локалним ДС-ом.

АМЕРИЧКЕ ПАРАЛЕЛЕ
О томе колико је за неутралисање војвођанских сепаратистичких трендова битно преузимање Новог Сада, сликовито говори америчко искуство из времена пред грађански рат (1861-1865). Чињеница да се престоница САД-а, Вашингтон, у својству федералног дистрикта, иако на његовим ободима, налазила у робовласничком делу земље, допринела је опредељењу критичног дела елите у региону који гравитира главном граду, у том смислу да се неколико тамошњих држава определи за Унију, тј. да не крене сепаратистичким путем осталих робовласничких делова САД-а. Опет – гле необичне паралеле са нашом стварношћу – томе је по државно јединство на кобан начин могло да допринесе неодговорно понашање одлазеће администрације из редова америчке Демократске странке.
Велики део врха те партије чак и на северу – укључујући и Џејмса Бјукенена, председника САД-а у време када су се опасно љуљали темељи јединства Америке (1857-1861) – из личних и партијских побуда кокетирао је са јужњачким сецесионистима. Не само да су годинама некритички попуштали партијским колегама са југа (где је амерички ДС тада био посебно снажан), али и другим тамошњим елементима који су угрожавали државо јединство, већ су и у околностима када је дошло до цепања САД-а сецесионистичким крајевима омогућили да мирно конституишу своју Конфедерацију, па и да њихови органи власти преузму већину војних и других федералних објеката на својој територији.
Нова председничка администрација, тај пут већ републиканска администрација, предвођена Абрахамом Линколном, имала је много више мука него што би то био случај да су се њени демократски претходници уистину патриотски понашали. То је САД коштало више стотина хиљада живота и много материјалних средстава, а ожиљци грађанског рата оптерећивали су ту државу и њен народ деценијама. А да Вашингтон није био федерално острво у робовласничком окружењу, са свим последицама које је то у околностима кулминације кризе имало, и без попустљиве демократске власти која је претходила сецесији (а тим пре са њом), питање је шта би било са Сједињеним Државама.
За разлику од окружења Вашингтона средином 19. века, гро Срба у Војводини, али, у то сам такође сигуран, већина припадника мањинских заједница у тој нашој покрајини, није склона да подржи тамошње сепаратистичке снаге. Међутим, тим пре је тако било са православним становницима некадашње „српске Спарте“, тј. Црне Горе пре пет-шест деценија када је отпочело њихово однарођивање, а видимо куда су ствари отишле. Нови Сад – административни, културни и привредни центар Војводине – може да буде генератор сецесионистичке ерозије нашег севера, као што је реално да буде кохезивни чинилац државног јединства као пре 150 година Вашингтон у САД-у (и то у много неповољнијем окружењу за тако нешто од онога које ми, срећом, имамо на северу Србије). Само је питање ко влада „српском Атином“ и на који начин то чини.

ДРЖАВОТВОРНИ ФРОНТ
Када говоримо о формирању нове власти у Новом Саду, ту се из наведених разлога више не ради о локалној већ par excellence државној политици. Негде није добро да се копља велике политике ломе на општинском и градском нивоу, већ је важно да акценат буде стављен на проблеме које притискају тамошње житеље, те да се води рачуна о локалним партијским симпатијама, антипатијама и интересима. Опет, тамо где се брани државно јединство, не би  требало ни рећи, локални рачуни морају да буду у другом плану. Они су битни као дрво спрам читаве шуме.
У том погледу зрео је став новосадског ДСС-а, који не само да је подржао најављено прекомпоновање власти у том граду, већ је и указао да би та партија заједно са Српском напредном странком и Социјалистичком партијом Србије могла чинити успешан фронт против аутономаша. То је, у овом тренутку, срж новосадске политике. Све друго је мање битно. Зато је у потпуности оправдано и одговорно опредељење лидера СНС-а и министра одбране у власти Србије Александра Вучића, да је његова партија спремна да иде и на нове изборе ако СПС не прихвати да иступи из коалиције са ДС-ом у неколико случајева, а пре свега у Новом Саду, где је то раније договорено. Србија је уморна од избора, али и они су боља опција од игнорисања опасности од малигнитета какав је поменути новосадско-војвођански.
Што се тиче Чанкове странке, и то да поменем, она је до јуче подржавала жути режим у Новом Саду, у којем је партиципирала са користи коју то носи, а који је посредно ишао у прилог сепаратистичким идејама ЛСВ-а. Али, сада и она диже руке од Павличића и његових. Тако поступа јер види да петроварадински брод ДС-ове екипе тоне, па настоји да минимизира штету, односно избегне кривичну одговорност за поступке власти у урушавању. Чанак је као мачка са седам живота. Спасава се данас да би сутра на другачијим основама наставио по старом. На патриотским снагама је да створе контекст који му то неће омогућити, али због напрасних Чанкових напада не смемо ни на трен да наивно помислимо да је новосадски ДС ипак ОК.

ДАЧИЋ НА ПОТЕЗУ
Премијер Ивица Дачић недавно је изјаво да је задовољан радом Владе Србије у првих месец дана, јер Кабинет ради ефикасно као добар тим, односно у њој нема трзавица. Полазећи од тога Дачић сматра да ће она трајати цео мандат. Верујем да је тако, ипак владу могу да уруше и проблеми на нижем нивоу, као што је онај у Новом Саду. То не би било добро, јер је Србији потребна стабилна власт која би се коначно озбиљно ухватила укоштац са бројним проблемима који нас оптерећују. Но, ни влада не сме да буде изнад свега онога што је битно за јединство земље. Шта значи успех на пољу спољне или фискалне политике ако се упоредо са њим толерише нечије минирање државних темеља? Тада је, без обзира на неке квалитете постојеће владе, потребно усиљеним темпом кренути ка формирању владе која ће се томе супротставити. Ваљало би да у светлу тога Дачић размисли о деловању неких својих партијских колега у Војводини и са тим скопчаној судбини владе чији је председник.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *