Почетна / Други пишу / НИКОЛА Н. ЖИВКОВИЋ: РУС НА ПОХАРАНОМ КОСОВУ ИЛИ КЊИГА КОЈА ЈЕ ПОСТАЛА МОСТ

НИКОЛА Н. ЖИВКОВИЋ: РУС НА ПОХАРАНОМ КОСОВУ ИЛИ КЊИГА КОЈА ЈЕ ПОСТАЛА МОСТ

(Приказ књиге: Павел Тихомиров: „Зона ћутања – Записи из српског гета“; издавач „Нова искра“, Београд, 2008; превод Мирјана Драговић)

Међу књигама које сам недавно купио у антикваријату Двери у центру Београда нашла се, ево, и ова – Павел Тихомиров: „Зона ћутања – Записи из српског гета“ (Зона умолчания. Записки из сербского гетто). Зашто сам узео управо ту књигу? Често на таква питања не постоје јасни и прецизни одговори. У мојој библиотеци поседујем око три хиљаде књига. Када с времена на време оком прелетим преко препуних полица и насумце узмем једну књигу, често се питам, како је она уопште доспела до мене. У овом случају, међутим, имам кратко и убедљиво објашњење. Привукле су ме ове речи у наслову: „…из српског гета“.

Сећам се када сам у јануару 2000. године био у Призрену. Седео сам увече са још двојицом немачких новинара у ресторану нашег хотела, који се налази у самом центру града. Немачки официр, иначе пуковник Бундесвера, сада у „мирнодопској мисији УН“, био је наш домаћин. Без војне пратње се у то време за једног Србина није могло ни помислити кретање по Космету. А било је такође опасно и за Русе. Пуковник је пре свега био радознао да чује моје утиске са пута до Велике Хоче. После уобичајних речи благодарности да ми је као Србину омогућио да безбедно из немачког војног џипа видим сопственим очима колевку наше духовности, прешао сам на импресије са излета по Метохији. Као успут, онако, без неког нарочитог повода, при концу мог излагања, саопштио сам љубазном официру да „Срби у Великој Хочи живе у гету“. Све је до тада прошло у мирном, пријатном, а помало за мене и досадном разговору. Јер како овој тројици странаца, и још при томе Немаца, да објасним што ја осећам, да ми немачки официр буде домаћин „на светој земљи мојих предака“?

Тек када сам изговорио реч гето, добронамерно лице пуковника се уозбиљило и показало јасне знакове љутње, па и злобе. После неког времена се прибрао и успео да одговори, сада службеним, сувим, бирократским речником, како се за Велику Хочу „никако не може да каже да је гето“. Тиме је, разуме се, наше вечерње ћаскање било завшрено и ја сам одмах отишао у хотелску собу на спавање.

А Тихомиров (на слици), ето, не говори само о гету већ у главном наслову стоји „Зона ћутања“. Та двојица репортера са немачке телевизије видели су све што и ја. Но, када су на немачкој телевизији приказали свој филм, наставили су у њему упорно и марљиво да ћуте о страдањима Срба. Људи су професионалци и знају веоам добро, „штА иде, а шта не“.

КАКО НАС ВИДЕ Словом, већ у наслову сам ову књигу разумео као део мог доживаљаја. Његова прича је очевидно и део моје аутобиографије. Ми смо се, када сам прочитао првих десетак страна Тихомирове књиге, готово буквално и мимоишли на Космету. Ја сам боравио у Приштини од 12. јуна до почетка августа 1999, а Тихомиров је овде стигао концем августа 1999, и ту остао до фебруара 2000. За разлику од мог призренског немачког друштва, руски аутор долази у Србију са циљем да „разбије ћутање“ о српским страдањима или, како он само каже, да „пробије информативну блокаду“.

За српског читаоца ова књига није толико важна у смислу да нам открије нешто ново из историје или обичаја нашег народа. То знамо ми сами или би бар требали да знамо. Таква штива увек су далеко интересантнија због тога што нам омогућују да сазнамо како нас виде други, у овом случају – Руси.

На самом почетку, у предговору, кога је кратко и надахнуто написала Валерија Јефанова, стоји следећа реченица: „Ми, Руси, ваља да будемо захвални Србима. Њихова трагедија нас је пробудила из дремежа и малодушности.“ Тако сада сазнајемо да наш војни отпор Сједињеним Државама ипак није био узалудан и значајан само за нас већ и за остали свет, а нарочито за Русе. И у једном од својих последњих интервју велики руски писац Солжењицин тврдио је да је српска трагедија помогла Русији да се ослободи Јељциновог ненародног режима и да кормило државе преузме човек који би можда могао да Русима поврати достојанство и самопоуздање.

Путопис почиње дугим и мукотрпним путовањем аутобусом. Путници путују из Украјине, и преко Мађарске најзад стижу у Србију. Углавном су то били Срби који су се за америчког бомбардовања склонили у Украјину. Аутор је млади Рус, верујући, православни, и очекује да ће већ на овом месту да види део те „јуначке Србије“, која пркоси војно надмоћном Западу. И доживљава прва горка разочарења. У минибусу има свега осам путника, и они никако не одговарају слици коју је он о нама понео пре пута. Тихомиров признаје да је пре пута о Србима знао веома мало, „изузев да нас Срби још увек сматрају својом браћом те да, кад се куца с неким чашом ракије, треба му гледати у очи“ (стр. 22). Ово друго, тако је моје искуство, више не важи. Већина Срба, док му наздравим чашом ракије, гледа негде у страну или у патос.

Јелцинова владавина обележена је веома тешким привредним стањем у Русији, где су људи брзо схватили да се животна философија не састоји у томе да се више заради, већ ће преживети само они који мало троше. Тихомиров примећује да већина људи и у Србији тешко зарађени новац лакоумно троши на толико непотребних ствари. „Што ће им, на пример, кока-кола, тај амерички смрад? Зар се без тога не може?“ (стр. 34).

Аутор долази у Србију са свега две стотине америчких долара, а само за прву ноћ у београдском хотелу мора да плати педесет. А решио је да у Србији проведе неколико месеци. У тој ситуацији спасава га „Црногорац Петар, бивши студент богословије.“ Он му помаже да се првих дана боравка у Србији снађе. Петар очевидно познаје митрополита Амфилохија, који током пута по Србији неколико пута прискаче руском путнику у невољи. Аутор мора да се предсстави високом црквеном достојансвенику, који је од првог тренутке показао симпатије према младом Русу: „Ја сам Павел Вјачеславовић Тихомиров, заменик главног уредника парохијских новина „Наша вера“. Тираж је незнатан, али се шири међу нашом цркевном интелигенцијом зато што обрађује проблеме којима се бави мало наших новинара. Сем тога, ја сам учесник „Интернет форума ђакона Андреја Курајева. Радим и у Научно-истраживачком институту и бавим се улогом секти у подривању социјалне солидарности међу људима.“ (стр. 37-8)

РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ Како је Запад извештавао о бомбардовању Србије, није потребно много трошити речи. О томе је наша штампа довољно извештавала. Словом, сви су писали исто: „Није у питању бомбардовање Србије, већ је реч о хуманитарној помоћи у корист Албанаца на Косову“. Српски читалац из ове књиге сазнаје многе занимљиве информације. Рецимо, да је тадашња украјинска влада потпуно била на америчкој линији и водила такође „антисрпску медијску кампању“, премда је, судећи барем према писмима читаоца, већина становника те нама блиске словенске земље била против америчке војне агресије. Ни службена Русија се није понашала другачије: „Јелцин је изјавио да Руси, који иду као добровољци да се боре на страни Срба, јесу ратни злочинци“ (стр. 55).

Рат се завршио. Неколико руских добровољаца су остали инвалиди. У Јељцинову Русију нису смели да се врате јер их је московски режим прогласио за ратне злочинце: „Живе тако у Србији или Црној Гори полулегално, сакати, без пензије. Коме су они још потребни?“ (стр. 55).

Тихомиров је стекао утисак да су у редовима Српске православне цркве „веома јака русофилска расположења. Многи Срби нису заборавили да је 1914. само Русија притекла у помоћ Србији, премда ни сама није била спремна за рат“ (стр. 44). Исто тако је чињеница да су у време Хрвата Тита многи Срби страдали на Голом отоку и другим стратиштима, само зато јер су волели Русију. То наравно није било на линији политике Јосипа Броза, који је најкасније од 1943. године био „енглески човек“. Успут да поменем, Јосип Броз јесте готово пола века био свемоћни шеф југословенске државе, сатрап, један од најзлогласнијих убица у новијој европској историји, по чијем наређењу је од октобра 1944. до децембра 1945. убијено око 150.000 српских цивила. Од 1948. Тито је поново покренуо талас масовне ликвидације Срба и послао их на злогласни Голи оток. Малобројни преживели тврде, рецимо српски писац Драгослав Михаиловић, да по систему мучења голи оток превазилази неке нацистичке логоре. Но римокатолик Јосип Броз није имао храбрости да Србе убија због русофилије, већ је тврдио, како то добро примећује и Тихомиров, да их је послао у концентрациони логор јер су ти људи били „стаљинисти“ (стр. 48).

Благодарећи залагању митрополита, руски путник неко је време могао да проведе на Цетињу. Отуда је оставио драгоцене описе атмосфере која је у то време владала у тамошњем манастриру. Аутор је у то време имао 29 година. При повратку у Русију, сео је одмах за радни сто и записао своје утиске са пута. Многе ствари је урадио правилно, а имао је и среће. Жали за неким пропуштеним стварима, рецимо, за тим што у Цетињском манастиру није чешће слушао „појање оца Луке. Уместо тога, ја сам вечито јурио: да преводим, објашњавам, доказујем. Не схватајући да се мера речи не одређује колико испалим информација, него управо тиме шта ће после разговора остати у души саговорника“ (стр. 54).

Како Русима објаснити југословенски грађански рат? Ево одговора: „Словенци су се у Југославији односили према ‘балканским азијатима’, дакле, пре свега према Србима, отприлике као балтички народи према Русима и осталим кавкаским и исламским народима ранијег Совјетског Савеза“ (стр. 56). Верујем да је ово поређење не само успело већ је истинито и духовито.

У старој црногорској метрополи аутор је забележио занимљиву расправу Руса Олега са једним Цетињанином. После самохвалисавог монолога Црногорца, Олег му је овако одговорио: „Ви сте са свих страна окружени планинама. Зато за вас ништа на свету не постоји, сем Црне Горе. А ми, Руси, живимо у великој држави. То пространство одређује и руску душу. Као и нашу песму, тако и руску душу не можеш обухватии, разумети. Њу просто треба волети. Руска душа је широка и у њој има места за све, па и за несрећне и прогнане“ (стр. 66).

У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ Аутора је изгледа све време путешествија по Србији пратила покровитељска рука митрополита Амфилохија. Захваљујући његовој препоруци, Тихомиров је најзад стигао до циља свог путовања, у Пећку патријаршију. За разлику од бешћутних Немаца и Англосаксонаца, који су били расисти, Португалци, Шпанци и Италијани схватили су брзо ко је на Космету жртва, а ко џелат. Зато су гледали да као војници у свакој прилици помогну прогоњеним Србима. Са друге стране, бројне невладине организације, углавном из САД, Енглеске, Француске и Немачке биле су „савршено равнодушне када је било у питању страдање Срба“. (стр. 87)

И овде долази за нас најинтересантнији део путописа: „У Пећкој патријаршији било је потребно да се хитно пресними архив на микротраку. Због тога су из Београда дошли архивисти Владо Милосављевић и Саша Радош. У приземљу куле смо направили фото-атеље. То није могло остати непримећено од стране шпијуна Сједињених Држава и њихових савезника из Западне Европе. За мене је одједном читава ствар постала веома озбиљна. Шиптари су лако могли да ме оптуже да сам минирао минарет. На Косову сведочење петорице лажних сведока Шиптара је довољно да се против невиина човека подигне оптужница“ (стр. 80).

Америчка телевизија ЦНН, британски ББЦ и невладине организације из Београда (а њих, колико сам обавештен, финансирају директно из пропагандног оделења ЦИЕ и британске обавештајне службе) никако нису нашли времена да разговарају са, на пример, Достом Стојановић: „Старицу су везали за кревет и пред њеним очима Шиптари су јој групно силовали ћерку. Затим су њеној ћерки расекли стомак и избацили црева на под“ (стр. 99).

После 79 дана бомбардовања пре свега Америке и Енглеске, дакле, после готово 80 дана перверзног иживљавања над немоћном жртвом, аутор долази до закључка да су Срби заувек „изгубили веру у Запад“ (стр. 113). Али где је излаз за Србију? Монархиста јеромонах Петар види „у васкрсу Краљевине Србије“ (119). Критичари Петру постављају, међутим, сасвим логично питање: А ко ће бити српски краљ? Овај Александар Карађорђевић је доведен из Лондона. Он је Србин само по имену. Материњи језик му је енглески, а српски не говори. Људи се са правом боје да је то још једна од низа енглеских подвала. Преварили су његовог оца Петра, а сада би преко његовог сина Александра хтели поново да Србима подвале. Но и глупог човека није лако преварити два пута. И уопште је уверење код већина Срба да су Енглези нанели Србима више зла него и сами Немци.

На Космету је аутор имао и неколико необичних сусрета. Навешћу следећи: „Ручамо у трпезарији у манастиру Будисавци поред Пећи. За столом седи неколико португалских официра. Изашао сам на ваздух у пратњи једног португалског официра. Сели смо на траву у хладу звоника. Португалски официр ме пита које сам вере. А, када је чуо мој одговор, рече: „И ја сам православни. Само не причај о томе. Моја жена је Српкиња.“ После ми је тај Португалац казивао како су их пре доласка на Косово убеђивали да ће имати „великих проблема са српским терористима, који кољу мирне Албанце“ (стр. 129).

Последњи дан старе године, 31 децембра 1999. аутор је провео у Пећкој патријаршији. „Италијански војници су нам јавили да су преко Радио-Рима чули како је у Москви дошло до изненадне смене. Јелцин више није председник Русије. Ја сам одмах схватио шта то значи за моју отаџбину. Нови председник се зове Путин. Ја сам решио да поводом тог догађаја организујем скромну прославу“ (стр. 138).

СРБИ И РУСИ Конац књиге је убедљив и поучан: „Зар се једини народ на свету који воли нас, Русе, сада заувек разочарава у ‘Мајку Русију’? Зар Срби неће да схвате да је Русија једно, а Јелцин сасвим нешто друго. Зар Срби не виде да су се на челу Русије нашли људи који не само што не воле Србе већ не воле ни Русију?“

Колико сам пута на ТВ Б92 или листу „Данас“ и „Време“ чуо ту исту мисао: „Руси нам нису никада помогли.“ За ова три медија ме не чуди. Њих очевидно финансира Запад и говоре тако како од њих захтевају њихови господари. Али ме заболело када сам у јануару 2000. године то исто чуо од двојице монаха из манастира Дечана. Надам се да тако не мисли већина инока. Јер, ако би тако тврдили монаси из Дечана, онда се са правом поставља питање: да ли је то још уопште српски манастир? Или пре амерички? Екуменски? Унијатско-албанско-хрватски? Но ова питања већ прелазе нашу тему.

Захвалан сам српском издавачу да је објавио ову књигу. Тихомировљев путопис предстаља оригинално литерарно остварење. Аутор нам често у форми исповести искрено и убедљиво говори о дубокој и нерескидивој вези и пријатељству између руског и српског народа. Подигао је и „споменик“ митрополиту Амфилохију. Он га је, њега непознатог младића од 29 година, од првог тренутка примио са поверењем и нашао му се при руци када год му се обратио за помоћ. Ово поверење се Србима стоструко исплатило. Тихомиров је до сада, колико видим на руском сајту, објавио неколико књига о Србима, а и стотине текстова посвећених нашој историји. Он је тако постао мост који повезује Србе са великим руским народом. Аутор је у свом путопису забележио и тужне судбине неколико Срба са којима се дружио у Пећкој патријаршији. Њихова имена можда би остала заборављена. Овако је и руска публика сазнала за грозне судбине, на пример, Досте Стојановић, Јулке и Славољуба.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *