Наташа Пејин: Српско срце куца у Београду, а не у Паризу

Разговарала Невенка Стојчевић

Изборна промена која се догодила сигурно није револуција, али је добар сигнал новим властима да национално питање и идеју нације престану да загађују. Да Србе не буде срамота да кажу да су Срби. Јер када кажем да сам Српкиња, ја само кажем да је то мој ДНК

Пре тачно 20 година млада српска новинарка Наташа Пејин отишла је у Француску и на Сорбони убрзо дипломирала славистику. Познанством са једним од највећих европских издавача српског порекла, покојним Владимиром Димитријевићем, Наташа је ушла у круг највиших француских и српских интелектуалаца од којих је много научила. Урођену енергију и стечено знање уложила је у пројекат од националног значаја „Бескрајни плави круг“ какав до данас недостаје Културном центру Србије у Паризу.
Наташа је, упркос двадесетогодишњој антисрпској пропаганди, уверена да у франкофоном свету постоји интерес за Србију и одлучила да јој преко националне културе врати углед и место у европској и светској културној баштини.

Шта Вас је подстакло да радите оно што би требало да се ради тимски у институцијама српске културе?
Сусрет са Владимиром Димитријевићем и рад у издавачкој кући Л¢Аж дом одредио је мој пут. Тих страшних деведесетих, док је Србија трпела ембарго ми у свету смо били изложени страшној антисрпској кампањи, а нисмо имали чиме да на њу одговоримо. Видела сам да ни Амбасада Србије, ни Културни центар, али ни српска дијаспора, нису окренути ка франкофоној публици и медијима примереним програмима, већ загледани у себе и личне интересе. По расположењу француских и српских интелектуалаца који су се окупљали у Димитријевићевој издавачкој кући закључила сам да интересовање за српску културу постоји, али да она није доступна јавности. Тада сам решила да се потпуно посветим мом пројекту.

На који начин, и којим средствима?
Код Димитријевића сам научила издавачки и књижарски занат. Имала сам само знање и вољу да радим, али нисам имала новац да започнем пројекат. Случај је хтео да сретнем Алана Каца, касније мога мужа који је обожавао Србе и Србију, и осим што је улепшао мој лични живот био је најзначајнија подршка мом пројекту. Он ме је за живота непрестано подстицао да истрајем у свом науму, помагао саветима и финансирао мој сајт и књиге. После његове преране смрти наставила сам да радим у нашем изнајмљеном стану који је моја канцеларија.

Колико наслова садржи Ваш сајт, и колико сте од њих сами објавили у Француској?
До сада сам сакупила 350 наслова, од којих су шест моји и ове године надам се објављивању још два. Мислим да је то што имам трећина свега што постоји у вези са Србијом на француском језику. Брже и више не могу, јер све радим сама. Направила сам библиотеку и књижару „он лајн“ која ме годишње кошта више од 2.500 евра, и од које за сада немам никаквих прихода, али не одустајем. Продајом мојих издања финансирам сајт, и мада изгледа лудо Никола Тесла финансира целу ствар. Продајом Теслине аутобиографије „Моји изуми“, и Теслине биографије, ауторке Маргарет Чејни покривам трошкове сајта. Кад год погледам његову фотографију у својој соби ја кажем – хвала. На јесен излази трећа књига о Тесли. Тренутно припремам књигу о Србији у Првом светском рату (1914). Ближи се 2014. и обележавање стогодишњице од почетка рата. Верујем да нам поново спремају улогу лоших момака, и зато одмор у Србији користим да нађем људе и литературу који доказују супротно, а на јесен исто настављам у Француској.

Дакле, Ви радите оно за шта запослени у Културном центру у Паризу добијају високе плате!?

Само примењујем Кенедијеву максиму – немој да питаш шта држава може да уради за тебе, него шта ти можеш да урадиш за државу. Са пријатељима сам 5. Октобра 2000. отворила шампањац и понадала се да ће Србија заиста постати демократска земља у којој ће прави и поштени људи доћи на кључна места. Дванаест година касније још осећам горак укус тог шампањца. Не видим шта је ново у српској културној мисији! Тај Културни центар функционише као провинцијски центар културе. У Паризу у коме свака два минута имате догађаје из целог света, наши уметници се представљају у Културном центру Србије углавном пред 30 до 50 истих Срба. Не сумњам у квалитет тих уметника, али о тим догађањима у Паризу јављају искључиво наши медији и стварају референце тим уметницима у Србији, а не у Француској.

Али „афера Томић“ је показала да људи који воде културне центре Србије у иностранству примају огромне плате и апанаже!
То је питање државног и личног морала. Србија и српски народ месечно су плаћали 7,5 хиљада евра само закуп стана Зорици Томић ! Претпостављам да је још толико новца примала за плату, што месечно износи 15.000 евра, а годишње 180. 000. Да не помињемо трошкове осталих. Са толиким парама могла бих за годину дана да платим рад целе екипе која би постигла више него Културни центар у Паризу за три године. У Француској је 180. 000 евра огроман новац. То, изгледа, само у Србији није ништа, зато што власти троше паре српских пореских обвезника, а никоме не полажу рачун.

Мислите да на том плану може нешто да се промени пре него што у Србији дође до темељне промене културне стратегије?
И поред разочарења у такозване демократске промене после тешких година рата, санкција и НАТО агресије на СРЈ, нисам губила наду него радила. Обрадовала ме и охрабрила недавна изјава министра културе у новој Влади, господина Братислава Петковића у „Печату“ да је за Србе важније да имају Културни центар усред Београда него у Паризу, јер то значи да он разуме суштину ствари. Наиме, без јасне културне политике Србије у Београду и целој Србији узалуд је све што се ради по свету. Ми у расејању смо само огледало онога што се догађа у Србији. Српско срце куца у Београду, а не у Паризу. Ми смо само периферни крвни судови који враћају крв срцу, и ако овде нема импулса, нема га ни тамо. Ако у нашим главама није здраво, неће бити ни на Косову, ни у Републици Српској, ни у Паризу и Њујорку! Истина, то није лако кад ни сама Србија после 12 изгубљених година не зна где је. Али, 12 година у животу једног народа није ништа. Само је питање кад ће да се заустави урушавање, да наставимо да радимо и да градимо.

Јесте ли икада људима из Културног центра у Паризу понудили сарадњу, или свој пројекат?
Најпре сам ћутала и радила. Била сам свесна да то што радим мало кога интересује, и да чак ни моји пријатељи не разумеју о чему се ради. Први човек који је реаговао био је Зоран Петровић Пироћанац, који ме уверавао да у рукама имам национални пројекат. Знала сам важност мог пројекта, али и да је то неимарски посао који се не ради под светлом рефлектора, и да од њега нема ни славе ни пара. Бар не задуго. Тај посао није профитабилан за онога ко га ради, али јесте за историју и углед српског народа. Због тог његовог националног значаја сам се обраћала и Културном центру, и Амбасади Србије, али одговора није било.

Како објашњавате то да Вас дипломатско представништво у Француској није удостојило ни одговора?
Рекла бих да те људе мрзи и што живе, да немају никакву енергију, ни вољу. Свакога ко уђе у Културни центар они треба да дочекају са осмехом каквим млада дочекује шармантног милијардера који је дошао да је ожени. Не знам да ли су компетентни, али видим да резултата нема. Пре свега треба промислити чему таква једна институција. Коме се обраћају, Французима или српским исељеницима ? На чело Културног центра треба да дође човек који зна да на том месту представља Србе и Србију, и да га они за то плаћају. И свака смена екипа треба да буде по принципу „где ја стадох ти продужи“, a не да све почиње из почетка јер су нови прогласили претходнике будалама, или су претходни избрисали дискове компјутера иза себе. Не може ни један народ да опстане, а да сваких три до пет година почиње све из почетка.

А да ли сте се обраћали људима из установа културе у Србији?
Од 2006. сам писала разним министрима културе, дијаспоре, њиховим заменицима, без резултата. Успела сам да дођем до заменика министра културе у време када је министар био Воја Брајовић. Човеку је, очигледно, било мука да ме саслуша, а онда ми је рекао да то све већ постоји у Културном центру у Паризу, и „нама то што нудите не треба“. Објаснила сам да имају зграду без садржаја и да не тражим новце већ да радим. Желела сам да књигом покажемо Французима да Србија није мрак, да изађемо из ове „рупе“ у коју су нас угурали или смо сами у њу упали. Безуспешно. Упркос томе, они су оптерећени својом величином, а ја питам зашто је Србији толико лоше ако су ти који су нас водили и представљали у свету толико велики и паметни. Све те приче о отварању врата ка Европи су бесмислене. Врата су отворена, ми смо Европа, али треба да порадимо и на свом угледу. Зидови постоје само у нашим главама. О томе сведоче они који су радом успели у свету.

На крају сте се обратили и амбасадору Србије у Паризу, господину Душану Батаковићу. Да ли је он разумео шта желите?
Пре две године амбасадор Батаковић ме је љубазно примио, али је наш разговор био прави фијаско. И пре него што ме је саслушао објаснио ми је да то што хоћу није могуће. После сваке реченице прекидао ме је констатацијом да „то систем не дозвољава“. Рекла сам му да је он за мене „систем“, а не знам ко је систем за њега, на шта је прокоментарисао да се „наша министарства још нису ослободила Милошевићевих кадрова“. После тога сам одустала.

Зашто нисте инсистирали, ко је од амбасадора у Француској позванији да ради за интересе своје државе?
Зато што сам схватила да не вреди и да смо ми сами себи проблем. Душан Батаковић је амбасадор Србије у Паризу, али је дуго покривао и Културни центар који тада није имао директора. Он се питао за све. Мислим да је Батаковић паметан и пристојан човек, добар историчар, али никако не разумем како амбасадор у тренутку када се, на пример, води одсудна битка за Косово и Метохију, има времена да се бави промоцијом уметника, брине о квалитету траве у резиденцији и сат времена ми прича о мукама са спремачицама и шоферима амбасаде?

Јесте ли после нашли компетентног саговорника у српском дипломатском кору у Француској?
Од 2010. сам одлучила да више не куцам на врата било које српске институције. Јер, ни претходни амбасадор Предраг Симић никада није чуо за мој рад иако смо се више пута упознавали. Дефинитивно сам схватила да то што сам започела морам да урадим сама, па докле стигнем. Истина, прошле године сам добила Златну значку Културно просветне заједнице, а мени ни данас није јасно како је то било могуће. Недавно сам, ипак, покуцала на врата новог министра културе господина Братислава Петковића који ме је одмах примио, разумео то што радим и охрабрио ме. Да не буде забуне, нисам члан ни једне партије, нисам тражила новце, нити радно место у Културном центру.

Како бисте, после свега, оценили присуство српске културе у Француској?
Осим појединих ентузијаста који сопственим радом успевају да нешто постигну, о нашој култури се веома мало зна. Француски медији о нама не говоре, осим о појединачним успесима. Зна се за Ђоковића и Кустурицу. И поред дивљења које осећам према њима Србију не представљају само они. Ми смо мали народ, али имамо шта да покажемо и себи и свету. А то нешто се налази у Србији, а не у Паризу.

Који су појединци, по Вашем мишљењу, највише урадили на представљању српске културе у Француској?
Има их доста али пре свих, то је покојни Владимир Димитријевић, који је иза себе оставио издавачку кућу са 4000 наслова. Сусрет и рад са њим био је прекретница у мом животу и најплоднији период. Он ме је научио да је Србија тамо где сам ја и да сваки Србин треба да схвати да је он сам огледало Србије, да треба да се окупа, обуче и очешља, пристојно понаша код куће и у свету, свеједно да ли је радник или доктор наука, десничар или левичар. Димитријевић ме је учио да критиковање није израз интелигенције, већ да је то велика српска болест. Стално ми је говорио – немој од слова да не видиш књигу , и учио ме да превазиђем грешку, јер људи који много захтевају од себе нису савршени. Велики борац за углед српске културе је и Црногорац Комнен Бећировић, један од најумнијих Срба у дијаспори. Он се дружио са Малроом и водио интелектуалне разговоре са Митераном. У глави има све књиге о Србима које постоје у француској Националној библиотеци. Бећировић има и контакте и везе, али то нема коме да пренесе. Од њега сам чула о преводу Адолфа Даврила „Косовског циклуса“, који сам касније и објавила.

Због чега Србија не уме, или неће, да афирмише своје истинске потенцијале у најразличитијим областима?
Многи кажу да нас спутава Запад, али ја мислим да нас је више спутавала наша власт. Ми морамо да радимо и огромном културном потенцијалу дамо шансу да се размахне. Лична заменица „ми“ садржи у себи и заменицу „ја“, даклe „ја треба да“, ја као Србин, као појединац. Себе не препознајем у оној циничној примедби „ово је Србија“, јер Србија није само „то“, лоше. По једнима Србија је ђубриште, а по другима је пупак света и док се они свађају Србија стоји у месту, а стајати у месту значи ићи уназад јер други напредују. Време је да се умни и честити људи удружe, да проговоре, и верујем да ће управо тај савез обезбедити извесну будућност. Србија треба да постане културна дестинација Европе.

Шта је из српске културе највредније да се предочи свету?
Управо оно што је сада разбијено, а то је континуитет стваралаштва у задњих осам векова и институција културе у Србији. Јер, живот ни једног народа, па ни српског, не почиње и не завршава се са било којим појединцем. Он је у Србији постојао и пре Тадића, и пре Милошевића, Тита и Карађорђевића, и пре Обреновића, и пре Турака… Тај континуитет српске државе, српске културе и српског идентитета мора да се докаже, а то се ради изградњом државних институција. Зато, изборна промена која се догодила сигурно није револуција, али је добар знак новим властима да национално питање и идеју нације престану да загађују. Да Србе не буде срамота да кажу да су Срби. Јер када кажем да сам Српкиња, ја само кажем да је то мој ДНК. Тиме не кажем ни да сам боља од било кога другог, али ни гора.

Ви сте Српкиња из Војводине коју власти у одласку силом хоће да одузму Србији. Где су корени овога зла?
Када сам 1992. отишла из Србије у мојој Војводини оставила сам Србе. Сада, после 20 година, затекла сам Војвођане, аутономаше. Не знам како се догодила та трансформација, али знам да неко мора озбиљно да се позабави анализом како то да Срби, а не националне мањине, неће да буду Срби него Војвођани. Треба видети шта се на политичком нивоу догодило на релацији Нови Сад – Београд. Ја сам Војвођанка, али за разлику од ових хохштаплера, мислим да је то најлепши део српства. Они су за време Егзита на Тврђави написали „Добро дошли у Нови Сад, главни град Војводине“, а чак је и Титова школа учила да је Војводина административна јединица у Србији. Егзит је међународна манифестација, и како се могло догодити да се неко игра са статусом Војводине.

На чему се, по Вашем мишљењу, темељи тај сепаратистички процес који већ дуго траје?
Мислим да се све то ради под контролом „високе политике“ и интереса светских сила. Али, верујем да интелигенцију целог српског народа вређају јефтине сепаратистичке флоскуле да Београд узима војвођанске новце, да је Војводина културнија од Србије и сличне будалаштине. И не разумем зашто је било узвишено бити Југословен, а данас бити Војвођанин, а није узвишено бити Србин кад је Србија направила Југославију и кад су Срби себе уложили у Војводину.То мора да се изучава са историјског и социолошког становишта. „Аутентични“ Срби из Војводине су углавном Срби као ја, а ови „аутентични“ Војвођани су већином деца и унуци српских колониста из 45, дођоша како би они сами рекли, које ја никада тако нисам називала и нећу. Највећа ксенофобија влада међу самим Србима. Неки у Новом Саду више мрзе Србе из Крајине него француски расисти Арапе, и уместо да прво воле свога брата они нас уверавају како треба да будемо отворено друштво према Европи. Дакле, ми морамо да се излечимо од мржње према себи самима.

Да ли је неко, уопште, приметио шта Ви радите за Србију?
Јесте, један Хрват! Прошле године направила сам српски штанд на Париском сајму књига, од свог новца. Србије ту или нема, или се појави реда ради. Позивнице за свечано отварање послала сам и амбасадору Србије и Културном центру, али нико није ни захвалио ни дошао, нити посетио штанд током целог сајма. Али, дошли су моји пријатељи, Французи и Срби и они које српска култура интересује. Међу посетиоцима штанда био је и један Хрват који ми је тражећи штанд своје земље рекао – благо Србији која вас има. Шта бих дао да за нас има неко то да ради! Нашалила сам се и упитала га – кад је код вас уписни рок?

_________________

Менталне манипулације српским народом

Када се председник Француске обраћа јавности, он увек каже – драги моји сународници, Французи и Францускиње, без обзира на мултикултуралност. И то је логично, јер ко год има француско држављанство тај је Француз. То не вређа ниједну од бројних етничких скупина, ни левичаре ни десничаре, ни социјалисте ни комунисте, ни екстремисте било које врсте. У Србији би вероватно избили улични немири када би се председник државе обратио народу са – Срби и Српкиње. Проблем је у нашим политичарима и креаторима јавног мњења, који упркос двоструким аршинима Запада лексичким играма спроводе менталне манипулације над народом и подстичу осећај да је бити Србин у најмању руку сумњиво.

_________________

Патриотизам није псовка

У Србији данас, чим поменеш реч патриота, добијеш придев „умоболника“. Патриотизам није псовка, то је света реч, то је исто што и љубав према свом детету и родитељима. Моје српство не гази ничији идентитет, јер волети Србију не значи мрзети свет, али то мора да се учи. Као држављанка Србије и Француске имам две домовине, али само једну отаџбину – Србију. Мој син је као мали једном приликом рекао „они Французи“, па сам морала да му објасним да то нису „они“, него ми, јер Француска нас је примила у своју заједницу, дала нам сва права која имају Французи. А то значи и обавезе, и да и он мора да је поштује исто колико и Србију. У противном враћамо пасош.

_________________

Алан Кац се дивио Србима

Алан Кац, мој животни сапутник, изузетно образован и свестран Француз, Јеврејин, говорио је да су Срби народ који изазива његово дивљење. Мени је рекао да ме воли и зато што сам Српкиња, и до смрти је финансирао мој пројекат, тако да нисам имала изговор за нерад. Француску је волео као што ја волим Србију, међутим, када је долазио овде нашем народу је толерисао све што није могао да поднесе код Француза. У нашим надметањима о томе који је од два изабрана народа први настао после амеба, Јевреји или Срби, увек је прихватао моју недоказиву теорију да смо ми најстарији народ, али да су Јевреји имали бољи маркетинг.