Почетна / Друштво / Наркоманија: Куга новог века

Наркоманија: Куга новог века

Пише Наташа Јовановић

Између Перановића и Драјзерове, као једине државне установе за лечење наркомана, чини се, дубока је провалија. У њу упадају сви редом. И породице зависника, и зависници. Једини којима овакво стање одговара су велики, недодирљиви нарко-дилери.

 

Регистрованих наркомана у Србији, према званичним подацима, има око 150. 000, што није ни приближнослично чињеничном стању. Наиме, наркомана у Србији има три пута више, али држава региструје само тешке случајеве зависности.
Што је најтужније, у протеклих пет година јавност се за проблем наркоманије озбиљно заинтересовала само два пута, и то оба пута везано за Бранислава Перановића. Већина је нападала његове методе, мањина га је бранила, али нико у разматрању ове пошасти није отишао даље и дубље. Зато данас ретко ко има представу са чим се суочавају и пред колико малобројним решењима се налазе зависници и њихове породице.

И СВЕ ОКОЛО ТАЈНА…
Од како је наркоманија постала озбиљан друштвени проблем у Србији, па све до данашњих дана, видљива је немоћ државе да стане на пут највећем злу данашњице. Са друге стране, све говори да државне институције, без обзира на време и идеологију, више од двадесет година, својим пасивним посматрачким односом, саучествују у одржавању наркотржишта и ширењу ове пошасти међу сваком новом генерацијом омладине.
Према речима Мирослава Ивановића, стручног саветника Института за криминолошка и социолошка истраживања и аутора књиге „Наркоманија као друштвена игра“ Србија се ближи стопи наркомана западноевропских држава. Истовремено, сматра он, наши материјални ресурси нам неће дати њихове могућности да се умање штетне последице наркоманије. Значи, биће процентуално већа смртност, већи степен зараза, већи степен маргинализованих, незапослених, сиромашних итд, итд. И још дуго ће, по свему судећи, друштвена инерција бити јача од иницијативности. Не само да постоје интересне групе (трговци дрогом и сви који око ње извлаче корист), већ се и vox populi неће чути.
„Јер, не заборавимо, међу наркоманима има и лекара, просветних радника, људи из правосуђа, политичара и других. А у којој мери је наркоманија један од феномена који је најтежи за истраживање криминалитета сведочи и чињеница да је ова појава обавијена тајношћу, како од стране произвођача и трговаца наркотицима, тако и од стране уживалаца, конзумената наркотика“.
Када је реч о првима, Ивановић сматра да се тајност подразумева јер је реч о кривичним делима за која су запрећене високе казне. С друге стране наркобизнис је веома уносан посао који доноси огромне зараде онима који су на врху пирамиде, то јест главним организаторима дистрибуције и препродаје дроге. Што се тиче конзумената, потрошача дроге, постоји друштвена стигма, а кад је реч о малолетним уживаоцима дроге и млађим особама које још живе у примарној породици, по правилу се проблем негира дуго време све док ситуација већ не постане алармантна. Управо је тајност феномена и неспремност на сарадњу уживалаца главни узрок тешкоћа око истраживања овог феномена.
„Не зна се готово ништа о  ширењу дроге у стабилним групама као што су ученици школа. Мало се зна и о стварним узроцима узимања дроге као и о „идеологији“ која стоји иза овога. У оптицају су бројне претпоставке које углавном нису потврђене у истраживањима која су предузета. На пример, да наркомани потичу из непотпуних породица није потврђено. Да је у основи класни протест и то не стоји. Такође да постоји претходна диспозиција у виду психотичности или неуротичности није потврђено, већина наркомана су били условно здраве особе. О наркоманима и наркоманији на тај начин имамо више предрасуда него плаузибилних хипотеза које би водиле бољем разумевању феномена. Такве предрасуде такође стварају препреке не толико истраживачима, колико онима који би требало да делују. А једно од деловања је и оно које смо видели на јавној сцени – тек један ТВ-спот „изабери живот“ где су неке јавне личности, углавном спортисти, упућивали апел младима да не конзумирају наркотике. Лично сматрам да ово нема никаквог ефекта на токове наркоманије, а ако је ТВ-спот плаћен, то су бачене паре“.

ИЗМЕЂУ ЛЕКА И МОЛИТВЕ

[restrictedarea]

У Србији постоје здравствени центри за лечење наркоманије у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, постоје и приватне установе које су добиле одобрење за ову врсту делатности од Министарства здравља, невладине организације, али рехабилитациони центри, између осталог и при СПЦ.
У сенци догађаја у Центру за одвикавање од дроге „Сретење“, јавност у Србији је, по обичају, кренула за идејом колективног линча, те је за кривце видела не само попа Црне Реке, већ и све остале центре при СПЦ, па и саму Цркву.  Кратког памћења, јавност је заборавила да је Перановић почео да привлачи не само наркомане и њихове породице, већ и један други свет, који није био за лечење него за затворске санкције, свет који је у њему препознао „златну коку“ око које циркулише велики новац. У том смислу, Перановићу су се придружиле многе невладине организације које су од јалове пропаганде против наркоманије, зарадиле велике паре, штампајући најскупљи пропагандни материјал и закупљујући најбоље телевизијске термине, највеће билборде у највећим градовима и слично. За сада прича се врти тек око Перановића, а фатва је пала на центре који за разлику од Перановићевог, раде легално и у координацији са осталим институцијама државе.
Земља живих је, како објашњава Дејан Перишић, вероучитељ и један од радника у овом Центру, заједница за ревитализацију, рехабилитацију и ресоцијализацију особа оболелих од болести зависности. Ова заједница је настала спонтано при манастиру Ковиљу, тако што су наркомани као последње уточиште видели Цркву.
„Овај програм рада или исцељења може се назвати школом живота. Тако га је уосталом назвала дефектолог Љубица Ковачевић у свом магистарском раду. Наркоманија је комплексна болест и мора се лечити интегрално цео човек. У том послу, имамо сарадњу са разним стручњацима и институцијама који нам помажу у спасавању ових, углавном младих људи. Као плод те сарадње дошло је до потписивања Меморандума прво са Министарством здравља, а потом и са министром унутрашњих послова. Земља живих је постала званичан пројекат СПЦ, па је у име Цркве Меморандум потписао Његова светост патријарх Иринеј“.
Дугогодишњим радом са зависницима радници у Центру дошли су до закључка да су основни проблеми због којих неко постаје наркоман, недостатак љубави и смисла.
„Заједница, управо јесте простор у којем новопридошли штићеник добија емоционалну топлину и она га подстиче на сопствено, лично духовно тражење смисла живота. Не само да подстиче него је она оквир, помагало без којег један зависник веома тешко може да „прохода“. Без љубави и смисла човекова душа осећа огромну празнину коју покушава да нечим попуни. Узимајући сурогате вредности какви су дрога и алкохол, којима се покушава анестезирати духовна глад изазвана празнином у души, човек ту празнину проширује до понора и амбиса у који упада и претвара свој живот и живот својих ближњих у пакао. Човек који долази у Земљу живих је по правилу отупелих емоција, разграђене воље са изокренутом перцепцијом стварности. Библијским речником речено раслабљен човек долази у бању Витезду, где проналази разумевање и подршку и где кроз дисциплину, суочавање са собом и православну духовност проналази самог себе. Заједница је оквир у којем уз помоћ Божју штићеници лече сами себе, тако што откривају аутентично сопство“.

КО ЈЕ ОВДЕ НАРКОМАН?
У Земљи живих нема компромиса са собом, нити самоугађања. Заједница је, како наводи Перишић, један врло озбиљан „тренажни камп“ у којем се превазилази егоизам, површност, малодушност и свака зловоља а стварају се олимпијци духа свесног и савесног живота.
„После две године проведене у заједници, прелази се на последњу фазу, програма, а то је ресоцијализација. Наиме, момци и девојке који су провели толико време у заједници и одлазили одређено време кући на тзв. провере, по неколико недеља, сада су већ поприлично стабилни апстиненти и рекло би се реконвалесценти зависности. Да би се заокружила целина потребно је да покажу последњи вољни напор којим улазе у процес ресоцијализације а то је самостална иницијатива. То се постиже тако што они најстарији, брину о кући, и заједно са васпитачима помажу млађој браћи или сестрама у савладавању свакодневних напора. Када изађу са благословом, ови људи у 95 одсто случаја демантују изреку „једном наркоман, увек наркоман“. То су људи који су данас ситуирани, запослени, који су створили породице или су на том путу. Углавном одржавају везу са Земљом живих. И кад би их неко видео нико на први поглед не би рекао да су то бивши зависници. Али ако је исцељивање болести зависности узалудан посао, онда је исто тако узалудно покајање или рад на себи било ког човека. Ако негирамо да дрога нема последњу реч и да се човек може ишчупати из њених канџи онда негирамо да је човек динамично биће те да је роб различитих детерминизама.
За крај, илустрације ради испричаћу вам једну анегдоту. После литургије испред Вазнесењске цркве у Новом Саду, прилази нека бака једној групи бивших зависника и пита их: „Је л‘те децо, ди су ти наркомани, што долазе код оца Бранка?“ А један од њих, познати шаљивџија, одговара: „Не знамо бако, ми смо фина деца, али мислим да су то они тамо,“ и покаже на неке студенте богословског факултета, међу којима сам био и ја. „Јуу наопако!!“ оде бака саблажњена. Не само та бака, него и много искусније око не би могло да види разлику између њих и нас!“

КАДА ДОЛАЗИ ДО ЗБРКЕ?
Као први корак ка изабраном лечењу стоје центри за саветовање. Један од њих је и Центар за превенцију и третман наркомана. Директор ове организације Ненад Стевановић истиче да је ова организација од почетка свога рада, 2004. године била упућена на одржавање трибина и предавања на тему наркоманије у целој Србији, а са циљем да се људи освесте да проблем са наркоманијом постоји и да се он не дешава неком тамо, већ да је ова пошаст претња свакој породици.
„На инфо-телефон Центра дневно се јави од 10 до 15 људи и то углавном родитељи, али од њих свега једно или двоје њих дође и затражи помоћ од стручњака. После саветовања особу упућујемо или на третман који ми спроводимо, или, ако су процене такве, у неку од постојећих установа. За људе који не могу да успоставе апстиненцију у ванболничким установама, дефинитивно најбоље решење је специјална болница у Драјзеровој“.
Лечење у медицинском смислу је, сматра Ивановић, једна ствар, а помагање болеснику и реконвалесценту, сасвим друга. Како наркоманија није типична болест, већ специфична, болест зависности, управо ту, према његовом мишљењу долази до збрке.
„Они који дају разне врсте рехабилитационе потпоре мисле понекад и да лече, што је погрешно. Они који лече, лекари, често не разумеју да постоји потреба и за рехабилитационим центрима, и свакој другој врсти потпоре наркоману, психолошке, социјалне, радне итд, итд. Због ове конфузије, развија се бесмислена компетенција, а кад и новац уђе у игру, ствари се још усложњавају. У многим земљама света постоје разне врсте рехабилитационих центара при Цркви или другим религијским установама. У том смислу ми нисмо изузетак, на пример, у Русији при Руској православној цркви има око 600 таквих центара. Државни органи свакако треба да контролишу рад ових установа, али то није искључиво ствар Министарства здравља, нити се феномен наркоманије исцрпљује медицинским третманом“.
Но, између Перановића и Драјзерове, као једине државне установе, чини се, дубока је провалија. У њу упадају сви редом. И породице зависника, и зависници. Једини којима овакво стање одговара су велики, недодирљиви нарко-дилери.

НЕМУШТА КОХАБИТАЦИЈА
До које границе иде подмукла, прећутна сагласност државе и наркодилера, око „нужности“ постојања домаћег тржишта дроге, показује и податак да је Србија данас, како говоре неки подаци, једна од три највеће транзитне зоне свих евроазијских наркокартела. Због путева дроге преко Србије, у неким градовима Србије нема ни начелника полиције, већ годинама! Таква је ситуација у Нишу, у овом предворју наркопакла које почиње на граници са Бугарском код Димитровграда. Деценијама преко Турске, Бугарске и Србије, овим „коридором“ путује дрога према Европи. Полиција, како Нишлије кажу, хвата само оне који раде „соло“, или оне који су се замерили великим наркобосовима, па их они препусте на „обраду“ државним органима.. Србија скупо плаћа данак овој немуштој „кохабитацији“. На једној страни, уз велику помпу и галаму „организује“ се борба против нарко дилера, проводе разни програми против наркоманије (иза чега се крије добра зарада бројних невладиних организације које живе од залудне пропаганде), а на другој страни, евидентно је да у свакој општини, у сваком граду, у сваком мало већем месту, постоји наркодилер са пуним именом и презименом.
Ивановић сматра да када се види колико година уназад сежу токови прања новца добијеног трговином наркотицима, јасно је да контрола увек касни за делатношћу актера. Разбијање једних организованих криминалних група одмах је праћено организовањем нових, на упражњено место ускачу обично они који су заузимали ниже позиције у хијерархији и остали незапажени. Па и када дође до разбијања појединих група, сви се питају зашто је држава толико каснила са својим акцијама.
„Свакако“, објашњава Ивановић, „да је један од узрока традиционална неекономичност демократских држава где се игра сложена игра између тужилаштва, судства и адвоката, а у игри највише профитирају криминалци. Корупција, лобирање и утицаји, као и испреплетеност легалне и криминалне сфере дају негативне резултате. То је негативан аспект демократија који се прећуткује из идеолошких разлога. Уосталом, идеалних поредака нема. Да би се понуда смањила или барем имао увид у њене токове, потребна је експертска делатност на детектовању нових облика дрога које долазе на место традиционалних или се упоредо с њима употребљавају. У питању су синтетичке дроге а њихова производња подразумева специјалистичка знања. Код нас су откривене барем четири лабораторије за производњу ових. И овде су се процеси одуговлачили, ометали итд, што је опет последица карактера правних система. С друге стране, наркоманија је процес у време те осим понуде постоји и потражња, то јест мноштво наркомана који већ не могу да живе без дроге. Замислимо хипотетичку ситуацију да сутра затворимо све путеве дроге и да је нестане са наших улица. Шта би се догодило са десетинама хиљада наркомана? Доживела би апстиненцијалну кризу, а медицинске установе не би могле све да их збрину и када би то хтеле. Дакле, ради се о веома динамичном феномену с којим је у принципу тешко изаћи на крај“.
Коначно, треба знати и то да Србија, као уосталом и цела некадашња Југославија, већ има „наследни фактор“, јер је дрога у озбиљном обиму присутна на овим просторима више од тридесет година. Смењене су генерације босова, дошле су нове и бескрупулозне банде, а немоћ државе је све већа. Нико никада није видео лице највећих наркобосова на телевизији, нити ће. У оваквим околностима, чак и мали, улични продавци дроге, покривају главу капуљачама кад их хапсе, или им, најчешће, око тога помаже сама полиција. Никад се не зна кад ће тај мали преступник поново доћи на улицу, овај пут као полицијска „кртица“. Но, иронија је у томе, да „мали хватају мале“. И на томе цео „пројекат“ државе и почива. О крупним играма се не говори за великим столом…

_____________

Стратегија на папиру

ЕУ је донела документ од 19. децембра 2004. под називом Стратегија Европске уније против дрога (2005-2012). Наша земља је такође донела свој документ под називом Стратегија за борбу против дрога у Републици Србији за период од 2009. до 2013. године. Донет је и Акциони план који следи ову Стратегију. Иако наша Стратегија у потпуности копира Стратегију ЕУ многи се слажу да не доноси ништа ново ни у главном плану ни у детаљима. Она се односи на период од 2009. до 2013, а сада је већ 2012, то јест на пола смо пут, а један од лакших проблема не успевамо да ефикасно решимо.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. ломитељ

    Став да је наркоманија тешко решив проблем је на месту. Борити се против наркоманије значи покушати је уништити у корену, хапшењем главних дилера, успут пратећи друштвене нус-појаве и ублажавањем последица истих. Ова одлучност мора да се искаже веома брзо, снажно и у кратком временском року а борба траје доста дуго. Нема државе која је у овоме у потпуности успела. Али се не вреди предавати. Млади морају бити упозорени. Сматрам, међутим, да спортисти више нису носиоци тзв. здравог живота. Мало, мало па се на великим такмичењима удаљују један по један због коришћења „недозовољених супстанци“. Фармацеутске компаније су највећи светски дилери па ће, те исте, супстанце већ следеће године бити дозвољене. Ко год се професионално бавио спортом, свестан је чињенице да је све резултате досегао користећи „хемију“. Постаје некако лицемерно да они причају деци шта је „Mens sana in corpore sano“. Мука је и што нам недостају угледни грађани, угледне личности које су се исказале у неким другим друштвеним, животним дисциплинама, које би могле бити узор тој деци, а да нису скрајнуте на маргине. И сам сâм родитељ и ово питање ће и у мојој кући, за коју годину, постати итекако актуелно. У потрази сам за узорима…




    0



    0
  2. Pišu se vajne studije i apeli,upozoravaju se mladi i „edukuju“,hipoteze,istraživanja,,,te iz ovakvih te onakvih porodica i sredina,neko radi „naučne radove“ ej,,,150.000 registrovanih,a to su oni koji su potražili pomoć ili učinili neko delo,znači bar 300.000 još anonimnih jadnika.Ali svakome od njih treba,vrlo često jedan gram,možda i više puta nedeljno?Jel mi to sada dolazimo prostom matematikom do džakova?Znate li koliko je 10 džakova cementa,recimo,,nedeljno,,?Niko me neće ubediti da vrh države tj. državni službenici“eto,pojma nemaju kako se to dešava“u Srbiji!!Jer to je vrlo slično priči o promociji piva na „Bir festu“ gde gomila maloletnih ili mlađe punoletnih klinaca lapće ,na ivici svesti, alkohol u vreme zakona o zabrani prodaje istog na javnom mestu nakon 22h.

    Miislite o tome,,,




    0



    0
  3. „ЕГЗИТ“
    СРБСКИ превод:

    Европска
    Губитничка
    Забава
    Идиотизованих
    Тупаваца

    Овај тзв.“фестивал“ је само облик специјалног ратовања
    против државе Србије и србског народа, наставак „Мило-
    срдног анђела“ психилошко-пропагандним (неубојним сред-
    ствима), једнако разарајућим (као и убојна!) на ум и
    срце – душе србске младежи!
    Актуелна власт без икаквог зазора ову несрећу подржава
    (чак и финансијски, о трошку пореских обвезника!), а СПЦ
    „мудрим“ ћутањем једнако саучествује у сатанизацији
    србске младежи!
    А, ко нам све то приређује?
    Одговор: флоскула актуелне ДОСманлијске власти – „Евро-
    па /ТРОПА!/ нема алтернативу!“
    А, ко је и шта је Европа?
    Одговор: „Латини – варалице старе!“
    Игноришимо, бојкотујмо их на Православно-Светосавски
    начин – благословом:
    БОГ БЛАГОСИЉА СВАКОГ СРБИНА,
    КОЈ` НЕ ИМА ВЕРЕ У ЛАТИНА,
    – СВЕ ДОК ЈЕ СВЕТА И ДОК ЈЕ ВЕКА!“
    Ко се оглуши о благослов, следи:
    „МНОГО ХТЕО, МНОГО ЗАПОЧЕО,
    ЧАС УМРЛИ ЊЕГА ЈЕ ОМЕО!“
    Па, где је ту хришћанска Љубав? – запитаће малициозни.
    Одговор: Љубав је у БЛАГОСЛОВУ,
    а непоткупљива Божија Правда у: „…ЧАС УМРЛИ…“

    Драган Славнић




    0



    0
    • Амин Драгане. Егзит заиста јесте слика и прилика Западне (анти)цивилизације. Наркоманија, неморал, разврат, гомила буке, алкохол, дрога, дуван, демонски ритмови, поклоњење култу сатане – слика пакла и вечног шкргута зуба. Браћо Срби, држите се Христовог брода, држите се Светог Православља, у супротном ћете брзо потонути у оваплоћеној Содоми и Гомори савремене Западне (анти)цивилизације.




      0



      0
  4. Hoćete da znate šta je satanizacija. Satanizacija je kada beogradski arheolozi dođu da prekopavaju groblje i temelje manastira Gračanica kod Valjeva iz doba Nemanjića da bi se napravial brana Rovni i za svo to iskopavanje angažuju maloletnu ili tek punoletnu nezaposlenu omladinu da za nadnicu krampovima kopa po groblju i lupa lobanje i kosti i nikom ništa. Važno je zaraditi pare, zar ne? I kada se neko pobuni oni pošalju policiju i proglase ove za ludake i još im odrape kaznu.




    0



    0
  5. Ja stvarno ne znam zasto bi trebalo leciti nekoga ko je svesno usao u ponor? Hajde sto je taj neko uporpastio sebe nego sto moze da ubije neduznog coveka koji mu se nasao na putu dok ovaj idiot krizira?! Kinezi i Serijat, pa kombinujte.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *