Москва гради базе на три океана

Пише Богдан Ђуровић

На најављени долазак првог контингента америчких војника који започињу изградњу ПРО на пољско-руској граници, Кремљ одговара отварањем пунктова Ратне морнарице у Вијетнаму, на Куби и Сејшелима

 

Дмитриј Медведев и главнокомандујући Ратне морнарице РФ вицеадмирал Виктор Чирков (први здесна)

Премијер Русије Дмитриј Медведев поново је упозорио Вашингтон да одустане од планова за једнострано размештање антибалистичког система у Европи (ЕвроПРО), јер ће Русија адекватно одговорити. У интервјуу лондонском „Тајмсу“ Медведев је подвукао да је, после америчког одбијања да прихвати његов компромисни предлог о заједничком ПРО, који је изнео на Самиту НАТО-а у Лисабону 2010. године – времена за постизање договора све мање. „Ако до 2018. године не будемо могли да постигнемо никакав договор овим поводом, тада потенцијално може да дође до новог издања трке у наоружању“, поручио је Медведев. По свему судећи, међутим, руски председник Владимир Путин неће чекати 2018. годину, када ће Американци ступити у последњу, четврту фазу развоја ЕвроПРО и када ће већ бити касно да се започиње са применом противмера. На основу свега виђеног у последње време, загревање за ову трку већ је одавно у току, о чему сведочи низ потеза Москве које предузима као одговор на америчке планове.
Кап у већ препуној чаши представља недавно обзнањена одлука да ће ове јесени у Пољску стићи први контингент од двадесетак америчких војника, који ће трајно бити стационирани у овој земљи у оквиру пројекта ПРО. Како се наводи, то је тек прва група америчких војних специјалиста који ће опслуживати ПРО инсталације у месташцу Моронг, на само 60 километара од границе са Руском Федерацијом, односно енклавом Калињинград. Најављујући ову америчку претходницу, пољски министар одбране Томаш Семоњак рекао је да се нада да ће „овај мали корак бити важан политички“. За Русију долазак америчких војника на саму границу њихове земље је знак који пали све црвене лампице у Кремљу.

ЕВРОПСКА РАКЕТНА ТВРЂАВА

[restrictedarea]

Ниједна озбиљна земља, која држи до сопствене безбедности, не би скрштених руку посматрала тако отворену провокацију, а поготово не велесила попут Русије. И није случајно Медведев у интервјуу „Тајмсу“ подвукао 2018. годину као преломну. Јер, до тог тренутка требало би да се оконча трећа, претпоследња етапа размештања америчког ПРО у Пољској, као кључној „ракетној тврђави“ Вашингтона у Европи. Подсетимо, у првој етапи предвиђено је размештање већ проверених компоненти ПРО у Турској, конкретно система море-ваздух „Еџис“, као и радарске станице откривања циљева AN/TPY-2. У другој фази, која би требало да буде окончана до 2015. године, на земљи и мору биће инсталиране моћне ракете SM-3. Затим, до 2018. године ракете SM-3 биће усавршене у оквиру треће фазе, а у четвртој, чије се окончање очекује 2020, ови пројектили доживеће последњу, шесту модификацију, када ће моћи да пресрећу руске балистичке пројектиле. У наредних осам година, до 2020, очекује се да ће америчка ЕвроПРО групација бројати 40 ратних бродова и најмање 100 антиракета.
Наравно, ово су тек званични подаци НАТО-а и Пентагона, а сва је прилика да Американци неће стављати на сто све своје карте пре времена. Зато трећа, и посебно четврта фаза ЕвроПРО изазива велико подозрење Русије. И то не само зато што Вашингтон и даље сасвим „озбиљно“ тврди да се тако замашна инфраструктура на руским границама инсталира због наводне нуклеарне претње Техерана и Пјонгјанга, који су удаљени хиљадама миља одатле. Са чисто војне тачке гледишта, нове америчке SM-3 ракете, на чијем се развоју већ годинама убрзано ради, до 2020. године биће знатно побољшане у сва три кључна борбена аспекта: брзина, домет и могућност за пресретање балистичких пројектила у почетној и средњој фази лета.
И, што руске експерте највише брине, није искључено да ће шеста модификација SM-3 моћи да угрожава стратешке пројектиле и у финалном делу трајекторије када се постижу највеће брзине. Ипак, оно што је сасвим очигледно и данас, америчке антиракете могу лако да „упадају“ дубоко у територију РФ – под одређеним условима чак и до саме Москве. Ови хиперзвучни пројектили, који се крећу брзином од скоро три километра у секунди, могу и сами да буду офанзивно оружје. Каквим бојевим главама могу бити опремљене и какви борбени задаци могу пред њих да буду стављени – питања су која заокупљују пажњу стручне јавности. С обзиром на то да званичних података има веома мало, забринутост руских стручњака и државног врха сасвим је разумљива. Реално оружје које угрожава безбедност Русије, дакле, постоји и сасвим је небитно да ли Американци признају, или не, намеру да њиме прете Русији. Како је Путин у више наврата цитирао Ота фон Бизмарка – у стратешком планирању нису важне нечије намере, већ потенцијали! Јер, намере се могу скрити или променити преко ноћи и тада настају проблеми…
Портпарол руског МИП-а Александар Лукашевич већ је упозорио да ће Москва узети у обзир америчко „искрцавање“ у Пољској, са становишта националне безбедности. Лукашевич је још поручио да такав чин представља кршење Споразума НАТО-Русија из 1997, који не допушта размештање додатних војних снага на трајној основи. А руски експерти тврде да је амерички циљ – успостављање тоталне контроле. Масовно увећање војног потенцијала довешће ускоро до повратка на доктрину „обуздавања Русије“, а после тога и до преласка на „доктрину принуде“ – ослањајући се на своју војну моћ, натерати Русију и низ других држава које не пристају на америчку политику, да се потчине Вашингтону. Циљ САД-а је, како тврде у Москви, да се спречи обнова и препород Русије, као земље која може да угрози америчку глобалну хегемонију. Међу онима који предлажу радикалније узвратне мере, јесте и познати војни аналитичар Владислав Шуригин, који се залаже за хитну изградњу нових ракетних комплекса. „Русија мора данас да пече ракете као колачиће“, сматра Шуригин.

ОБНОВА СОВЈЕТСКЕ МОРНАРИЦЕ
У Кремљу као да су чули Шуригина и његове колеге. Главнокомандујући Ратне морнарице РФ вицеадмирал Виктор Чирков већ је најавио отварање, односно обнову некадашњих совјетских поморских база на Тихом, Атлантском и у Индијском океану, као део стратегије великог повратка Русије на светско море. Тако је у плану отварање пунктова војнотехничког одржавања и снабдевања у Вијетнаму (Камрани), на Куби (Лурдес) и  Сејшелским острвима. Власти ових земаља већ су прелиминарно дале Кремљу зелено светло, саопштио је вицеадмирал Чирков. Иако су се руска министарства одбране и иностраних послова, веома упадљиво, у више наврата оградили да је реч о пуком „војнотехничком снабдевању и одмору посаде“, сасвим је јасно да Москва себи резервише ове стратешке локације за време које наилази. Поред већ постојећих база у Украјини (Севастопољ, Црно море) и Сирији (Тартус, Медитеран), на овај начин Русија обезбеђује војнопоморско присуство у подручјима својих виталних интереса. А осим тога, сигурно је да постоје и друге земље вољне за ову врсту стратешких односа са Москвом.
Мада веома амбициозан, ово је тек почетак руског повратка на светски океан. Пред Москвом је дуготрајан и скуп процес формирања и јачања поморских база, не само у иностранству, већ и у својој земљи. Војни експерти сагласни су да напори и средства који се последњих година улажу у морнарицу – нису виђени у Русији последњих неколико деценија! И то се објашњава не само војним разлозима, већ и растућим глобалним економским присуством Русије. Само до краја ове године, војнопоморска моћ Русије биће увећана за 10 до 15 великих бродова, укључујући и стратешке подморнице. Осим тога, на јесен предстоји и дуго очекивани тренутак – нове моћне нуклеарне подморнице класе „Бореј“ добиће интерконтиненталне ракете „Булава“, чије су техничке карактеристике и даље под велом тајне, али се зна да носе до 10 независно маневришућих нуклеарних блокова, опремљених технологијом пробијања ПРО. Осим тога, Русија управо сада започиње и производњу нових подводних крстарица четврте генерације, класе „Бореј-А“, а прва подморница ове врсте носиће назив „Кнез Владимир“.
Стога, као што Американци, градећи свој ПРО, кажу „Иран“, а мисле на Москву, тако би и речи Медведева да трка у наоружању може почети кроз шест година – требало узети веома условно. На Тихом океану, који многи сматрају позорницом потенцијалног глобалног сукоба, Русија ће ускоро поставити два велика носача хеликоптера „Мистрал“, изграђена по француском пројекту и вредна сваки по 400 милиона евра. Недавна вест о њиховом лоцирању у Пацифику – региону где САД и Јапан граде моћну поморску компоненту ПРО – веома је изненадила експерте који су очекивали да они буду део руске ратне Северне флоте, која располаже одговарајућим техничким објектима за базирање и одржавање. Одлука руских власти да уложе огромна средства у развој војне инфраструктуре у својим пацифичким базама, довољан је показатељ да ће убудуће сваки корак Американаца добити адекватан одговор.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *