Почетна / Други пишу / МИЛОВАН БАЛАБАН: ВРУЋА ЈЕСЕН У ФЕУДАЛИЗОВАНОЈ ВОЈВОДИНИ

МИЛОВАН БАЛАБАН: ВРУЋА ЈЕСЕН У ФЕУДАЛИЗОВАНОЈ ВОЈВОДИНИ

У интервјуу за новосадски „Дневник“ од суботе Ненад Чанак је рекао да ће одлука Уставног Суда о ускраћивању дела надлежности Војводини изазвати тензије и „врућу јесен“ у покрајини. Ова изјава, верујемо, представља озбиљну претњу (свакако је не треба потцењивати) и најаву борбе војвођанске феудалне клике за, са једне стране, промену Устава Србије, чиме мисле да одбране, али и продубе неку врсту већ остварене парадржавности Војводине, и, са друге, за одбрану својих, како покрајинских привилегија тако и локалних феуда (нарочито града Новог Сада), којима су последњих година загосподарили.

„ФРОНТ ЗА ВОЈВОДИНУ“ Одлука Уставног суда Србије, у интерегнуму између одласка старе и доласка нове владе, који је прогласио неуставним двадесет две одредбе Закона о надлежностима АП Војводине, изазвала је изузетно нервозну и агресивну реакцију екстремистичких заговарача „државности“ Војводине. Наиме кружок војвођанерских „феудалаца“ новим властима и Уставном Суду (генерално држави Србији), по већ опробаном рецепту спочитава повампирење наводно националистичких 90-тих година. Оваквом, нервозном реакцијом, они су показали да су у одбрани својих привилегија спремни да иду до краја, те да не заустављају процес „подржављења“ северне српске покрајине. А када је новостворена владајућа коалиција најавила прекомпоновање власти на локалу у свим већим градовима Србије (не само Војводине) и њено усклађивање са републичком, што је уосталом радила и предходна власт 2008, атмосфера у бирократским круговима северне српске покрајини, као и међу локалним функционерима града Новог Сада, доведена је до усијања.

Уплашени за своје привилегије, али уколико буду лишени власти и могућности изласка на површину разних малверзација, злоупотреба, а и огољеног криминала, војвођански функционери удружени са новоствореном медијском и културном „војвођанском елитом“, али и појединим круговима из међународних инситуција, покушавају да зарад очувања својих позиција оформе својеврсни „Војвођански фронт“, који би повратио наводно угрожена права Војводини опробаном методом конфронтирања са „окупаторским“ Београдом и Србијом.

Актери који учествују у формирања фронту, по речима Миливоја Вребалова потпредседника војвођанског парламента и једног од лидера ЛДП, су Демократска странка (Пајтић каже да је фронт преоштра реч, али не и да неће учествовати у њему), Лига Социјалдемократа Војводине, Либерално демократска партија, а такође је, како он мисли, логично да у покрету буде и Савез Војвођанских Мађара. Фронт ће бити помогнут и неким екстремистичким аутономашким војвођанским НВО. Дакле организације и појединци донекле различитих профила, али којима је свима заједнички интерес очување статусних и материјалних привилегија, као и контунирана реализација пројекта „подржављења“ северне српске покрајине.

Да ствар није наивна, и да ове претње Чанка и Вребалова (наравно ту је и Пајтића иако није у првим редовима) треба озбиљно схватити показује, поред Чанковог писма амбасадама страних земаља (њих чедрдесет пет) и експресно укључивање међународног фактора у „кризу“ око Војводине (односно око контроле јавних предузећа у покрајини и граду Новом Саду). Као предходница, чини се ако устреба и много значајнијег, западног укључивања у фронт који се формира огласио се Франц Шаусбергер, директор Института европских региона, који је навео се приступни преговори Србије са ЕУ могу успорити уколико дође до проблема са Војводином.

Када томе додамо кампању која се за „права војвођана“ води последњих неколико недеља од стране бивших војвођанских функционера (Живан Берисављевић) и појединих екстремно аутономашких НВО („Војвођански клуб“ – Ђорђе Суботић), који су потмогнути београдским делом проверених заговарача разваљивања Србије (Кораћ, Бисерко), утисак је да су својим потезима Уставни Суд и новоформирана влада Србије дирнули у осиње, аутономашко, или можда и сепаратистичко гнездо. Баш због тога сву ову причу око најављеног фронта за Војводину држава Србија треба крајње озбиљно да схвати.

ЕУ РЕГИЈА, СРПСКА ПОКРАЈИНА У Војводини је последњих десетак година (а нарочито откад је Пајтићево крило ДС прихватило екстремистичку аутономашку политику Чанка и других заговарача „подржављења“ Војводине) на делу политика потпуног отуђења покрајине од Србије. Готово све значајне покрајинске институције су добиле префикс „Војвођански“. Основана је наводна „Војвођанска Академија наука и уметности“, док су медији потпуно под контролом наводних аутономаша, а у суштини екстремиста – заговорника Републике Војводине и конфедерализованој Србији.

Бирократки апарат кроз фондове за капитална улагања и за развој покрајине паразитски извлачи паре из државног буxета, али и од ионако осиромашених грађана Војводине. Створен је слој богатих „барона“ са неограниченим и неконтролисаним полугама моћи (укључујући и куповину политичких опонената али и свих оних који угрозе њихов статус) наспрам обичног света који је потпуно осиромашио.

Друштвена покретљивост и напредовање младих је потпуно условљена политичком подобношћу, односно лојалношћу пројектима покрајинских и градских феудалаца. Појављују се експерименти разних група грађана (који званично нису у спрези са покрајинском влашћу али неформално су свакако део исте приче) који инсистирају све више на тзв. војвођанерском идентитету који се гради искључиво на уштреб српског. Ако се стање не промени макар мало на боље, народу не преостаје ништа друго него да се (ако и не поверују непрестаним лажима, иначе најкорумпираније олигархије у држави, о пљачки Војводине) невољно, зарад очувања друштвеног статуса, или његовог остваривања, почне масовније приклањати свемоћној бирократији и феудалцима, пројектантима војвођанског лаганог, али сигурног удаљавања од Србије.

Све ово се треба имати на уму када је у питању криза у Војводини. Проблем је потребно сагледати у свој његовој комплексности, а када се сагледају сви његови аспекти види се да он није мали. Исто тако наивно је доносити закључке само сагледавањем реторике „аутономаша“ коју они обично практикују  у Београду. Они желе „само мало већи облик аутономије“ је оквирна прича коју сервирају у Србији на медијима са државном фрекфенцијом. Но у пракси раде много конкретније ствари по питању све већег институционалног и културолошког удаљавања Војводине од Београда, те на сепаратистичкој и антибеоградској пропаганди.

Искуство нас учи да је природно у различитим фазама одређеног сепаратистичког покрета практиковати различит вид реторике. Приметно је да је она у данашњем тренутку, све чешћим захтевима за реализацију Војводине као републике и федерализације Србије, значајно, ако не формално пооштрена а оно медијски и институционално исфорсиранија у односу на ону од пре неколико година. Иако такав дискурс користе готово по правилу појединци и политичари са маргина, без великог упоришта у народу, није непознато да обично њени извршитељи буду наводно умеренији демагози, који због свог лажног представљања уживају ширу подршку народа, па су прикладнији за њено спровођење. Имамо такав случај у Црној Гори када је ДПС Мила Ђукановића у одређеном тренутку преузео политику ЛСЦГ и остварио идеју црногорског сепаратизма. Сучај у Војводини, односно релације Пајтића и Чанка неодољиво подсећају на црногорски случај и зато треба бити додатно опрезан.

Логика оваквих односа, у овом случају на релацији централна власт покрајинска бирократија, је да по остварењу прокламованог степена аутономије захтеви постају за степеницу виши, при чему напади на Србију, која наводно пљачка Војводину (иако све озбиљне анализе гоборе да је Војводина та коју остатак Србије помаже) бивају све жешћи. Да је то тако сведочи на жалост наше (и не само наше) богато историјско искуство, али и оно из блиске прошлости, из времена СФРЈ и СРЈ. Такође да је компромис са онима који хоће да праве неку врсту државе у држави, бранећи своје незаслужено стечене бенефите, немогућ говоре последњих неколико година владавине ДС-а, када се прекомерним попуштњем није ништа постигло, штавише апетити војвођанских феудалаца су порасли, а држава уваљена у још већи проблем.

ИМА ЛИ СРБИЈА ОДГОВОР? Србија и новоформирана влада већ имају низ проблема које им је оставила у наслеђе претходна власт. Поред дуготрајног проблема са јужном појкрајином, који је стара власт продубила готово до граница нерешивости, држава има скоро нерешиве финансијске проблеме које сада хтеле не хтела мора, бар у почетку, да решава са међународним економским институцијама. Интернационализација питања Војводине (која се своди не интернационализацију бенефита једног корумпираног кружока) и отварање новог жаришта је заиста оно што би јој је у овом тренутку најмање требало. Но сада када је то на прагу држава не би смела да се повуче.

Поред спровођења одлука Уставног суда (чије евентуално непоштовање треба да ангажује тужиоце и судове јер би то било подривање уставног поретка што је најоштрије кажњиво у свакој иоле озбиљној земљи), у првом сету потеза требало би да се направи легална прекомпозиција власти у Новом Саду (или бар да се издејствују нови избори у граду пошто су предходни у најмању руку били сумњиви због индиција да су многи гласови купљени), која је и републичким институција позната као једна од најкорумпиранијих.

Затим би требало најозбиљније прионути прављењу дугорочне стратегије институционалне, културолошке и сваке друге обнове Војводине и њеног интегрисања са остатком земље. На тај начин би требало лагано и континуирано да се ради на ослобађању покрајине од антинародног, па чак у неким видовима и антидржавног, естаблишмента који јој је засео на грабачу и направио од некада богатог краја једну од насиромашнијих „регија“ у окружењу.

У тренутцима када се у деценијама ненаклоњеном међународном окружењу Србија суочава са низом често опсаних изазова (од којих су проблем Косова и економске стабилности највећи) одбрана државе и народа на новом жаришту није нимало лака. Но, политика беспоговорног попуштања свим захтевима аутономашке екстремистичке камариле је доживела дебакл за последњих неколико година те се стратегија реализације легалних државних, друштвених и политичких интереса намеће као једино исправна, али и једина могућа.

Србија и њена нова власт би требали да покажу чврстину када је у питању најављена „врућа јесен“ у Војводини (уколико она заиста буде „врућа“ како се најављује), јер само тако може да се нада развлашћивању војвођанских феудалаца и бирократа, али и онемогућавању отварања неких нових потенцијалних будућих жаришта.

Војвођански феудалци су заиста показали да су „за Војвођански дом спремни“, остаје да се види да ли је Србија спремна да се бори за себе. „Врућа јесен“ ће показати спремност и једне и друге стране да остваре своје циљеве, али и још увек недовољно познат однос снага на релацији између државе и војвођанског сепаратистичког кружока, који је одавно навикнут да јаше на грбачи државе, али и сопствених грађана за чија права се наводно бори.

Но, у светлу последњих догађаја можемо рећи да је једно сигурно, последња одбрана Србија је борба за Војводину. Вековима су се наши претци на овим просторима у оквирима Угарске државе, те турске и хабзбуршке империје, борили за очување српског идентитета и самоуправе. Небројено пута крварили зарад националне афирмације, те остварења историјских народних идеала. Сигурно не зато да би смо ми српску Војводину сада олако, усред српске државе, предали групи корумпираних политиканата и аутономашких хохштаплера.

Извор: http://www.standard.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!