Матија Бећковић: Ко љуби слободу, велик је и храбар као Бог…

Пише Матија Бећковић

Али ако не можемо и не умемо онако како је Кочић зборио некад, можда бисмо могли да замислимо како би зборио сада

 

Зна се чиме је Петар Кочић заслужио да се у његову славу одржава Кочићев збор. Хвала онима који су боље од мене знали чиме сам ја заслужио да зборим на Кочићевом збору и указали ми част прве речи у овој прилици.
Збор је од зборити, па би ваљало бар на Кочићевом збору зборити онако како је зборио Петар Кочић. А то значи да „најкраће, најјасније и на најбољи начин саопштимо оно што имамо да кажемо људима свог језика“, како је Кочићево умеће описао Иво Андрић.
Али ако не можемо и не умемо онако како је Кочић зборио некад, можда бисмо могли да замислимо како би зборио сада. А сада, кад је поново у употреби „неки језик налик на српски“, чини се да ни Кочић не би зборио као Кочић, већ пре као његов јунак Давид Штрбац, симбол српског кетмана, који се захваљивао „земљаној“ влади и „главатим господинима“ што су увели поредак од којег се „милијун душа од силног добра и милине умртвило, па једва дише.“
Ако би Кочић и сада грмео као онда, можда би избегао Црну кућу и „окове без синџира, пооштрене постом и тврдим лежајем“, али не би црне листе, зле језике, злоћудна тумачења и опорочавања. „Сарајевски вечерњи лист“, који је у своје време писао да оно што Кочић пише и говори с науком и литературом нема никакве везе и да је једно обично причало и медекало далматинско, дај Боже да би друкчије писао и сада.
А и како би могао писати друкчије у наше дане кад је ту скоро један једнога тужио суду за увреду части и угледа зато што га је, пред сведоцима, назвао патриотом.
Кочић је био сав од једног комада и једне мисли, једнако је писао и приповетке, и чланке, и писма оцу, и апелације суду. Као да је желео да каже само једну реч, а остале су за њом саме покуљале. Сам је тражио ту једну једину „крупну, моћну, силну, коју душмани не разумију, а народ разумије“, а оног ко хоће да пред судом постигне неки успех саветовао да „у свој говор убацује што више њиховијех ријечи.“

ЗБИРНО ИМЕ ЗА ЈАУКЕ
За сто тридесет и пет година од кад се родио, Петар је остао стена, кочић постао носећи стуб, Кочића главица прерасла у планински врх.
Речено је да у Кочићевом делу нема ни Херцеговине, а камоли Босне, има Босанске крајине, али је у њој цело само Змијање „у којем је све сама својат и родбина“. У том Змијању Кочић није нашао спољашњу него унутрашњу географију и државу, царевину без цара и краљевину без краља, сачувану и запечаћену у језику, као у заветном ковчегу. „Реч је утемељница и неке књиге се могу читати и до краја разумети само на језику на којем су написане и само у одређеном духовном стању – као што је случај са Кураном и арапским језиком“. У речи утемељници је сама бит језика,она што асли, белћим, вајме, рећемо казти, пулсира и у језику Петра Кочића. Змијање постаје моћно као Тибет, а јауци са Змијања збирно име за сва Змијања и све јауке под кровом неба.
Нисам чуо Кочићев глас, али је запамћено да није говорио него грмео. Слушао сам Ћопића и Андрића и чини ми се да ни један, ни други није говорио својим гласом, а Скендер и Меша јесу. Ћопић се уметао у сељака и чинило се да преко фрака носи кожух да би се што боље уклопио и мање штрчао. Андрић је говорио испод гласа да ничим не скреће пажњу на себе, како ни ваздух не би повредио и усталасао. Кочић је прву ноћ у Београду провео на Калемегданској клупи, а ујутру био спроведен у полицију. Ћопић није успео да нађе ујака, па је прву ноћ у Београду преспавао под мостом, на оном истом месту где је на крају пао челом и који се и пре тога звао Бранков. Најздравији изгледа најбрже пуцају. Обојицу су подигли ђедови, један је написао „у ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вај ме, и умријех“, а други „збогом лијепи и страшни животе!“
Не може се говорити о Кочићу, а да се не говори о планинама, ни о планинама, а да се не говори о Кочићу. Не само зато што је своју прву књигу насловио „С планине и испод планине“, ни што је говорио како би, кад би проговориле – говориле планине, него највише зато што је своју отаџбину и њену славу нашао у језику, а својом реченицом потврдио говорно порекло књижевности и постао планина, он сам.
„Велика дела настају тамо где се сретну људи и планине“, мислио је Вилијем Блејк, а доказали и Кочић и Ћопић. Гете је веровао у посебан живот планина, а земљу сматрао огромним живим бићем. Планине су за врлине, планине имају своју личност. Људи који живе у планинама имају се на кога угледати. Оне нас уче како се остаје свој на своме, спокојан и сигуран у смисао свог постојања. До њих се није испео потоп, а поводњи и поплаве не дотичу горње светове. Зато би се Петар Кочић радовао планинама у Републици Српској, што су , од свега што се повило, оне најмање поклекнуле.

ОПШТИ ЛИК ЗАЈЕДНИЧКОГ ПРЕТКА
„Гледам фотографију Петра Кочића и мислим на кога ме подсећа“, записао је Иво Андрић. И одједном: то је Фридрих Ниче! Онај Ниче који је умро на данашњи дан 1900. године. Ми гледамо фотографије и Ничеа и Кочића и чини нам се да су то и млади Његош, и млади Вук Караџић, и млади Марко Миљанов, и млади Радоје Домановић, и млади Ђуро Дамјановић, и млади Ђорђо Сладоје и бркати Рајко Петров Ного, а сви заједно чине општи лик заједничког претка који надноси веђе и бркове над свој род.
Кочићеви јунаци били су стварне личности, а постали су не само књижевни ликови него и национални симболи. Давид Штрбац је српски Петрица Керемпух и српска књижевност нема никог другог ко би у толикој мери изражавао карактер, мисао и судбину целог народа.
Речено је да нико није толико стар да се не би сећао времена кад је био млад. Тако се и ја живо сећам како сам се као младићак, сам самдијан, однекуд обрео у Бања Луци и то, где бих друго, него у градском парку.
Али ту ме дочекао нико други него бронзани Петар Кочић и његов заштитнички гигантски кажипрст. Већ и то би ме охрабрило и утоплило, а поготово кад сам на споменику прочитао речи: „Ко љуби слободу велик је и храбар као Бог, а презрен и гладан као пас. „Читао сам осврћући се да ме ко не види, јер такве речи се нису смеле ни говорити, а камоли писати и уклесавати. Неким чудом су тамо и актуелна свака реч Петра Кочића. И она да „без слободе нема правде“, из писма супрузи и она изговорена у Босанском сабору: „Узели сте нам све, али не дамо вам нашега језика – то нам је једина нада и утјеха!“
У мећави кроз коју пролази Кочићев народ, у навечерје стогодишњице Првог светског рата у којем је био једна од икона Младе Босне, допустите да крај ове речи препустимо речима Петра Кочића:
„Идеш ли, роде? Идем, идем! Мореш ли? Морем, морем! Надесно, надесно! Идеш ли, роде? Идем, идем!
Ајде роде, ајде!“

Реч Матије Бећковића на Кочићевом сабору у Бања Луци, 25. августа 2012.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *