Почетна / Свет / Лов на гене, људе и душе

Лов на гене, људе и душе

Пише Мара Кнежевић Керн

Злоупотреба научног напретка одмакла је толико, да светски моћници, распоређени и по званичним властима и по којекаквим опскурним удружењима, све отвореније распредају о људском инжењерингу

 

Бертранд Расел је 1953. године у делу „Утицај науке на друштво“ написао:
„Научно друштво је још у повоју… Требало би очекивати да ће напредак у физиологији и психологији дати владама много више могућности за контролу индивидуалног менталитета него што је то данас случај, чак и у земљама са тоталитарним режимима. Људи ће од малена бити подвргнути комбинованом режиму исхране, уз инјекције и наредбе да би се произвеле одређене врсте карактера и врсте веровања које власти сматрају пожељним, а свака озбиљна критика моћи постаће немогућа.“

ЧИПОВАЊЕ СТАНОВНИШТВА

[restrictedarea]

Тешко је поверовати да су људска бића, пола века после Раселових предвиђања, постали сужњи либералног тржишта, и да ће људска свест као последњи бастион приватности ускоро постати предмет понуде и потражње. О плановима елита из сенке говори документарни филм „Сенка“ („Shade“), Шепарда Амбеласа и Џејсона Бермаса, у којем се аутори баве злоупотребама гео и биоинжењеринга, као и плановима војне индустрије и „елита из сенке“ за успостављање тоталне контроле над нашим мислима и емоцијама.
Чиповање становништва је стара идеја, први пут обелодањена пред aмеричким Kонгресом 1974. године. Републиканци и демократе су већ тада разматрали могућност масовног уграђивања чипова, што је администрација америчког председника Барака Обаме уградила у Закон о здравственој заштити, у којем се наговештава примена уређаја „Клас 2“ (Class II); другим речима – чиповање становништва. Те давне 1974. је и професор неурохирургије са „Јејла“ др Хосе Делградо, изложио пред Конгресом програм под називом „психохирургија“ намењен „политичкој контроли друштва“, рекавши да човек нема право да развија сопствени разум:
„Ми морамо да осмислимо програм како бисмо контролисали његов мозак.“
Збигњев Бжежински је у књизи „Између два доба“ отишао даље од колеге, наговестивши могућност да се уз помоћ електромагнетних таласа успостави глобална контрола понашања и осећања становништва.
За време Бушове администрације промовисан је „веричип“, микрочиповани имплант намењен „праћењу здравствених промена код пацијената“. Члан Управног одбора компаније „Веричип“ Томи Томпсон, послао је 2007. својој компанији писмени захтев за привремено разрешење „како би имао више слободног времена за учествовања у председничкој предизборној кампањи“. Демократски кандидат Обама је после победе убацио у Закон о здравственој заштити ставку везану за употребу чипова поменуте компаније. Симптоматично је да Томи Томпсон није желео да му се угради овај „безбедносни“ чип, а вероватно ни председник, али је зато разрађена резервна варијанта. У случају неповољне реакције јавног мњења, нанотехнологија ће решити настали проблем: „неверним Томама“ ће микрочипове уграђивати тајно – преко вакцина.
Нанотехнологија ће решити и проблеме драматичног пораста броја самоубистава међу војницима у Афганистану. Пентагон је ангажовао истраживачки центар из Индијане да пронађе лек за ову бољку, па војници у „мировним мисијама“ већ масовно ушмркавају „спреј против самоубиства“, који ће ускоро бити доступан и цивилима, с обзиром на то да је „далеко ефикаснији од антидепресива“.

ДНК ПАКЕТИ
У пропагандној кампањи за редизајнирање и препакивање несавршених људских ДНК пакета, који још увек носе трагове савести, страха, сумње… најексплицитнији је професор Џулијан Савулеску, академик и уредник часописа „Журнал медицинске етике“ („Journal of Medical Ethics“). Он се залаже за „генетско побољшање моралних перформанса новорођене деце“, предвиђајући да ће се креирање такозваних дизајнираних беба сматрати својеврсном „моралном обавезом родитеља, зато што им генетским инжењерингом омогућавамо да одрасту у етички бољу децу“. Овај стручњак у практичној етици тврди да предложене методе дају прилику родитељима да „на време открију недостатке у личности своје деце и предузму мере како би их онемогућили да нанесу штету себи и другима“. Савулеску заговара и незаконите научне активности као „неопходне и добродошле“, како би се омогућио узлет „генетске револуције“.
Оперативним центром „генетске револуције“ руководи ДАРПА (The Defence Advanced Research Projects Agency), а тренутно раде на усавршавању технологије за стварање генетски модификованих трансхуманих војника који „немају потребу за спавањем, јелом, брже трче, носе веће терете, имају способност да надоместе изгубљене удове и да телепатски опште са командним кадром“. Британски дневни лист „Дејли мејл“ даје објашњење како би то могло да функционише:
„Већина техника генетске манипулације подразумева убацивање генетски модификованог ДНК у вирус и његово убризгавање у људско тело. Вирус тада продире у људске ћелије унутар којих се модификован ДНК везује за људски ДНК.“
Мајкл Шнајдер извештава о још једном ДАРПА програму, под радним називом  „Нечујни говор“ – а ради се о читачу мисли. Војни сектор ће ускоро бити снабдевен шлемовима са уграђеним чиповима „у циљу олакшане комуникације са командним кадром“. Истовремено се усавршава програм чиповања војника, „ради контроле физичког и психичког стања“, са крајњим циљем тоталне контроле мисли и емоција уз помоћ „навигаторског“ чипа. Наредба ће стизати директно у мозак војника, „како би командантове жеље постале војникове жеље.“
Сем контроле можданих импулса, ДАРПА ради и на програму „еxоскелетонс“, којим се омогућава повећана физичка издржљивост како би војник сем менталне зависности постао и ефикасна теглећа марва. „Прогресивци“ тријумфују у медијима, приказујући механичка помагала – металне конструкције повезане са удовима – помоћу којих ће човек моћи да преноси терете које у нормалним условима не би могао да подигне.
Међу противницима експеримената са генетским материјалом огласио се и Мајкл Чосудовски, са књигом „Глобализација беде“, а придружио му се и Џон Пилџер оптуживши „недемократско тело, неформално установљено у Женеви, којим се укида Универзална декларација о људским правима и даје легитимитет трговинској пракси која се граничи са криминалом, укључујући патентирање људских облика живота“.
У Србији се темом физичког и психичког насиља над спортистима већ деценијама бави др Љубодраг Симоновић, који у својим књигама посвећеним „олимпијској подвали“ износи податке о осавремењеним методама допинговања, спровођеним уз помоћ генетског инжењеринга и нанотехнологије, које класичним тестовима није могуће детектовати. „Немци признају да своје спортисткиње (међу којима има и малолетних девојчица), после излагања високим температурама уводе у хладну комору, не би ли им појачали издржљивост пред такмичење, а у неким случајевима се намерно изазива трудноћа и у ‘погодном’ тренутку обавља побачај, како би се искористили трудноћом појачани ‘биолошки перформанси’“.

„ОТВОРЕНА НАУКА“
У полемику о етичким принципима генетске манипулације људским бићима укључио се и професор хумане генетике Голсон Лајон. Он је ангажован на истраживању повезаности делова ДНК са конкретним болестима, и залаже се за примену ових метода у медицини, али са забринутошћу констатује да се од 2000. године, кад се започело са „распакивањем“ људског генома, у област хумане генетике слио велики новац:
„Инвеститори у овој научној дисциплини виде само неограничен извор зараде, а услед неприпремљености данашњих лекара за нове изазове научници неометано експериментишу с људским материјалом. При том, молекуларни генетичари не преузимају никакву одговорност, сматрајући да ће настале проблеме решавати неко други, нити су отворени за јавну расправу о веома важним факторима везаним за научна и биомедицинска истраживања. Хумани генетичари се понашају као ловци, специјализовани за лов на одређени ген (везан за одређену болест), а свој проналазак доживљавају као трофеј: изнесу га, наплате, и иду даље, не настављајући да развијају своје откриће. При том се занемарује чињеница да је наш свет створен с невероватном прецизношћу и одржава се захваљујући природној равнотежи, а кад почнемо да петљамо с основним елементима на којима је изграђен живот, отварамо Пандорину кутију с несагледивим последицама. Несхватљива је ароганција оних који сматрају да могу да трансформишу наше биљке, животиње, чак и бебе, у застрашујуће генетске монструме и да ће све бити у реду“.
Хумани генетичар Мајкл Нилсен позива у помоћ најширу јавност, не би ли заједничким снагама  зауставила „опасне игре“ спровођене у научним лабораторијама. Нилсен заговара приближавање науке свим људима, тврдећи да они морају бити упознати са опасностима генетског инжењеринга и укључени у доношење одлука о примени „научних достигнућа“ која нарушавају природни ток ствари и угрожавају опстанак људске врсте какву познајемо. Нилсен тврди да за научне, као и за политичке одлуке, мора постојати консензус свих којих се то тиче, уз предлог да Интернет постане глобална просветитељска трибина, на којој ће свако моћи да се упозна са садржајем актуелних научних истраживања и на основу тога формира сопствено мишљење. „Наука мора бити отворена како би остварила потенцијале које има. ‘Отворена наука’ требало би да постане део наше културе, предмет који ће бити разумљив и доступан сваком образованом лаику, и његово неотуђиво право да о научним достигнућима доноси свој суд“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *