Кроатофилија на РТС: Ваше право да знате све, не?

Пише Миодраг Зарковић

Да ли се икада раније у „Дневнику“ десило да једна земља, било која, буде тако издашно присутна тако разноликим поводима као Хрватска на нашем Јавном сервису?

 

Осим што је необјашњива на разумном нивоу, кроатофилија је изгледа и заразна: Александар Тијанић је, попут носиоца вируса, неком нарочитом наклоношћу према свему што долази из Хрватске инфицирао изгледа целокупан кадар Радио-телевизије Србије. После „Дневника“ од недеље 12. августа, савршено је јасно да ту више чак и није реч о кроатофилији, већ о кроатоманији, о својеврсној опседнутости Хрватском и Хрватима, због које је дотична информативна емисија деловала малтене као да је припремана у Загребу.
У 37 минута, колико је трајао „Дневник“, приказана су чак три прилога која се тичу првенствено Хрватске, или пак региона али тако да је ипак Хрватска у главној улози. Најпре је, и то већ у 13. минуту емисије, пуштен прилог о најновијим покушајима хрватских власти да се изборе са департизацијом: као, тамошње Министарство саобраћаја поставља руководиоце државних предузећа на годину дана, па тек ако покажу резултате нуди им се трогодишње продужење уговора. Чак и да занемаримо то што је описани модел толико растегљив и неопипљив колико јесте (ко утврђује и по којим мерилима да ли су постављени руководиоци урадили нешто добро или нису?), остаје чињеница да се модел још није искуствено доказао, већ да је и у Хрватској тек у повоју. Зашто је онда, под милим богом, уредништву „Дневника“ пало на памет да замара гледалиште овим примером?!
Десетак минута касније, „Дневник“ се бавио падом наталитета у целом региону. И опет је некако Хрватска била у главној улози, поред Србије нормално. Иако је у прилогу речено да је по овом питању најугроженија Румунија, аутори прилога нису узели изјаву никоме из Румуније, већ је једини странац који је добио прилику да прозбори коју реч о демографским приликама у својој држави, била извесна Сњежана Мрђен, професорка демографије из Задра!
Одмах за овим, уследила је најава европских спортских игара за трансплантиране и особе које иду на дијализу. Где ће игре бити одржане? Замислите – у Загребу! И то пуну седмицу после приказаног прилога. Игре, дакле, почињу не сутрадан, не ни прекосутра, него пуну недељу после „Дневника“ који их најављује. Зашто се онда „Дневнику“ толико журило са најавом? Зашто, уосталом, није „Дневник“ искористио тај повод да обавести јавност о приликама и потребама овдашњих трансплантираних и особа на дијализи, него је све било подређено учешћу Србије на тој спортској смотри, а на крају и хваљењу Хрватске као земље са највећим бројем остварених донација по глави становника?
Три прилога о Хрватској! У просрпском „Дневнику“! Да није то мало претерано?! Да ли се икада раније у „Дневнику“ десило да једна земља, било која, буде тако издашно присутна тако разноликим поводима? При том, треба имати на уму да су тог дана завршене Олимпијске игре у Лондону, те да је спортски блок вести био опширнији него иначе. Да није било ОИ, златне медаље Милице Мандић и бронзе ватерполиста, испало би да је пола „Дневника“ било посвећено хрватским приликама и неприликама.
Тијанић је, да се вратимо на њега, у вишедеценијској новинарско-уредничко-директорској каријери једва успевао да прикрије личну опседнутост Хрватском. Такав је и на „РТС“-у: ко шта ради, он се пореди са „ХРТ“-ом и њиховим буџетом, гледаношћу и програмом. Његова опседнутост и није неразумљива, јер се својевремено и прославио пишући за хрватске часописе. Могуће је да он има разлога да им буде захвалан и вечито на услузи. Србија и српска јавност, међутим, имају сасвим другачија искуства. Чак и ако следите оне клиначке поштапалице о „миру и сарадњи“ у „региону“, ипак морате да имате у виду и Јасеновац, и бомбардовање колоне избеглица, и Томпсонов концерт са 70.000 посетилаца: све су то, напросто, и болна и нерешена питања, заједно са још многим другим оптерећењима у српско-хрватским односима. И зато његова кроатофилија, на коју има право у тишини свога дома или већ тамо где представља самог себе, не би смела да се попут заразе шири Јавним сервисом, јер тај сервис издржава Србија.
Укапирали смо да Тијанићев „РТС“ није „наше право да знамо све“, иако се тако хвалише. Али, не мора баш да буде ни наша обавеза да се дивимо Хрватској или бринемо за њу.
(Чисто теоретски, можда за овај излив кроатофилије у етар није био одговоран непосредно Тијанић. У том случају, вреди поменути да су као уредници овог „Дневника“ били потписани Милорад Весић и Светлана Јанићијевић, док је реализација приписана Светлани Клубичко. Уредник информативног програма „РТС“-а је, ваља подсетити, оно митско биће Ненад Љ. Стефановић.)

***
Емисија „Око“ је на летњем распусту. Гледаоцима је, када су Зорана Станојевића видели како извештава са Олимпијских игара (нарочито са ватерполо утакмица), могло да изгледа да је овај водитељ сада покренуо емисију „Прст у око“. По систему: ево мене у Лондону, одакле ни по чему нисам заслужио да извештавам, али може ми се да ваше паре спискам на своје хирове, а ви цркните.
Последњег такмичарског дана, међутим, имали смо прилике да се уверимо да то ипак није онај Зоран Станојевић из „Ока“, већ нека друга, генетски модификована јединка која само личи на нашег Зокија. У разговору са играчима, наиме, Станојевићев двојник је признао да се „не разуме превише у ватерполо“. Дабоме, није то онај Станојевић. Онај, кога знамо, никада не би признао да нешто измиче његовом схватању.

***
Директан пренос дочека српских олимпијаца – отужност ове приредбе је, иначе, већ превршила меру, али то је за неку другу причу – био је поверен неколицини новинара и водитеља „РТС“-а, између осталих и Душици Спасић. Штета што је Душица касније током преноса покварила утисак (нарочито када је причала за време извођења химне!), али је у првом делу била добродошло освежење. Природним и опуштеним, а не снисходљивим ставом, успела је да разговоре са спортским и градским функционерима учини чак и занимљивим. Ваљда због тога што и није део спортске редакције, деловала је неупоредиво спонтаније од колега. Што нас је подсетило колико се тај мучени Јавни сервис иначе дави у понизности према саговорницима, и колико прија када неко искочи из тог изанђалог, све напорнијег обрасца.

5 коментара

  1. ломитељ

    Ма Тијанић је бре болестан човек! Има којекаве фиксације, опсесије, маније праћења… све оно што га квалификује за пацијента на одељењу психијатрије. А то што се Хрватска све више помиње у Србији је тема за полицију. Финансијску и Дачићеву. Ко је кога, када и колико “подмазао” за оволико рекламирање државе која нас блати где стигне?

  2. tog (‘stimulisanog’) ‘kroatofilstva’ – ima na raznim stranama ?! “Besplatna” letovanja – ne samo za ljude i medija – vec i za neke politicare ( cak i ‘lokalne’) ?! Pitanje je, da li Hrvati to rade samo za ‘sebe’ (naucnici znaju i za njihove pretenzije prema celoj Vojvodini ?!) ili, ponesto i ‘usluzno’ . za ‘trecu stranu’ ( kao dobri poznavaoci ‘prilika’ ) ?! A beogradski mediji – prilicno su ‘praceni’ u – Vojvodini ?! Otuda i ‘paradoksalna’ slika : hteli su (Hrvati) posto -poto da se ‘oslobode’ i konacnu
    nezavisnost’ a ovamo – eto ih po medijima , k’o da su “najrodjeniji” ?! A da li su, pojedini medijski radnici jeftiniji od prostitutki – to nama, van te ‘branse’ nije bas najpoznatije ?! Svaka Vam cast na strpljenju, sto pratite zbivanja u medijskoj ‘barustini’…!

  3. Sve dok ova ili neka sledeca vlast,ne natera generalnog direktora RTS-a,da polozi racune,nema nista od tako zeljenih promena. Tadic i njegova kamarila,odose ralativno lako s malo roptanja i nesto suza.
    Predsednici opstina,direktori javnih preduzeca,clanovi kojekakvih izmisljenih odbora i formuma,samo se smeskaju,trose nezaradjene pare i po vec oprobanom pravilu,laj ali ne ujedaj,decenijama uzivaju u vrlo sumnjivo stecenim privilegijama. Jednom reci,s drzavnicima s lako izalazi na kraj,ali sa masnim i dobro organizovanim birokratama,koji su u Srbiji,najcesce i obicni lopovi,nema jednostavnih resenja, Njih cuva njihov debeli obraz i podebelo dupe…

  4. Treba prosetati malo vatikanskom tvorevinom i pokusati cuti sta nam misle i zele komsije .
    Recimo u Rijeci na “autobuskom kolodvoru” ne smijete pitati kad ide autobus za Banjaluku jer mozete fasovati debele batine. Ako pitate za hljeb u radnji slijeduje vas samarcina itd itd, Nedavno sam bio svjedok radosti odlaska na more jedne novosadske porodice/isli su u Zadar/ a radovali se kao da idu u Porto-Prens na Karibima. I nisam mogao da odolim a da ih ne priupitam da nece mozda da svrate do Gradine, posto im je usput. Naravno da nisu razumjeli i naravno da su pitali a gdje ti je ta Gradina? I kakvu plazu ima?
    Sve dok u Srbiji budu na vlasti mali brozovici tj IV generacija brozovica , smrtni neprijatelji i nazalost prve komsije ima da nam kroje kapu.
    Dokle Srbi ovako i koliko vam treba da se osolite, jeste li slijepi kraj zdravih ociju

  5. Зоран Ђорђевић

    За Брозова времена кроатофилија је легализована у Србији, као што је србофобија легализована у Хрватској.
    Ја сам већ превалио шездесету и много тога се сећам. Рецимо, песма “Тамо далеко” се морала певати са бенигним и уопштеним стихом: “…тамо је домовина”. А они су “лијепу њихову” певали кад год су и где год су хтели.
    Мало је фалило па да почнемо да се представљамо са – “Ја сам, да простите, Србин”. Једино су Срби били прво Југословени, па онда Срби. Хрвати су увек били само Хрвати. Словенци такође. Ретки међу њима су се изјашњавали као Југословени.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *