Књига је најбољи друг

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Економске књиге указују на утабане, а добре, путеве развоја. Без економске слободе безуспешна je свака државна интервенција. А баш та врста слободе је у Србији угрожена

 

Првих сто дана после избора искористила је нова Влада Србије за сопствено конституисање. Јавност је (напокон) проверила истину да је једнопартијски систем у Србији преживео транзициони талас деведесетих. Показало се да све странке деле исте (евроатлантске) вредности, па је свака комбинација у формирању владајуће коалиције била вероватна. Али фракцијске (тзв. међупартијске) размирице толико су јаке, да је било немогуће избећи грубу предизборну кампању, коју су поражене фракције (странке) наставиле и после избора.

[restrictedarea]

ДОГОВОР    
Уплашила ме је вест о опширном и детаљном коалиционом договору постигнутом међу партијама које су решиле да поделе власт. Признајте да би сваког од нас забринула вест да су играчи рукометне репрезентација Србије потписали детаљни протокол о томе како ће играти на „Олимпијским играма“, колико ће пута у току сваке утакмице ко (и коме) додати лопту, а колико пута сваки играч има право да покуша срећу шутом из даљине. Шта бисте мислили о тимској игри и колективном духу репрезентације? Вероватно слично што и о влади која се детаљно (унапред) договорила о парцелизацији надлежности појединачних, страначких, министарстава.
Експозе председника Дачића вероватно представља резиме дуготрајних и принципијелних договарања међу странкама о томе где је потребно „захватати“, где „резати“, а где би држава требало да „долије“, пошто је баш тамо помоћ „шире заједнице“ ургентна, неопходна и – сврсисходна. Добро је што је у први план истакнут интерес Србије и њеног опстанка (патриотски принцип), али ме плаши да су обећања о „доливањима“ многобројна и конкретна, а наговештаји „резања“ недовољно бројни и магловити.

НАМЕРЕ    
Поменуто је нпр. смањење броја агенција и редукција државне администрације, али нису поменути НВО-и, сервиси, економска дипломатија, бројне комисије… Економисти знају да је најбитније које ће ставке буџета бити срезане, не само као извор смањења буџетског дефицита, него пре свега као пример да је држава спремна да призна своје грешке у недотупавном имитирању других, богатијих заједница.
Уплашили су ме мандатарови наговештаји формирања Развојне банке, која би, за разлику од осталих банака, на некомерцијалној основи давала јефтине кредите „тамо где они дају највеће ефекте“. Да ли се некад неко запитао зашто банке не желе да кредитирају те тако рентабилне пројекте? И зашто су развојне банке у земљама са слабим правним поретком (каква је Србија) често биле позорнице бројних злоупотреба (и корупције)? Осим тога, зашто би те сјајне пројекте морали да „пронађу“ државни експерти, а финансирају – порески обвезници?

САВЕТ    
Поставите себи логично питање: колико бисте били спремни да подмитите некога да вам обезбеди кредит од 1.000.000 евра по каматној стопи један одсто годишње, ако се на финансијском тржишту кредити пласирају уз стопу од девет одсто  годишње? Ах, немојте питати како ћете премостити административне „контроле и услове“, пошто на та тривијална „папиролошка“ питања одговор зна скоро сваки основац (тај основац ће после неколико успешних операција на „баронском“ тржишту постати већ прави тајкунчић). А тек кад чује да ће „развој“ бити подржан и средствима девизних резерви, па и из примарне емисије, еј?
На ваше оправдано питање: зашто описујем тај нежељени  сценарио, немам други одговор осим једног – позната су ми економска искуства Србије и Југославије са развојним фондовима, покретањима инвестиционих циклуса, као и процеса привредног препорода. Реч „привредни препород“ (баш као и реч „преокрет“) изазивају и код мене страх и гађење – неку врсту потиштености коју, вероватно, осећају овце пре шишања. Нарочито када не воле да их шишају.
Зато ми се не допада ни идеја новог председника владе о формирању Националног савета за привредни препород (уф, још један савет!) Истина је да председници многих влада имају сличне тимове саветника, али су, код нас, такве дискусионе трибине „умних глава“ дале скромне резултате. Можда ће некоме бити симпатично да слуша јадиковке чланова Савета како их „нико не слуша“, а неким министрима ће бити мило да чују да ни најумније главе не могу да се усагласе, па власт може да ради што год хоће.

ХЕРОЈ НИКОЛА    
Ипак, економске књиге (и доктрине) указују на утабане, а добре, путеве развоја. Књига је најбољи друг! Чак и заговорници регулације бројних области економског живота (Штиглиц и Кругман) наглашавају да главну улогу у привреди игра приватни сектор – и слободно тржиште. Без економске слободе показаће се безуспешна и свака државна интервенција. А баш та врста слободе у Србији је највише угрожена.
Некима ће звучати необично, али наде Србије и њен привредни просперитет у рукама су Николе Селаковића, најмлађег министра у новој влади, који мора да отклони разорне последице које је Тадићева власт оставила у систему правосуђа.  Јачање својинске и уговорне сигурности, као и просторног реда, ослободиће привреду туторства политике, па ће се покренути, ако буде среће, огромна енергија приватне иницијативе, уз раст производње и запослености.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. … buduci od malo drugacije struke, cenim znanje ekonomista… Ali, znajuci iz prakse, da se sustina i najvecih poslova moze svesti – na par recenica, po mom skromnom misljenju, najbolji su oni savetnici koji, poput nekog ekstrakta ili koncentrata pruzaju kratke pouke kao plod vrhunski strucnog rasudjivanja ?! A dobar je onaj domacin, koji izabere – najbolje, iskusne savetodavce ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *