„Клип“: Једно празно и мрачно „мора да се види“

Пише Владислав Панов

Колико ће одбијање Русије да у својој земљи приказује српски филм „Клип“ – сниман иначе не за биоскопе, посебно не овдашње, већ управо за одабране фестивале – начинити непотребну рекламу овом у неким крајевима света хваљеном и награђиваном остварењу, није толико битно. Важније је да је код нас таква заштита изостала…

 

Недавно је Министарство културе Русије трајно забранило дистрибуцију српског филма „Клип“, Маје Милош, „како би се заштитила деца од информација које би могле да донесу штету њиховом здрављу и развоју“. Оправдано и за сваку похвалу, ако ништа друго учинили су то у складу са својим прописима. Међутим, овом за српски целулоидни производ новијег времена типично чемерном, ултранихилистичком и разорно декадентном филму је оваквом одлуком омогућен незаслужен култни статус. Постао је преко ноћи и на много ширем простору, иако потпуно црн и празан, жељена роба.
Нешто што „мора да се види“.

[restrictedarea]

ЦИНИЗАМ БЕЗ МЕРЕ
Слично као и претходни „шокантни“, „храбри“ и „напредни“ филм с којим је покренут наопаки нови црни талас у нашој кинематографији, злогласни „Српски филм“, и „Клип“ Маје Милош причама о забранама или њиховим применама добија на значају. Сада се на сва уста прича о њему, полемише и разглаба на Интернету, у медијима, свуда. Посебно се, по обичају, најбоље чују они који једва чекају да истакну заосталост руске културе, политике и нације. Наравно, наша се заосталост подразумева. И толико је већ постала медијски експонирана да више нико не сме ни да се усуди да јавно осуди било коју глорификацију декаденције. „Клип“ је, наравно, усхићено награђиван на западним фестивалима, углас величан због своје храбрости и уметничких квалитета (пажљиво су, дакако, бирани они у земљама које су „најнапредније“, па је фестивалски живот започет тријумфом на Фестивалу у Ротердаму). Својеврсни је цинизам што су нам га недавно добре комшије на Фестивалу у Мотовуну прогласили најбољим у региону. Допало им се српско црнило, по обичају.
Добро, да погледамо те квалитете и храброст. „Клип“ има јадну продукцију, као и већина наших филмова. Тенденциозно је негативан, тематски мрачан, дакле сасвим на линији, удворички заправо, управо према онима од којих се очекују хвалоспеви и награде. Опет као већина наших филмова. Није, дакле, ни сниман за биоскопе, посебно не овдашње, већ управо за одабране фестивале. Готово је сигурно да су намерно гурнули филм Русима знајући да га оваквог никада неће приказивати. Прича о забрани је одлична реклама, уметничка (тај потез заиста представља уметнички манир) провокација своје врсте. Нико не помиње да би покушај дистрибуције оваквог филма у већем делу света једнако био осујећен најоштријим ознакама које ограничавају приступ малолетне публике или пројекције дозвољавају у само одређеним терминима, односно специјализованим биоскопима. То, међутим, не би била никаква вест. Забрана је далеко квалитетнија реакција за последично билдовање користи од антирекламе. Није, изгледа, битно ни што није реч о руској забрани, већ о одлуци да се нешто не прихвата и не увози. Једноставно, није купљено. Није им потребно.
Филм „Клип“, заправо, никоме није потребан. Осим, наравно, просвећеним сексуалним сладокусцима које сада сасвим легално могу да оду у биоскоп и да се наслађују малолетничком порнографијом, која је, иначе, кажњива. Без обзира на то што су аутори на крају филма написали да у сценама секса нису учествовали малолетници, контекст сексуалних призора сугерише супротно. Секс није фингиран, само су то, наводно, његови протагонисти. Могла би да се поведе правна расправа да ли би и тако нешто спадало у кажњиву порнографију.

НАВОДНО СРПСКИ ГЕТО
Када би овај свет иоле био нормалнији, када не би био у овако дубокој моралној кризи и поносно огрезао у декаденцију, кадрови којим се „Клип“ дичи били би сигурно срамни за свакога. Али не због секса, него због начина на који је злоупотребљен, приказан као прљава деградација младости, као оружје за обрачун и испољавање садистичке мржње према самом животу. Аутори наводно имају оправдање да су оваквим призорима покушали да покажу како је тежак и, посебно за младост, безизлазно чемеран живот у данашњој Србији. Родитељи су очајни, фрустрирани, у тешким проблемима, професори незаинтересовани или ретардирани, друштво без перспективе, морално девастирано и неизлечиво депресивно. Све је сиво, јадно, празно и бедно. Чак и локације на којима су снимане све сцене делују као постапокалиптични бетонски гето. У њему се младост „забавља“ уз најужаснију турбо-фолк музику, сви се дрогирају и опијају, а секс користе као средство за ратовање и понижавање, а не за вођење љубави. Једини доказ да нисмо у каменом добу су мобилни телефони који дрољама од девојака (баш су тако приказане све до једне) користе за снимање својих сексуалних атрибута или односа, да би се потом таквим снимцима хвалиле преко Интернета. Да, свега тога има. Али није СВЕ у Србији тако. Нису сви професори безвредни и ретардирани, нису сви родитељи незаинтересовани, нису сви млади људи сексуални манијаци, наркомани и дроље. Али, прича о добрим младим људима, одличним ђацима, о онима који знањем одушевљавају свет и успесима буде оптимизам својим вршњацима и целој земљи (замислите и таквих још има) нису тема за холандске и комшијске фестивале и величања због „храбрости“, уметничке и сваке друге „слободе“ препознате у кадровима експлицитног оралног секса сниманог телефонском камером, обесности према вршњацима, раскалашности на „журкама“, бездушности према болесним и брижним родитељима, мржње према најближим сродницима, неискрености према пријатељима. То је уметност? То је храброст? Да ли се тако указује на проблеме неког друштва? И, ако се и указује, да ли се тиме жели било каква промена? Већ непријатно и болесно дуго наша кинематографија себично искоришћава стереотипе о нашем црнилу, заосталости, социјалне и сваке друге назадности. То чини и овај филм. Он се завршава „љубавним“ обрачуном главних јунака који с једнаким жаром и са истом страшћу размењују песнице и пољупце. Љубе се крвави! То је свакако Србија коју напредни свет воли да види. Није у реду да им ускратимо то задовољство.

[/restrictedarea]