Кадија те тужи, кадија ти суди, кадија те краде

Пише Миодраг Зарковић

Најобимније штампано издање Тужилаштва за ратне злочине, књига „Речи и недела“, спорна је не само у моралном и етичком смислу, због предвидивог против српског тона, већ и због чудноватих појединости у изради и штампању књиге, које су на самој граници законитости, ако не и иза ње

 

Амбасадорка САД у Србији Мери Ворлик и портпарол Тужилаштва за ратне злочине Бруно Векарић

Могуће проневере и новчане злоупотребе у Тужилашву за ратне злочине нису ни изблиза раскошне и живописне попут оних нашироко помињаних у вези са „Агробанком“, али упркос томе завређују изразиту пажњу. Много значајнији него што открива њихова пука материјална вредност, сумњиви поступци запослених у Тужилаштву, као и самог Тужилаштва као целине, указују на системске пропусте у самом корену савременог српског друштва: о трошку пореских обвезника, тј. грађана Србије, скупина једва прикривених хрватских лобиста не само да инквизиторски утерује беспризорну хашку „правду“ у овдашњу јавност, већ и осионо остварује личне добити на недоличне, ако не и отворено кривичне начине.
Како другачије објаснити чињеницу да је књигу „Речи и недела“ Тужилаштво издало у сарадњи са приватном фирмом чије је одговорно лице Јасна Шарчевић-Јанковић, иначе дугогодишња службеница управо Тужилаштва за ратне злочине? Фирма се зове „Центар за транзиционе процесе“, у Агенцији за привредне регистре као овлашћено лице наведена је Јасна Шарчевић-Јанковић, а према уговору о саиздаваштву између Тужилаштва (означено као `суиздавач`) и „Центра“ (означен као `издавач`), овом другом су поверени задаци штампања књиге „Речи и недела“. Цена штампања није наведена у уговору – такви подаци се обично и изостављају из сличних споразума, већ су уређени профактурама и фактурама – али је реч и о обимном (безмало 500 страна) и о раскошном издању, одштампаном на изузетно квалитетном папиру, тако да је вредност посла свакако била довољна за могуће изазивање нечије похлепе.

ШЕТАЈУ СЕ ПО АМЕРИКАМА

[restrictedarea]

Да ли је заиста била реч о похлепи или нечем другом, „Печат“ није успео да сазна упркос томе што је пробао да добије одговор на то питање баш у самом Тужилаштву за ратне злочине. Тамо, међутим, одговора није било, пошто није било ни запослених јер су сви били одсутни током протекле седмице. Особље Тужилаштва било је, наиме, разасуто широм планете, по годишњим одморима. Буквално широм планете, пошто нам је љубазна особа која је одговарала на телефонске позиве рекла да је Јасна Шарчевић-Јанковић „на другом континенту“ и да зато никако није у стању да разговара са нама пре него што се врати у Београд. Није био у стању ни Бруно Векарић, портпарол Тужилаштва и заменик тужиоца Владимира Вукчевића, пошто је и он био на одмору у иностранству. У сваком случају, „Печату“ је речено да до наредне седмице, када ће се поменути вратити у Београд и на своје дужности, нико не може да нам пружи одговоре везане за спорну књигу.
Поред израде књиге, могло би да буде спорно и излажење повременог стручног часописа „Правда у транзицији“, такође у издању Тужилаштва за ратне злочине. Главна уредница часописа поново је поливалентна Јасна Шарчевић-Јанковић, заједно са својом фирмом, а под редакцијом су наведена бројна имена, од којих су нека прилично позната нашој јавности (рецимо Гордана Суша, или Милош Васић, па и незаобилазни Филип Шварм). Можда и најпознатије име јесте Антонела Риха, већ годинама водитељка политичких емисија на „РТС“-у, где је прешла са „Б92“. Судећи по њеном досадашњем ангажману на Јавном сервису, најлогичније је закључити да је Антонела Риха тамо стално запослена, с обзиром на то да је била укључена у разне пројекте (водила је „Распакивање“, а сада је, пошто је „Распакивање“ упокојено, распоређена у екипу која прави „Око“); рекло би се, дакле, да је искључена могућност да Риха сарађује са „РТС“-ом на бази неког временски или како другачије ограниченог уговора о сарадњи (попут неких других кадрова приспелих на „РТС“ у минулим годинама). Како је реално претпоставити да ангажман у „Правди у транзицији“ није добровољан већ да чланови редакције добијају одређене хонораре, а и „РТС“ и Тужилаштво за ратне злочине издржавају се средствима грађана Србије, испада да је Антонела Риха некако постигла да из републичког буџета захвата на више места. То се, лаички, не би могло назвати сукобом интереса, колико умножавањем истих.
„Правда у транзицији“, иначе, излази врло нередовно. Званично пријављен као двомесечник, овај часопис је само у прво време (покренут је 2005. године) излазио на два месеца, док се касније проредио толико да по непостојаности већ конкурише доскоро недодирљивом „Статусу“ Славише Лекића. Последњи број „Правде у транзицији“ изашао је маја прошле године.
И у овом часопису, а и у фирми „Центар за транзиционе процесе“, међу одговорним лицима набројана је и доскорашња министарка правде Снежана Маловић, што целој причи даје још злослутнији тон, с обзиром на то да је Снежана Маловић била у Кабинету Мирка Цветковића управо у доба припреме и израде књиге „Речи и недела“.

РЕЧИ НАТОПЉЕНЕ ПРЕТРЕРАНОМ АМБИЦИЈОМ
Толико, за сада, о облику наведених делатности Тужилаштва за ратне злочине. А сада мало о суштини. Односно, о садржају књиге „Реч и недела“, званично представљене 2. децембра прошле године.
Наведен као „уредник“ књиге, Бруно Векарић написао је уводну реч, у чијем закључку стоји:
„Сврха је ове публикације да на једном месту прикупи текстове који се баве овим и ширим питањима односа медија и ратних злочина како би се нашем правосуђу омогућило да, уз подршку струке и самих медија, потражи одговоре на ова и друга питања и на стручно коректан и професионалан начин утемељи евентуалне будуће поступке који би могли да се воде против одговорних особа у медијима Србије.“
Из каквих год побуда да ју је написао, Векарић је овом реченицом неминовно само додатно унизио сопствени углед. Векарић, на пример, тврди да је сврха публикације та да „на једном месту прикупи текстове“ са одређеном тематиком, али се овим преамбициозним склопом речи прикрива чињеница да се не ради ни о каквом зборнику чланака, већ о нарученим радовима. Нису ови текстови већ постојали или били у настајању независно од књиге, па их је Векарић само „прикупио на једном месту“, већ је, напротив, Тужилаштво прикупило ауторе, а онда им задало одређену тему. Сви текстови у „Речима и неделима“ су, једноставно, наменски написани за „Речи и недела“. И сви су врло једнострани, сагласни са познатим ставовима Тужилаштва и самог Векарића, према којима су многи српски извештачи из деведесетих непосредно одговорни за „ратне злочине“. Од како је, почетком апсолутистичког режима Бориса Тадића (2008-2012), покренуто питање новинарске „кривице“ за крвопролића деведесетих, многа угледна пера снажно су и убедљиво оспоравала намеру Тужилаштва да извештачима приписује такву кривицу, али нити један од тих аутора није био позван да учествује у припреми и изради „Речи и недела“. Дакле, ова књига ни у каквом смислу не може да представља „једно место“ на којем су прикупљени сви меродавни углови гледања на постављено питање.
Векарићевим надменим и нетачним позивањем на „струку“, „коректност“ и „професионалност“, не исцрпљује се списак озбиљних огрешења дотичне књиге. То су огрешења не само у вези са чашћу, моралом и логиком, већ и са озбиљношћу у приступу састављању књиге. Колика год средства да су имали на располагању и са које год стране да су их добили, Бруно Векарић и Јасна Шарчевић-Јанковић нису их изгледа нимало потрошили на лектуру и коректуру, тако да у књизи буквално на свакој страни вребају грубе правописне и штампарске грешке, неупоредиво чешће него чак и у дневним, вечито у стисци завршаваним новинама (чисто примера ради: „У већини света“ – тако почиње реченица на страни 158). Мада наоко споредан, и овај је утисак довољан да се схвати колики је немар царевао израдом „Речи и недела“.

ДОБРИ ВОЈНИК МЕСИЋ
Осиона злонамерност аутора вероватно је најочигледнија у одељку „Примери“, започетом на 169. страни. Ту су навелико и надугачко набрајани силни новински, радијски и телевизијски извештаји из последње деценије 20. века, сви до једног представљени као докази „говора мржње“ у српским гласилима из тог времена. Очекивано, већина тих замерки нема никакве везе са животом, и то по два основа: нити су наведени примери страшни, а поготово не толико страшни, колико се аутори књиге труде да их таквима представе, нити се ауторима може беспоговорно веровати, с обзиром на видљиву пристрасност и острашћеност, али и склоност да кривотворе и својим замислима прилагођавају околности, па и чињенице, уместо да их представљају онаквима какве су заиста и биле.
„Примери“ почињу приказом политичких и друштвених прилика у Хрватској после победе ХДЗ-а на изборима 1990. године. Аутори су претрчали преко избацивања Срба као конститутивног народа из новог Устава Хрватске (само је набројано међу првим потезима нових хрватских власти), али су огромну пажњу придали томе како су српски медији извештавали о стању у Хрватској: тако се помиње да је ново хрватско руководство у српским медијима најчешће описивано као „Туђманов режим“; зашто би овакав опис био споран или нетачан (поготово када се има у виду неограничена употреба израза „Милошевићев режим“ у свакодневном јавном говору), аутори се нису потрудили да појасне, али су опис свеједно навели, ваљда желећи да истакну какву заслепљеност српских гласила према Хрватској.
Неколико пасуса даље, на следећој 170. страни, аутори критикују још једно уопштавање везано за хрватске политичке представнике из последњих месеци Југославије:
„Тадашњи хрватски политичари и то без обзира да ли су били екстремни националисти као Фрањо Туђман или Гојко Шушак или умерени и помирљиви као што је на пример био Стјепан Месић се једнако квалификују као усташе.“
Да резимирамо: етичке и моралне процене понашања српских новинара латили су се аутори којима је Стјепан Месић био „умерен“ и „помирљив“! Човек познат по томе што се хвалио да је обавио задатак и растурио Југославију, по томе што је био најближи Туђманов сарадник у доба када је управо Туђман покренуо и оружану побуну против заједничке државе и напад на српску заједницу у Хрватској, али и по томе што је претпрошле године, увелико на крају своје каријере, призивао војну интервенцију против Републике Српске, ауторима „Речи и недела“ служи као пример „умерености“ и „помирљивости“. Да све то не плаћају грађани Србије, још би и могло да буде тужно или смешно…
Чисто да не би нико имао дилему да ли аутори књиге заиста бране и заступају хрватска дипломатска, политичка и војна гледишта, на следећој страни (171) наилазимо на следећи опис:
„Септембра 1991 ЈНА појачана добровољачким јединицама почиње општи напад на Хрватску и дотадашњи локални сукоби ограниченог интензитета прерастају у отворени рат, самим тим и медијско извештавање се радикализује.“
(Важна напомена: у овом, као и у свим осталим цитатима из књиге, редакција „Печата“ оставила је неисправљене грешке из изворног штива; дакле, то што у претходној реченици нема тачке после редног броја, иако граматичко градиво из најранијих разреда основне школе налаже да би је морало бити, и што недостаје неколико запета, јесте допринос Бруна Векарића, Јасне Шарчевић-Јанковић и њихових сарадника; ми смо само, као и остали држављани Србије, невољно и без знања/пристанка платили књигу и њене ствараоце, али нисмо је ни писали ни исправљали.)

„ХРАБРОСТ“ АМЕРИЧКЕ ДОУШНИЦЕ
Остатак „Примера“ је у стилу довољно сличном да можете и сами да претпоставите о каквој се будалаштини ради. Све је ту из већ увелико одомаћеног репертоара наметања српске кривице за свако и једно крвно зрнце просуто у распаду СФРЈ, при чему се извештачима из деведесетих ништа не узима као олакшавајућа околност: ни много горе и крвожедније понашање супротне стране, ни ратне страхоте из којих се извештава, ни контекст, ни неизбежна конфузија проистекла из онако стрмоглавог слома једнопартијске диктатуре на којој је почивала Титова играчка од државе…
Аутори књиге, међутим, нису се зауставили само на деведесетим. Као да су им Ненад Љ. Стефановић и Александар Тијанић обучавали сујете, решили су да у „Речима и неделима“ дају свој суд и о данашњим српским гласилима, тј. о медијској сцени после петооктобарског преврата. То је урађено у још једном повећем одељку „Пост скриптум: медији у Србији данас – ехо деведесетих“, смештеном на сам крај књиге.
Једна од главних јунакиња тог одељка јесте Ивана Дулић Марковић, бивша министарка пољопривреде и потпредседница Владе Србије. Очигледно миљеница ауторског тима књиге, она је представљена као борац без мане и страха, остављена на бранику да трпи налете мрачних, националистичких гласила. На страни 293, овако „непристрасни“ и „професионални“ аутори „Речи и недела“ објашњавају оштро понашање појединих српских медија према Ивани Дулић Марковић:
„Чини се, ипак, да је она своју политичку судбину у Србији одредила храбрим иступом у Парламенту Србије, 1. априла 2005. године, када је, као министарка пољопривреде, описујући стање у српској пољопривреди закључила: `За пољопривреду је важније од доброг семена да смо свесни да смо ми земља у којој је само пре десетак година била највећа икад, икад забележена инфлација, у којој су ницала нова гробља и јаме са лешевима уместо нових воћњака, у којој су уместо бресака хладњачама преношени лешеви, која је бомбардована три месеца и којој су на крају убили премијера.`“
Ове речи Иване Дулић Марковић аутори сматрају „храбрим иступом“! Колико је тај иступ заиста храбар откриле су београдске депеше „Викиликса“, са чијим су садржајем аутори књиге и могли и морали да буду упознати у време рада на књизи. У тим депешама је откривено не само да је Ивана Дулић Марковић у ствари све време била заштићена попут белог медведа јер је уживала подршку америчке амбасаде, већ и да је службеницима амбасаде одавала појединости из рада Владе, па и оговарала друге министре и подривала углед државе, тако да је одиграла чак и ружнију улогу него што су јој српски таблоиди икада приписивали. Аутори „Речи и недела“, међутим, нису сматрали за сходно да те појединости укључе у свој приказ Иване Дулић Марковић, ваљда да не би нарушили представу о њеним „храбрим иступима“.

И НАРАВНО СРЕБРЕНИЦА!
На страни 299. се, у тексту под насловом „Десет дана јула – случај хапшења Радована Караџића“, овако описује стање у Србији после хапшења Радована Караџића:
„Једна особа је преминула од повреда задобијених на протесту, неколико новинара је претучено, 51 полицајац и 23 демонстранта су повређени када је Радован Караџић предат Хашком трибуналу. Улога медија у овом случају није била мала, а ни неутрална.“ Не помиње се да је преминула особа био демонстрант Ранко Панић, као ни то да је човек умро од последица полицијског пребијања.
На 301. страници започиње омиљено опште место овдашњих противсрпских делатника: сребреничка митоманија. Ту, предвидиво, падају у воду сва дотадашња мерила, пошто је очигледно да се аутори књиге према сребреничким погинулима – чији број послушнички слепо преузимају из тужби и пресуда Хашког трибунала – односе као према жртвама вишег реда у односу на српске. Јер, када су описивали медијску слику у Србији деведесетих, тадашњим извештачима су на више места замерали то што су наглашавањем српских страдања подстрекивали мржњу према другим народима; у случају Сребренице, међутим, правило је обрнуто, па се криви они који пострадале муслимане не наглашавају и не оплакују довољно:
„Све је почело првог јунског дана – преподне, на суђењу Слободану Милошевићу, тужилац је приказао филм, прецизније видео запис о томе како седморица Срба, припадници јединице `Шкорпиони`, брутално убијају шест муслимана, од којих су четворо били малолетници. Увече, Телевизија Б92 је у Вестима објавила снимак и разговор са Наташом Кандић у трајању од 20 минута, док је РТС у свом вечерњем дневнику филму посветио – 20 секунди. Сутрадан, 2. јуна, први извештаји, заједно са сликама стравичног злочина, појавили су се у новинама. Али, не у свим и не у истом обиму.“ (стр. 301)
Необично је то што се у овом одељку изразито критички осврће на писање дневног листа „Курир“. Овом таблоиду ставља се на терет то што у јулским данима 2005. није третирао снимак стрељања као најважнији догађај, већ да је предност давао другим актуелностима, на пример Небојши Бакарецу или хапшењу рођеног брата Синише Михајловића. Оно што је необично у осврту, јесте чињеница да је један од аутора књиге, другонаведени Ђорђе Одавић, баш у том периоду радио у „Куриру“. Што је још занимљивије, Одавић изгледа никакве замерке није имао на уређивачку политику „Курира“, јер је са тадашњим уредништвом напустио „Курир“ децембра 2005. и заједно са њима прешао у „Прес“, што све указује на то да је у дотично уредништво имао снажно поверење – у једном тренутку, годинама касније, то поверење је постало и узајамно, пошто је Одавић произведен у уредника једне од рубрика у „Пресу“ управо од стране колега чији морал, па и људскост, сумњичи у „Речима и неделима“.

„БИА, СНАЈКА, БИА“
Када је Одавић био искрен, да ли када је сарађивао са уредништвом „Курира“ и „Преса“ или када је касније те људе и њихову уређивачку политику критиковао, није много ни битно. Између осталог и зато што Одавић и остали аутори упослени на изради „Речи и недела“ ни на који начин нису дорасли задатку, барем оном у који се јавно заклињу. Колико су недорасли, видљиво је и по траљавом цитирању једне колумне коју је јула 2005, у доба свеопште хистерије поводом десетогодишњице „највећег злочина у Европи после Другог светског рата“, у дневном листу „Глас јавности“ објавио потписник чланка који управо читате. С обзиром на то да уз накриво насађен цитат, смештен на страну 303, није наведено ко је и написао колумну, већ је само означено да је преузета из „Гласа јавности“, искључена је могућност да се, барем у том конкретном примеру, ради о некаквом личном разлогу: иза свега у значајној мери стоји и пажљиво неговани јавашлук, дубинско непознавање писања и састављања књига, отужан недостатак одговорности према теми и према читалаштву.
Оно што би, међутим, морало да постане предмет какве темељније истраге, јесте недостатак одговорности према издржаваоцу, тзв. финансијеру. А у случају Тужилаштва за ратне злочине, па и оваквих њихових испада, издржавалац је држава Србија, односно њени грађани. Њима би вишеструка улога Јасне Шарчевић-Јанковић морала да буде врло узнемирујућа, исто као и све остале чудноватости у овом издавачком „подухвату“, а нарочито преовлађујући тон целе књиге. Ако је Бруно Векарић био искрен када је, у последњој реченици уводног обраћања, нагласио да је књига „Речи и недела“ писана зарад тога да „на стручно коректан и професионалан начин утемељи евентуалне будуће поступке који би могли да се воде против одговорних особа у медијима Србије“, онда је застрашујућа злонамерност целог издања утолико опаснија и подложнија што хитнијем испитивању.
Када се у „Балканском шпијуну“ мучена Даница запита ко плаћа толике издајнике што су их браћа Чворовић побележила, девер Ђура јој спремно одговори: „ЦИА, снајка, ЦИА“. Књига „Речи и недела“ показује да је данашња ситуација у Србији много грђа и црња од оне у кући Илије Чворовића из поменутог филма, и да ЦИА више не би могла да фигурише чак ни у комичним приказивањима стварности. Бруно Векарић, Јасна Шарчевић-Јанковић и њихови сарадници просто нам се у лице ругају очигледношћу својих поступака, као и одсуством било каквог прикривања чињенице да њихово противдржавно и противнационално деловање финансирају управо држава и нација против којих су се уротили. Њихово осионо држање и неморално, а вероватно и незаконито пословање, само би морало да олакша одлуку нових власти да се свака и једна делатност Тужилаштва за ратне злочине подробно испита.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Овде нетреба кометар већ државни органи да ураде свој део посла.
    Писци те књиге могули су да ураде једино уз помоћ ЖУТОГ-КАРТЕЛА.
    Тако нешто у држави ГОС, Амбасадорке сигурно могло,пото смо ми
    Срби окупирани ЕУ-НАТО то је могло да се штампа и замисли у понизној улози.

  2. Avatar

    Интересантно је напоменути појаву непотизма породице Векарић у оквиру Министарства правде. Наиме, поменути Бруно Векарић је као што знамо портпарол Специјалног тужилаштва за ратне злочине док је његов отац Ватрослав Векарић члан испитне комисије за полагање правосудног испита у Београду и то на предмету Међународно приватно право. Векарић сениор има неке везе и са Министарством спољних послова, али је битније да су по свој прилици Векарићи од Министарства правде направили своју породичну мануфактуру. Нешто као Ната Месаровић и њен син у правосуђу…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *