Када је православни храм увреда

Пише Стефан Каргановић

Док Србији дели пацке због (не)поштовања слободе вероисповести, Стејт департмент захтева од Српске православне цркве да не гради богомољу у Дугом Пољу код Сребренице, већ да је „измјести на прикладнију локацију“. Игром случаја, исти захтев претходно су изнели званично Сарајево и „Мајке Сребренице“

 

Тешко је замислити савремени свет без нормативних придика из Стејт департмента и сличних центара из којих савест човечанства благонаклоно  зрачи. Пре десетак дана, од те меродавне моралне установе примили смо отрежњујући извештај о поштовању верских слобода у региону. Суштина тог извештаја већ је позната јавности; у области поштовања слободе вероисповести, Србија се шаље на поправни испит. Самопрокламоване власти на Косову и Метохији, тај су испит положиле, како би се то у Америци рекло, with flying colors (веома успешно, с високом оценом). Регионалним инспекторима Стејт департмента није пало у очи преко 150 разорених православних цркава и манастира на Косову. Они такође нису приметили ни десетине порушених и преораних православних гробаља, нити чињеницу да о верским празницима православни могу да иду јужно од Ибра да посете преостале гробове својих  предака – само под оружаном пратњом међународних снага.
Међутим, са осматрачнице у четврти Фоги ботом у Вашингтону, где је седиште Стејт департмента, те чињенице не утичу на закључак да се „у Србији недовољно поштују верске слободе, јер их ограничавају Устав и закони, а ни влада их у пракси не поштује,“ док „косовска влада у пракси генерално поштује верске слободе, а заштиту пружају и Устав и закони Косова“.
Чак када би, расправе ради, прихватили ову идиличну слику стања конфесионалне слободе на Косову и Метохији, могло би се поставити следеће питање: каква је ситуација другде у региону, бар у оној мери у којој локални службеници Стејт департмента могу да утичу на њен развој?
Ради се о недавној скандалозној интервенцији у црквене послове у Босни и Херцеговини од стране једне установе која нема везе са теологијом – америчке амбасаде у Сарајеву. Срби сребреничког краја, конкретно из насеља Дуго Поље, граде православну цркву на плацу који је за ту сврху поклонио мештанин Стево Илић. Без икаквог законског или моралног упоришта, чињеница да се та црква у изградњи налази на свега 100 метара ваздушном линијом од бошњачког Меморијалног центра у Поточарима постала је повод за конфронтацију.

[restrictedarea]

ПРОВОКАТИВНИ ЗАХТЕВ
Бошњачка страна, подстакнута званичним Сарајевом и предвођена неизбежним „Мајкама Сребренице“, захтева да се изградња православног верског објекта обустави зато што делује „увредљиво и провокативно“ у односу на оближњи Меморијални центар. Да би привидно поткрепили своје наводе, у јавном дискурсу цркву су географски „преместили“ из претежно српског насеља Дуго Поље где се налази (око 200 православних домаћинстава у којима живи преко 1.000 особа), у оближње претежно муслиманско насеље Будак, што би требало да додатно драматизује провокативни карактер пројекта.
Да се изненада није умешао амбасадор САД у Босни и Херцеговини Патрик Мун, ова контроверза сигурно би остала у уобичајеним балканским оквирима. Као прави месечар, Мун је необазриво ушетао у босанско минско  поље где ни он, ни установа коју представља немају шта да траже.
У писму упућеном митрополиту Дабро-босанском Николају, Мун изражава „озбиљну забринутост због недавних догађаја везаних за изградњу српске православне цркве у општини Сребреница“. Да ли се ту ради о непосредној опасности од избијања верског рата, па Мун разматра позивање америчких маринаца  да раздвоје сукобљене стране? Читајмо даље његово обраћање митрополиту: „… с поштовањем од вас захтјевам да позовете Епархију да измјести цркву на прикладнију локацију, како би боље служила српским православним вјерницима у тој области.“
На страну Мунова очигледна и врло хришћански пожртвована брига да се црква, чију изградњу Бошњаци пуком коинциденцијом такође оспоравају, измести само да би се на такав начин створили погодни  услови за ефикасније пружање верских услуга православним парохијанима. Поред тога, у писму пада у очи још неколико ствари. Мун механички понавља дезинформације из бошњачких извора да је место изградње цркве – Будак и да у околини храма скоро да нема православних, што би цркву требало да учини не само потенцијално провокативном већ и излишном. Затим, у аутентичној традицији племенитих „добрих момака“ који у свакој ситуацији несебично траже корист за другог, амбасадор обавештава архијереја да „ми дознајемо да православна заједница у Жутом Мосту, такође у Општини Сребреница, има потребу за црквом.“ Пошто би изградња цркве у близини Меморијалног центра  могла „поткопати напоре у промовисању помирења у Сребреници“ амбасадор добронамерно предлаже (или можда „с поштовањем захтјева“) дислокацију те богомоље на неко мање увредљиво место – Жути Мост.
Надлежни архијереј ће знати да цени ову драгоцену сугестију како да повећа учинак своје пасторалне делатности у сребреничком крају.
Разуме се да дипломате велике и узорне демократије, „града који светли на гори“ како се библијски изражавао Роналд Реган пре него што га је Алцхајмерова болест потпуно савладала, за разлику од неандерталаца, не  користе искључиво тољагу него је вешто комбинују са шаргарепом. У продужетку писма, Мун наглашава помоћ коју амбасада указује Србима (са акцентом на „подршку за повратак 45 српских породица у Мостар“) уз јасну импликацију да би те значајне интервенције у корист Срба убудуће могле изостати уколико се митрополит оглуши на предметни „захтев“. Да озбиљност импликације не остане незапажена, амбасадор у стилу Вита Корлеонеа митрополиту прави  једну неувијену понуду за коју мисли да се не може одбити: „Ми такође настављамо наше напоре код званичника у Кантону Сарајево да ургирају повратак зграде Богословије у Сарајеву – ово питање јавно и даље наглашавам.“
Хмммм… држи ли неко предавања о верској слободи и владавини права?  Српска православна црква треба да се одрекне изградње верског објекта, на шта по закону и по својој мисији има безусловно право, да би нека страна амбасада уложила напоре код власти које спонзорише у Сарајеву да  јој се врати бесправно одузета Богословија, на коју Црква такође има апсолутно право? О чему се ту ради? Ако је то начин трговања у „граду који светли на гори,“ онда није чудо што је оволико потамнео и што његове тољаге изазивају све мање страха, а лицемерно понуђене шаргарепе – све више гнушања.

МУНОВ АНТИСРБИЗАМ
Непозвано мешање амбасадора Муна у локална замешатељства која се налазе изван дипломатског домена није само нешто што би се лако могло  протумачити као једва подношљив пример „антисрбизма“. Оно би могло деловати толико лоше да ни свесрдна помоћ указана још четрдесетпеторици прогнаних Срба, па чак ни фарбање клупа по српским парковима, не би утицало ни најмање да поправи ту катастрофалну перцепцију. Али поред тога, то је и нешто више: пример неоколонијалне неодмерености која својом незграпношћу, да парафразирамо Дејла Карнегија – пријатеље не стиче нигде и губи утицај свуда.
У таргетираној заједници то изазива најдубљи анимозитет. У манипулаторској заједници тренутних корисника овакве врсте пажње то подстиче на неповерење и презир према бахатим „заштитницима“ зато што  се с правом претпоставља да ће се и према њој на исти, силеџијски начин понети кад год им то буде пало на памет.
У сваком случају, то је lose-lose ситуација за америчку спољну политику, која на такав начин одбија од себе све актере без разлике. Ако је амбасадор већ одлучио да игнорише мудре савете Џорџа Вашингтона о томе да би по сваку цену требало избегавати петљање у туђе послове, и ако искрено жели да послужи интересима Сједињених Држава на Балкану, најбоље би то учинио водећи рачуна да не делује исувише отворено као агент једне стране.
А ако баш не може да овлада вештином како се на прави начин ради права ствар, или лоша ствар али дискретно и са стилом, онда је за њега најбоље да уопште не искорачује из делокруга дипломатске праксе. На тај начин никада неће учинити грешку. Можда у историји неће бити забележен као један од великих босанских вицекраљева, али може домороцима да остане у симпатичном сећању.

[/restrictedarea]