Почетна / Култура / Идеолошки загађено сећање Филипа Давида

Идеолошки загађено сећање Филипа Давида

Пише Жељко Симић

Они који су плаћени да демитологизују српску националну свест, да је обескорене и народ као сироче уведу у униформисани свет савремене западњачке антицивилизације, истовремено митологизују своје стратагеме, које су уланчили на хипнотишуће-езотеријским, негативним аксиомима: „те деведесете“, „тај српски национализам“, „тај Ћосићев националистички шињел“, „ох, тај православни клерикализам“…

 

Без икакве поткрепе у искуствено проверљивим аргументима, Филип Давид учитељски дозлабога досадно препричава Кишове теоријске ставове о тоталитарној природи национализма

У расправу поводом посредног превредновања књижевног дела Данила Киша, која је најпре тињала, потом се неподстицајно распламсавала на рубовима стручне јавности, да би свој пароксизам досегнула минуле недеље, незграпно је укорачио књижевник Филип Давид, износећи на таласима Радио-програма „Слободне Европе“ своје старе, безброј пута прежвакаване, бајате ставове препуне општих места и сентименталности о новој (старој) афери, али и бестијалне лажи из догматског арсенала репрезентаната „друге Србије“. Те комесарски интониране судове, вештачки уобличене у форму патетичне одбране лика и дела писца „Пешчаника“, у текст под небулозним и контрадикторним насловом „Злоупотреба имена критичара национализма“ (?!) преточила је новинарка Бранка Михајловић, остављајући читаоце у трауматичној недоумици да ли Кишово име изругују наводни критичари национализма или аутори тобожње десничарске оријентације.

ГОВОР ЗАГАЂЕН ИДЕОЛОГИЈОМ

[restrictedarea]

Наиме, књижевна група „Проза на путу“ већ другу годину расписује конкурс за књижевну награду „Позив на путовање“, чији је циљ – по науму писаца окупљених око једне заједничке идеје – да се афирмише савремена проза у најбољем духу савета који је
имагинарном младом писцу упутио Данило Киш: „Чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологија!“ Вољом Мирјане Миочиновић, која је по пишчевом тестаменту једина овлашћена да води бригу о његовој заоставштини, намера писаца које предводи Владимир Кецмановић осујећена је, тако да се очекивало смиривање страсти и одустајање од уличног дискурса који је учеснике неповратно водио у подручје паланачког скандала и приземног, политикантског надгорњавања. Чинило се да ће и Кецмановићева чиста, племенита естетичка конфесија у којој је безазорно признао да је одлучио да се бави писањем пошто је прочитао „Гробницу за Бориса Давидовича“, као и признање да му је најближи ванкњижевни Кишов став да устаје од стола када му неко каже да Стаљинови и Хитлерови логори нису исто, одлучујуће допринети обуздавању даљих јалових спорења и срозавању расправе на извануметничке претпоставке.
То би се највероватније и догодило да се они који јаросно критикују заговорнике „теорије завере“ нису латили управо инструмената завереничке политичке технологије, у чему, као по правилу, предњачи прегласни, али луцидношћу мањкави књижевник Филип Давид, који гротескним полицијским истражним методама „открива“ да је поменутој групи писаца блиска националистичка идеологија Добрице Ћосића! Без икакве поткрепе у искуствено проверљивим аргументима, Давид надаље учитељски дозлабога досадно препричава Кишове теоријске ставове о тоталитарној природи национализма, понавља да у њему овај писац открива идеологију кича и баналности, али се при том уопште не трудећи  да барем неким софизмом, неким имагинативним обртом доведе у корелацију овако артикулисани идеолошки форматив са Ћосићевим свагдашњим демократским настојањима, што никога не чуди: данас је довољно подичити се ударцем свог копита у Ћосићево дебело месо у
некој локалној биртији, да би се добили аплаузи са галерије мондијалистичких моћника и, саобразно томе, обезбедио (не)одговарајући утицај у споља дизајнираном јавном мњењу ауторитарно зависне данашње Србије. Они који су плаћени да демитологизују српску националну свест, да је обескорене и народ као сироче уведу у униформисани свет савремене западњачке антицивилизације, истовремено митологизују своје стратагеме, које су уланчили на хипнотишуће-езотеријским, негативним аксиомима: „те деведесете“, „тај српски национализам“, „тај Ћосићев националистички шињел“, „ох, тај православни клерикализам“… све мит до мита, уз високопарно позивање на Сартровог Жила, који је породична нула и чија је једина особина да уме да пребледи на помен једне једине теме: Енглеза!
Као да се од Кишове ере, у којој је он оштроумно запажао тамне стране и левог, и десног идеолошког екстремизма, и у уметности даровито транспоновао, у међувремену у наш живот није уселио један другачији, преображени, потуљени, наоко благороднији тоталитаризам који људе убија селективно, али људске душе једнако систематично, планирано и непоколебљиво, што је тај исти Ћосић наслутио и надахнуто уметнички детектовао у својој (непрочитаној) „Бајци“! За ту отрежњујућу антиутопију Давид и њему слични нису ни чули, а камоли да су је читали, руковођени само инстинктом острашњених „политичких животиња“ које би да затру сваку Другост. Што је најгоре, овакви Кишови „пријатељи“ и „следбеници“ бацају сенку на писца „Енциклопедије мртвих“, који засигурно себе није желео да петрифицира као мислиоца, а још мање да од својих аутопоетичких увида сачини канонизовани схоластички бедекер за разумевање и употребу егзистенције! Тек га они, сироти, нису разумели јер га с неким појачаним читалачким маром нису ни читали, већ су  његове аутоироничне опаске претварали у испразне војничке покличе! То нико не чини полетније и инфантилније од Филипа Давида! „Бојим се фраза“, пише Киш у „Горком талогу искуства“ („БИГЗ“, „СКЗ“, „Народна књига“, Београд, 1990, стр. 251). „Тако, још увек кружи фанатизам доктрине. Кружи, без сумње, међу старим поборницима милитантима, везаним за сопствену историју, али и у средњој генерацији, међу онима који се држе корена сопствене доктрине и који не желе да признају промену“ (исто, стр. 247).

ИЗМИШЉАЊА И ЛАЖИ
Да би свој солилоквиј, који се може и читати, учинио још ефектнијим по описаним неомитолошким идеолошким обрасцима, Филип Давид није могао, а да не изваби нешто „из тих деведесетих“, не марећи што прибегава „политичком предвиђању прошлости“, што напросто измишља, што лаже аудиторијум како би свој одијум према протагонистима „националистичког режима“ учинио још убојитијим и сугестивнијим: „Ја се сећам, још у време Милошевића, да је министар културе Жељко Симић објавио велики текст под насловом ‘Данило Киш није ваш, него наш! Дакле, стално неко покушава да присвоји Данила Киша, као да то може.’ Разуме се да ја такав текст никада нисам објавио, нити сам тако банално могао да срочим један тобожњи наум, који је поврх свега мени наручен са самог врха власти, јер, наравно, ‘тих деведесетих’ приглупи националности могли су општити само
будалаштинама и директивама (узгред, ја сам са својих двадесет година прикупио све Кишове текстове из његових раних година и објавио их у зборнику ‘Киш у дијаспори’, разуме се, без икаквих идеолошких или политичких наума).“ Елем, Филип Давид се „не сећа“, јер је у власти оптимизма сећања, по којем би он, по принципу wishfull thinking-а, желео да сам ја објавио такву ступидарију која, на његову несрећу, припада њему, а не мени. Ја сам 2000. дао интервју „НИН“-у, који је најављен на насловној страни под називом „Лице културне чаршије“, а у којем, нажалост, пророчански прецизно описујем данашњи трибализам протагониста идеје „друге Србије“. Киша помињем, али у иронијском контексту, како бих указао на проклетство наших деоба, нашег менталитетског дуализма, наше располућене духовности! Још је грђе уколико је тај интервју Давид читао, а разумео у кључу „примитивне озбиљности“, како је савременог, технолошки зависног човека описао Леви-Строс у својој гласовитој „Дивљој мисли“. Делује невероватно да Кишово дело баштине они који не знају да је Франсоа Рабле створио неколико неологизама који су се запатили у француском и другим језицима, али да је једна од његових речи заборављена и да је то за жаљење. Та реч је – агеласте: потиче из грчког и означава човека који се не смеје, који не осећа хумор. Рабле, кога је Киш сматрао вечним писцем, мрзео је агеласте, плашио их се. У том интервјуу, којег се Давид „не сећа“, ја сам рекао да сам својевремено са сетом читао жучна негодовања и еруптивни бес француских новолевичара поводом чувеног сусрета Арона и Сартра на степеницима Јелисејских поља, у јеку ужарене кампање у корист „људи са лађа“. Њихово руковање било је повод жестоких протеста и настанка термина „Сартрон“, који је имао изразито подсмешљив призвук јер је требало да означи крај интелектуалног радикализма, у којем ми и данас живимо. Имао сам једну амбицију која је била крајње утопистичка: да барем на духовном плану ублажим расколничке мржње, напетости и ирационалне нетрпељивости – најтеже ендемске болести наших нарави и наше културе. Колико је Французима био излишан, толико је нама наш имагинарни „Сартрон“ насушно потребан, као и време када ће великани нашег духа један другом, макар и без публике, без аплауза, пружити руку у знак истинског поштовања грађанског реда, толеранције, међусобног уважавања и доживљајног разумевања Другости.

ЧАРШИЈСКИ ПАРАЗИТИ
Био сам, наравно, наиван, али ипак далековид у погледу блиске будућности стања у нашој култури, чији квалитет одређује Филип Давид и њему слични, паразитирајући на Кишовом труплу, дакле – чаршија. Па та иста чаршија тако је прецизно интересно испарцелисала стваралачки простор да култура пре подсећа на минско поље него на подручје слободне људске авантуре. Чик се дрзните да на било којем плану, уз много добре воље, уз обиље чврстих аргумената и без икаквих „задњих намера“, уздрмате установљени поредак, санкционисани „систем понашања“ и неписану хијерархијску лествицу „правих“ личности и вредности из било које области културног живота?! Завршили бисте или у неком саркофагу као „заблудели путник устакљених очију“ или, у најбољем случају, као чувар Богородичине цркве. Још ако сте при том даровити, одмах пређите улицу, јер на тој страни за вас места не може бити. Јер, одиста, „нема веће зависти од оне коју изазива милост дара“.
На овом месту, то Давид не зна јер се „не сећа“, ја уводим Киша, јер инсистирам на томе да су поделе тако оштре да ви не смете, ако се почем бавите (и) политиком, ни помислити да призовете, примера ради, какву Кишову мисао или његову метафору. Не, ни за живу главу. „Киш је наш, није Ваш!“, рекао сам тада. При том се уопште не зна ко су то „они“, а ко смо то „ми“! Битна је демаркациона линија! Нећете га ви, мајци, користити, „својатати“, кад смо га ми „прогласили мером свих ствари у култури“! Уместо да буду озарени што се круг посвећеника – не дилетаната – једног великог и неприступачног дела лагано шири, све до таквих размера  које ће тај лирски поетски опус учинити општим добром, његови сироти „следбеници“ се понашају као цариници без униформе. Није далеко дан када ће Филип Давид продавати Кишове књиге уз личну, биометријску карту и увид у породични идеолошки родослов! Шта би рекао Киш, а шта Рабле?
Одвећ је банално, патетично и сентиментално срцепарајуће тврдити да је писац „Раних јада“ поткрај седамдесетих напустио земљу због идеологије национализма деведесетих: не само због здравог разума, већ због његовог искреног признања: „Морам да прецизирам да нисам дисидент и да нисам био присиљен да то будем! Због тога, такође, што нисам хтео да овај елеменат утиче на суд који се у западним земљама формулише о мом књижевном делу, онако како моје књиге постепено бивају превођене. Постоји нешто друго, постоје други разлози“, вели Киш, нигде ни у потоњим размишљањима не помињући некакво протеривање или некакву репресију над собом. „Ово моје дељење између Београда и Париза можда је више последица моје личне потешкоће да се усталим на једном месту. За Париз ме, ипак, вежу језичка и културна интересовања.
А у Паризу, зацело више него у Београду, осећам се близу изворима европске културе. Али у Београду су, несумњиво, пуштени моји корени (исто, стр. 246-247).“
Ето, барем га прочитајте, ако већ не можете да га разумете.
Да бих ја вас боље разумео, узимам у шаке Добричину „Бајку“: ви сте је настанили, а да то и не знате.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Pa zato su Srbi spasavali Filipa Davida od nacista, tokom drugog svetskog rata, da bi im sada ispirao mozak. Kome se on dodvorava?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!