„Фестивал фестивала“, Требиње 2012: Смелост сценских подухвата

Пише Рашко В. Јовановић

На позоришној смотри у Требињу и ове године представљен је атрактиван и  занимљив репертоар аматерских театара из региона

Фестивал драмских аматера у Требињу већ десетак година поново је сусрет аматерских позоришта, која приказују своја остварења са којима су победили на фестивалима у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији. Због тога је ова манифестација и названа „Фестивал фестивала“. Овогодишња смотра, одржана од 20. до 26. јула, у оквиру такмичарске селекције показала је достигнућа шест аматерских позоришта и њихов ван сумње занимљив репертоар.

АМАТЕРИ КАО ПРОФЕСИОНАЛЦИ
Фестивал је отворен наступом професионалног глумца Петра Божовића, који је виртуозно извео монодраму по поеми Матије Бећковића „Ћераћемо се још“. Следећега дана Колашинско аматерско позориште приказало је комад „Чехов је Толстоју рекао збогом“ Мира Гаврана. Овај савремени хрватски драматичар често се бави обрађивањем епизода из живота владара, политичара, књижевника, глумаца, и  због тога се његова дела радо изводе. Гавран биографије познатих личности приказује са дистанцом, хуморно-иронично, понекад са сатиричним или пак циничним призвуцима. У представи колашинских аматера „Чехов је Толстоју рекао збогом“ приказује се како би могао изгледати сусрет два писца у Јасној Пољани. Наиме, Толстој је позвао младог Чехова да ту, угледајући се на Гетеа и Екермана, забележи његова казивања о уметности и животу. Гавранов комад режирали су Ђорђије Татић и  Зоран Ракочевић, који су и наступили у улогама Толстоја и Чехова. Тај двоструки ангажман, како нам се учинило, није прошао и без двоструких неповољности. У представи је изостала иронија ситуације и све је било у знаку великог драмског набоја.
Следећа фестивалска представа била је „Краљ Иби“ Алфреда Жарија у извођењу Театра „Тотал“ из Високог. Ову познату гротескну фарсу, која несумњиво припада темељима театра апсурда, адаптирао је, режирао и сценографски уоквирио Јесенко Музаферија. Како  је познато, ову фарсу, као и друге своје комаде, Жари је написао за марионете. Радња се догађа у Пољској и главна личност комада, краљ Иби, у основи је један покварени владар, лењ и  приглуп, али у исти мах невероватно  грамзив лопов, приправан да оглоби и уништи своје богате поданике не би ли се дочепао њихових добара. При том, он је непријатељски расположен и према сиромашнима, јер се плаши могућности да се они побуне и отму његова богатства. Заправо, ово дело, сагледано у целини, није ништа друго до духовита сатира, која региструје какве све апсурде може да створи власт једног диктатора. То је имао у виду адаптатор и редитељ Јесенко Музаферија и у своју адаптацију, поред осталог,  унео је одломке из  Шекспировог „Хамлета“, не пореметивши Жаријеве бројне језичке каламбуре и ситуационе обрте. Као редитељ, он је успео да оствари динамичну и духовиту представу, изградивши један привлачан сценски спектакл који се одликовао одмереношћу у свим компонентама глумачкога  израза, почев од  увек добро одабраног и реализованог темпа саме игре, па до сценскога покрета и различитих глумачких гегова лишених претеривања у карикирању. Фаик Салихбеговић бравурозно је тумачио главну улогу својски се уносећи у различита реаговања, мењајући расположења у изненадним преокретима ситуација. Азра Кадић удахнула је Мами Иби тонове људскости и са необичном природношћу удаљила се  од  уобичајеног марионетског приказивања тог лика. Била је ово веома добра представа која је учинила да не осетимо врелину у дворани, спектакл који је успео да нас разгали и насмеје.

МОЗАИК ТЕМАС – ГАЛЕРИЈА ЛИКОВА
Трстеничко позориште приказало је треће такмичарске фестивалске вечери „Женске разговоре“ Душка Радовића, у драматизацији и режији Браниславе Стефановић. У драматизацији она није успела да успостави чврсто повезану фабулу, већ се задовољила мозаичким постављањем слика које уједињује разматрање појединих, ваљда вечитих тема на релацији мушко-женских односа. Уосталом, тешко је од Радовићевих афористичких текстова, прегнантних, некад неочекивано сатирички оштрих, а понекад забавних и лежерних, формирати неку већу целину. Међутим, када је у питању реализација представе, Бранислави Стефановић пошло је за руком да начини разигран сценски приказ, који се захваљујући бројним играчким сценама и музичким пасажима популарних мелодија и ритмова што су чинили један времеплов од краја шездесетих до последње деценије прошлога столећа често приближавао мјузиклу, што је Радовићеве духовитости потискивало у други план. Редитељка је успела да разигра глумачки ансамбл и да сваки његов појединац овлада забавним стилом у представљању своје улоге. Свакако да је Зорица Крунић доминирала представом: она је под геслом „Ако мене питате, ја сам за превентиву…“ сугестивним казивањима, мимиком, кретњама и читавом појавом не једном засмејавала публику изазивајући одобравања и аплаузе. Било би неправедно не указати и на занимљиве глумачке појаве Драгане-Гаге Радоичић и Милоице Шекуларца-Шекија. Без обзира на успех „Женских разговора“ мишљења смо да би било боље да се овај компактан глумачки ансамбл прихватио извођења неког целовитог домаћега драмскога текста, било савременог или из наше драмске баштине.
„Лаки комад“ Небојше Ромчевића на „Фестивалу фестивала“ приказало је требињско Градско позориште у адаптацији и режији Жељка Милошевића. Вељко Митровић, адаптатор и редитељ текста сасвим исправно третирао је то дело као водвиљ у судару са гротеском и у том смислу саздао је представу која је обиловала бројним  ефектним призорима који су изазивали смех гледалаца. Истовремено, Жељко Милошевић наступио је и у главној улози: веома успешно је тумачио лик Ђорђа, пребродивши све замке трансформације у тумачењу лика  генералског сина  у младости, који ће после оцеубиства  у свему подсећати на генерала. Не само визуелно, него нарочито гласовно успешно се претворио у огрубелог старијег човека, навикнутог на ауторитативан став и тон. Јелена Драгић наступила је у улози Секе испољивши несумњиви сценски шарм и необуздан темперамент, посебно када подстрекује Ђорђа да се обрачуна са оцем. И Весна Ђурић показала је лепе могућности у карактерно-комичној глуми тумачењем улоге Тетка Даре, без обзира на то што ју је редитељ, не знамо зашто, сместио у колица намењена непокретним особама. Представа је успоставила завидан ниво комуникације са гледалиштем.
Позориште Центра за културу „Масука“ из Велике Плане у режији Обрада Цицмиловића приказало је Гогољеву комедију „Женидба“. Глумац Обрад Цицмиловић уме да као редитељ ради са аматерима. И у овој представи приметно је то његово умеће да поведе ансамбл и елан сваког појединца сценски прецизно нивелише и оствари ефектну целину. У овој представи импоновао је његов рад са глумцима, што се видело по целовитости њихових улога у оквиру нешто убрзанијег темпа извођења. Али, штета је што је редитељ радикално скратио дело, те је изостао онај призор комедије у којем се просиоци, очекујући да буду представљени удавачи, један пред другим легитимишу настојећи да се представе у што лепшој светлости. То је читава мала галерија руских типова Гогољевог времена и одиста је штета што је редитељ тај призор изоставио. И овако окрњена, Гогољева  „Женидба“ насмејала је публику и за тај успех заслужан је читав ансамбл који је испољио велики смисао за комику. Посебно су се истакли: Владимир Станић (Кочкарјов), Јелена Стојадиновић (Агафја Тихоновна) и Марко Богдановић (Поткољесин).

ДУХОВИТО – СА ЧЕХОВОМ
Последње вечери у такмичарској селекцији Бјелопољско позориште, које делује у тамошњем Дому културе, приказало је Чеховљевог „Галеба“. То дело је први пут изведено 1896. године без успеха у Александринском театру у Санкт Петерсбургу. Две године потом, „Галеб“ ће имати тријумфалну премијеру у Московском художественом театру у режији Станиславског и Немирович-Данченка. Још отад поставило се питање на који начин играти ово дело као комедију, како је Чехов после „Галеба“ жанровски означио и „Вишњика“. То питање  актуелно је  до данас. Тога је био свестан и Драган Копривица, који је адаптирао и режирао „Галеба“ са бјелопољским аматерима као комедију. При том је, скративши дело на три чина, после првог, приказаног делимично у стилу физичког театра, формирао према пиранделовском моделу други чин као читајућу пробу аматера и тако представу довео у раван са временом и ситуацијом у којој настаје. Овакав духовит поступак омогућио му је, уз извесна скраћења, припрему трећег чина. Глумачки ансамбл доследно је следио интенције редитеља и остварио једну узбудљиву представу „Галеба“. Посебно су се истакли Слађана Бубања (Ирина), Ена Нумановић (Нина), Јасмин Чоковић (Трепљев), Предраг Вукојевић (Тригорин) и Драгана Гутић (Маша). Инвентиван и смео сценски подухват, представа „Галеба“, у прикладној сценографији Мустафе Љаљевића, била је бриљантан завршни акорд „Фестивала фестивала“ у Требињу.