Епископ Андреј: Видовданска размишљања о Богу и човеку у савременом свету

Разговарала Зорица Зец
Фотографије ђакон Драган С. Танасијевић

Данашњи човек чезне за стабилношћу и сигурности у љубави. Свуда. У држави, на послу, на улици, у школи, у породици… Недостатак међусобне љубави и разумевања, православног хришћанског духа, а код нас Срба и Светосавског духа чине да је данас наш човек постао безвољан, нем, апатичан… Као да му је свеједно шта се око њега збива!? То је велики проблем; пробудити човека из учмалости, сна. Вратити га у живот, у стваралачки живот, да вером у Бога и боље сутра својим радом – поштеним радом и памећу, свакако уз Божју помоћ – све набоље промени

 

Епископија ремезијанска (данас административно припада Епархији нишкој) била је од првих векова хришћанства спона између јединственог, једнодушног и истоверног православног Запада и православног Истока. На њеном челу налази се одскора епископ Андреј (рођен 1961. године у Оснабрику, Немачка), познат као један од најбољих познавалаца црквеног појања, у народу прихваћен као одушевљен предавач и надахнут проповедник Христове благовести. Током свог дугог служења у Српској православној цркви, учествовао је на многим међуцрквеним и међународним конференцијама, у богословским дијалозима и трибинама широм Европе, у Африци и Азији. Био је изасланик СПЦ-а на Светском савету цркава и на Конференцији европских цркава у Женеви. Његово богато искуство и образовање (говори немачки, грчки, италијански, енглески и француски, а служи се руским, латинским, јеврејским и арапским језиком) препоручују га као одличног саговорника када је реч о многим важним питањима у вези са црквеним и националним, духовним и идентитетским питањима, али и са темељним егзистенцијалним питањима човека у савременом свету…

Кажете да је нејлепше бити Србин, али и најтеже. Зашто је данас храброст изрећи ову чињеницу?
Није то храброст, то је чињеница. Српска историја, православно светосавско предање које се преноси са поколења на поколење кроз векове, потврђују моје речи. Присетимо се славних Немањића и њихових величанствених дела. Сетимо се Светог Саве и његовог родитеља Немање. Обојица задојени православном вером, благодаћу Светога духа, а орошени Светогорским идеалима, они зидају на Светој Гори српски манастир Хиландар „да се у њем поју литурђије, овог света као и онога“. Граде Студеницу – мајку свих српских цркава… Пут ове двојице духовних горостаса био је камен темељац за све оно добро и племенито што су њихови потомци, славни Немањићи урадили. Бројне цркве и манастири: Жича, Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка, Сопоћани, Милешева… предивне иконе, рукописне књиге ваистину сведоче да „нико нема што Србин имаде…“. То је био разлог да изговорим речи „да је најлепше бити Србин“.
Али, опет се морамо ослонити на нашу историју и народно предање, присетити се завета, светог завета косовског мученика кнеза Лазара. Није то била његова клетва – кнежева клетва упућена великашима. Биће да је то била заклетва – вапај упућеном своме Роду и Богу да се мора живот положити за своју веру – Православну веру, за свој Род – српски Род, за своју будућност – светлу будућност. Као да Свети кнез опет свима нама у данашње време поручује и преклиње: Срби браћо и Господо српска, ево ја сам живот свој положио да заштитим и сачувам све што је српско, што је хришћанско, што је православно, што је свето. Себе сам дао за част мога Рода, по речима светог Јеванђеља: „положио сам душу своју за ближњега свога“. Изволите браћо и господо, пођите и ви тим путем… Жртвујте се за своју веру и свој род. Зато сам као песнички рекао: „Најтеже је бити Србин“.

Да ли они који живе у благостању, поседују моћ и власт, могу да спроведу дух мира и правде?
На ваше питање уистину је тешко одговорити. Бивало је, а то нам је познато из историје, да су многи своје богатство неизмерно делили са другима. Помажући сиротињу, градећи путеве, болнице, сиротишта, мостове, храмове, чинећи тако помагали су и себе. Помажући другима ширимо међу људима љубав, солидарност, братољубље. Када су људи задовољни и срећни у њиховим душама влада мир. Нема незадовољства и очаја… Дакле, мислим би да моћни и богати требало да своје богатство усмеравају на добробит и благостање и других, а не само своје. Уосталом, зато им је богатство и дато. Друштво које жели да буде успешно, мора да ради на просперитету и благостању свих. Тек тада ће бити мира – истинског мира међу свим људима.

За чим, Ваше Преосвештенство, данашњи човек највише чезне? Шта савременом човеку недостаје да буде задовољан?
Првенствено за стабилношћу и сигурности у љубави. Свуда. У држави, на послу, на улици, у школи, у породици… Зашто не рећи и у цркви. Недостатак овога проузрокује све невоље које настају у народу: незадовољство, мржњу, очај, беду, сиромаштво, болести, и физичке и душевне, убиства и самоубиства… Уз све ово недостатак међусобне љубави и разумевања, православног хришћанског духа, а код нас Срба и Светосавског духа чине да је данас наш човек постао безвољан, нем, апатичан… Као да му је свеједно шта се око њега збива!? То је велики проблем; пробудити човека из учмалости, сна. Вратити га у живот, у стваралачки живот, да вером у Бога и боље сутра својим радом – поштеним радом и памећу, свакако уз Божју помоћ – све набоље промени. Ето, за свим овим, данашњи човек чезне.

Ви често држите предавања, трибине. Мисионарите. Нарочито међу младима, у школи и међу обичним људима. Из свих тих сусрета и разговора, шта мислите, да ли су Срби свесни времена у којем живе, и свега што их сналази: тешкоћа, грехова… Шта каже Ваше искуство: како Вама данас изгледа обичан српски човек, дете, породица?
Дошао сам из Немачке у Србију као деветнаестогодишњи матурант (1979-1980. године). У почетку се нисам баш осећао опуштено и пријатно. Настанивши се у Београду, дружио сам се са људима оданим Цркви и српској традицији. Запазио сам да у друштву постоје велики проблеми. Моји професори на Богословском факултету сведочили су пред нашим народом о значају духовног садржаја нашег свакодневног живота, који је важан за опште стање у којем живимо, дишемо, деламо и радимо. Моји професори су се истицали даром расуђивања и разликовања духова. Подсећали су слушаоце на наше славне претке који су били слободарски оријентисани, који су се истински жртвовали за слободу, за истинско поштовање другога. Сигурно су сви најрадоснији када се разни слојеви друштва ипак сакупе, нађу сигурно уточиште и заједнички служе на добро народа и државе. Често се питам: после толиких патњи, и мука, могу ли наша деца убудуће живети нормално; могу ли изграђивати свој живот у срећи и љубави, у благостању и сигурности, безбедно и стабилно – могу ли да остваре своје снове? Хоће ли будућа Србија најзад стати на своје ноге, да постане привлачна држава у којој ће се деца у миру и у слободи рађати, и где ће се обновити духовни и национални живот? Сигуран сам да хоће. Зато угледајмо се у своме животу на светитеље наше Цркве, на наше славне претке и њихове духовне идеале. Успећемо! При томе, не дај Боже, да наша обнова никако не буде на терет њеног становништва или пак других народа, већ свагда на принципима поштовања свих.

Наредне године прославићемо 1700 година од како је Свети цар Константин у своме царству свим поданицима дао слободу да могу исповедати своју веру. Могу ли данас, у XXI веку хришћани слободно да исповедају своју веру? Видимо у многим деловима света да хришћани страдају, прогоне се…
Хришћани су одувек духовно били слободни. Свако ко је крштен у Господу Исусу Христу, јесте пре свега духовно слободан, али има и своје обавезе. Хришћанин непрестано мора, како гласе молитве при крштењу, да буде храбар и спреман да се духовно изгради. Један хришћанин, као и сви други људи, увек ће наилазити на разне препреке. Господ Христос је говорио својим ученицима, да ће имати невоља у животу, да ће у свету имати жалост (Јн. 16,33). Хришћанин би требало да буде постојан у својој вери и да има јаку веру. Поводом 1700 годишњице Миланског едикта, можемо да кажемо да је хришћанска вера увек светлила као сунце кроз Васељену. То није било просто ширење једне пролазне идеје, него то је свакодневни благослов и подстрек за духовни живот човека. Дух потрошачког менталитета и дух индустријализације, прилично је свео човека на радно и „робно“ биће. Зато би данас требало говорити о истинском смислу људске личности, о смислу рада у савременим условима и о поштовању духовне димензије човека.
Што се тиче прилика на нашим просторима, нарочито у вези са недавним грађанским ратом, ми можемо да закључимо да су припадници хришћана и ислама учинили шта су могли да би играли што конструктивнију улогу у смиривању насталих етничких проблема. Зато се управо данас ми усрдније залажемо за непосредан међуверски и међухришћански дијалог, да као људи који нису криви за поделе или за насталу ситуацију, изнађемо решења за мирни суживот свих, као деца једнога Бога. Кроз разговор се долази до богатијег садржаја међусобних односа, на основу прихватања духа поверења и помирења.

Један од примера прогона хришћана је случај прогона архиепископа охридског господина Јована. Да ли је ту дијалог могућ?
Тај прогон Његовог блаженства архиепископа господина Јована је, нажалост, веома болно питање. Наша суседна држава, а пре свега челници шизматичне, такозване Македонске православне цркве нису смели да допусте и одобре тај прогон. Људи који одобравају тај сценарио нису људи истинске вере. Свима је добро познато како је дошло до тог прогонства. Јасно је да се ради о гоњењу са политичком позадином. Очекујемо да ће људи савести и поштовања људских права и слобода стати у одбрану утамниченог архиепископа, желећи да помогну како би се све ово брзо окончало у корист истине и слободе, јер архиепископ већ преко шест месеци, не и први пут чами у затвору, у тами, и мучи се. Неправедно и без кривице страда.

Ви сте током свог службовања често учествовали у бројним међународним и мировним конференцијама и сусретима. Шта мислите Ваше Преосвештенство о међуверском дијалогу?
Тема свих тих сусрета на међуконфесионалном и на међуверском нивоу, јесте увек  брига и нада да се превазиђу несрећни расколи међу хришћанима и верујућим људима. Чињеница је да је хришћански свет подељен, и да су и верујући људи често подељени, а то не би смело тако да буде и да тако остане. Подвојеност смета сведочењу истинске вере, хришћанске вере и вере у Бога уопште. Тема свих тих разговора на којима сам учествовао била је да се учврсте солидне и конструктивне позиције из којих се могу наћи решења; да се превазиђу непомирљиве разлике, у духу јединства у различитости. То може да буде на нивоу Светог писма, на нивоу веронауке, систематског богословља, на нивоу литургичког богословља Разлике у обредима, у приступу литургијском животу или у погледу социјалног и харитативног делања могу се уз добру вољу превазићи. Има стотине тема које завређују да се људи разних конфесија и вера састану и да о свим тим питањима разговарају. Та афирмација дијалога траје још од давно, с тим да су први институционализовани дијалози почели још крајем 19. века. У паневропском и интерконтиненталном смислу међуконфесионална тела формирала су се од почетка XX века, па наовамо.

Наша Црква се труди да отворено говори о проблемима са којима се сусрећемо и као Црква и као народ. Некако је утисак да су резултати промена у корист бољег живљења врло скромни, а тешкоће се нагомилавају…
Ако међу људима не влада хришћански принцип да оно што желиш себи – то чини другима, а оно што не желиш да други чине теби, то не чини ни ти другима (ср. Мт. 7,12), онда је у друштву тешко унапредити дух поверења, солидарности, правде. Мир и правда иду заједно, јер они потичу из срца, из душе. Зато делање Цркве мора да буде живо. У духу свих наших празника: Божића, Васкрса, Видовдана, Светог Саве. Празници као нерадни дани требало би поново да надахњују веру свих људи. Најпре оних који су одговорни за вођење друштва, односно државе. Све у циљу унапређења људског достојанства, пружања радних места, омогућавања зараде, чиме би људи могли да усавршавају свој свакодневни живот у елементарном смислу и да немају толиких брига. У томе улога живе Цркве може да буде огромна. Жива Црква чува и тумачи идеал међуљудске слоге, не само својим духовним животом и својим литургијским служењем, већ и својим учењем и правилима. На првом месту Светим Јеванђељем и осталим књигама Новога Завета, у којима се говори да човек не сме да гради своју срећу на туђој несрећи (ср. Откр. 3,17).Ако се у својим редовима и у васцелом друштву држимо тих лековитих савета и принципа, онда је сасвим сигурно да ће савремени песимизам и сумња духовним деловањима бити превазиђени. Не говоримо овде о неком „идолу живота“, јер како рече Свети владика Николај: „Ми православни хришћани чекамо Христа, а не боље време…“

Српска црква је живела живот свог народа, делила са њим зло и добро. Данас Црква ужива највеће поверење у народу. Верници очекују активније учешће Цркве у свакодневном животу људи, већу бригу Цркве за сиромашне, гладне, болесне, удовице, сирочад… Шта Ви кажете на ово владико?
На првом месту Црква је Тело Христово. Она зрачи у свету као сунце. Она није некаква организација или световни организам. Шта је дакле Црква? Црква је свакако духовни организам, у којем се Бог и човек сусрећу… Важно је да Црква утиче на своје чланове и исијава на њих Божанску благодат, тако да људи који се баве социјално-политичким питањима упијају у себе ту примљену благодат и енергију духовног садржаја и да је, као верујући људи, спроведу у своје деловање, како би друштво могло да буде успешно. У том смислу је у друштву важно присуство Цркве. Али при том, Црква и држава не би требало да мењају своје улоге. Свако да ради свој посао. То показује прослава Богојављења на Чукарици. У Цркви, на богослужењу је било присутно руководство Општине Чукарица, на челу са председником општине. Они су свесрдно помогли да празник буде најсвечаније прослављен. И ако је био радни дан, затворили су улице од Бановог Брда до Аде Циганлије, како би велика Литија са народом од храма Светог Георгија до Аде Циганлије могла да дође до језера на освећењу воде. Тада се видело колико Црква значи за наше друштво и колико се друштво радује тој духовној свечаности. То је потврдило мишљење да је корисно када Црква и друштво хармонично функционишу, међусобно се допуњују и обогаћују. Тако би требало да буде у свакодневном животу друштва. У том смислу јасно је да ће Црква и убудуће делати у друштву, да се љубав према Богу и љубав према човеку више не одвајају. И обратно, да се неће раздвајати љубав према човеку од љубави према Богу, већ ће постојати истинско човекољубље.

Данас се много говори о угрожености човека, људске врсте, природе, али се говори и о људским правима. Ипак, најмање се говори о људским правима угрожених Срба на Косову и Метохији.
Понашање и манири људи се огледају управо у ономе шта се дешава у срцу човека. Уколико су срца људска чиста, људи ће се лепо понашати. Уколико су срца нечиста одмах настају конфликти и проблеми. То се односи на властодршце на Косову и Метохији. То могу из душе да кажем, јер сам тамо живео неколико година. Сећам се Шиптара – пријатеља, добри људи, поштени, честити, морални, верујући људи. Са друге стране, сазнао сам и за почињене злочине од стране многих Шиптара, знао сам и за зверска деловања УЧК. Ти људи који су протерали своје комшије Србе и друге са вековних огњишта, који су порушили српске храмове и манастире, који су палили српске куће и српску имовину, који су преорали српска гробља, то су заиста нељуди. То је катастрофа. Срамота велика. Међутим то је стварност пред којом ћути савремена Европа. О томе европски медији извештавају недовољно – или у много мањој мери него пре избијања рата на Космету. О заштити људских права на просторима Косова и Метохије данас ретко ко пише. О томе се нажалост у међународним институцијама недовољно или необјективно говори.

Велики је проблем и то што самопрокламована „држава Косово“ жели да присвоји српску православну културну баштину као део свог идентитета. Докле се стигло у супротстављању тој лажи?
Тамо где су нечиста срца, ту су и лажи и манипулације. Присвајање туђег наследства, нарочито духовног, присвајајући га као део свог сопственог идентитета јесте недопустиво. Наше је да сведочимо да је истина сасвим другачија. То наша Црква чини где год може и кад може. На Косову и Метохији Срби су заиста мученици и храбри чувари Завета кнеза Лазара. Колико могу да издрже до краја видећемо. Те несрећне 1999. године, а и касније, многи су Срби напустили своја вековна огњишта и од тада, и данас је ситуација на Косову и Метохији претешка. „Косово република“ јесте манипулација историје, једностраности и настраности.

Људи често заборављају, да по одласку са овога света, са собом не носе ништа. Остаје питање по чему ће нас памтити? Ваша порука је…
У Светом Јеванђељу записане су речи Господа Исуса Христа упућене апостолима и свим људима: „По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом” (Јн. 13.35). Сматрам да је љубав према Богу, према ближњима, према Роду своме и Цркви својој оно најважније и једино по чему ће нас људи препознати. Ако таквом љубављу ми Срби овде на земљи будемо живели, ваистину можемо бити сигурни да је најлепше бити Србин, али свакако и најтеже. Сигурно је једно: љубав нам отвара царство непролазности и вечности у наручју Божјем и свакако ћемо са том љубављу засигурно остати у памћењу наших потомака. Зато смо и овде на земљи.

Један коментар

  1. БЛАГОСЛОВ КНЕЗА – ЦАРА – ЛАЗАРА

    Да је коме послушати сада
    како Кнеже, јуначкијем срцем,
    у бој на Косово позиваше,
    све јунаке Србе – Обилиће:
    ” Да је благословен Србин сваки,
    ко долази у бој на Косово –
    у животу му све родно/ буде/ било:
    и у пољу бјелица пшеница,
    и у брду винова лозица,
    и у кући вјесела дечица,
    и потомству пуно потомака –
    потомака храбрих Обилића –
    све док је свјета и док је вјека!
    Великаши, благослов вам души,
    Царство Србско свагда чувајући –
    све док је свјета и док је вјека!
    И војници, благослов вам души,
    Царство Србско свагда бранећи га –
    све док је света и док је вјека!”
    И још Кнеже србском роду вели:
    ” Бог благосиља сваког Србина
    кој` не има вјере ју Турчина;
    Бог благосиља свакога Србина
    кој` неима вјере у Латина,
    у Латина – старих варалица;
    Бог благосиља свакога Србина
    кој` неима вјере у Невјеру –
    све док је свјета и док је вјека!”

    Драган Славнић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *