Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“
Наука је показала (и доказала) да ефикасност и правичност често противрече једна другој. Договор о подели резултата неког подухвата на „равне части“ имаће за последицу да се сви чланови тима залажу „умерено“
Знам да можда није пристојно подсећати новоформирану власт на предизборна обећања или се злурадо и неукусно ругати пораженима (као што је то урадио Петричић у прошлонедељној „Политици“), али све то спада у процес стицања драгоценог искуства о смењивости власти. Логичан, а за многе неочекиван, преокрет између два круга избора, можда неће донети корените промене на низбрдици нашег економског и друштвеног живота, али ће сигурно допринети истинском (искуственом) сазнању сваког грађанина, од базе до врха друштвене пирамиде, о последицама мирне промене владајуће гарнитуре. Чини ми се да ова врста знања и искуства, које се не може стећи у академијама и школама, чини главни део разлике између зрелих и „осталих“ демократских поредака.
НЕ ДИРАМ ТЕ…
[restrictedarea]Познато је да у свест моћних „барона“ тешко продире истина да власт није вечита и да се министри не морају, у току свог мандата, обезбедити „за цео живот“ (као што су до сада многи веровали). Ипак, изборни обрти, попут оног у мају, дају у том погледу веома поучне лекције. Не би, међутим, ваљало да се поука сведе на принцип „Не дирај ме, не дирам те“. То наказно начело довело је до експлозивног раста институција (и „радних“ места за страначке активисте) у владином и невладином сектору, а све на терет пореских обвезника.
Уколико нова власт укине финансирање великог броја НВО-а, агенција, секретаријата, сервиса и сл, у којима су страначки активисти примали апанаже и хонораре, то не сме бити схваћено као реваншизам победника, него као тежња ка растерећењу пореских обвезника. Осим ако се, уместо старих, не формирају нове организације, за активисте сада владајућих партија. (Ух, не смем ни да мислим шта ће бити са активистима странака које су биле и у претходној власти? Али срећом, има ко о томе брине).
Усудићу се, ипак, да подсетим лидере да су често у предизборној кампањи обећавали да ће, чим дођу на власт, утолити широко распрострањену жеђ за правичношћу, као што ће створити услове за раст производње и запошљавања – што би требало да значи раст економске ефикасности.
МОТИВИ НЕЈЕДНАКИХ
На први поглед, ништа не може бити природније од тврдње да је у земљама са ефикаснијом привредом виши степен општег економског благостања, те да је и расподела већег „колача“ (бруто домаћег производа) правичнија. Примери „социјалног капитализма“ из друге половине двадесетог века – Канада, западна Европа, посебно скандинавске земље – подупиру (у нашој интуицији) ову тврдњу.
Изненадићете се, али економска наука не прихвата овај став као неспорну истину. Штавише, наука је показала (и доказала) да ефикасност и правичност често противрече једна другој. Сетили сте се, зар не, да и свакодневно искуство сугерише сличан закључак: договор о подели резултата неког подухвата на „равне части“ имаће за последицу да се сви чланови тима залажу „умерено“.
У књизи Џ. Штиглица о економији јавног сектора, овом питању је посвећено посебно поглавље. Уколико је расподела мање правична (неравномерна) ефикасност привреде је већа – и обрнуто. Економисти без зазора говоре о trade-off-y између правичности и ефикасности, мада би вас питање „Желите ли да посао буде завршен ефикасно или да поштујемо начело правичности?“ помало збунило.
Ако проучите економску историју већ поменутих земаља, приметићете да су периоди њиховог највећег привредног просперитета били и периоди великих социјалних неједнакости (18. и 19. век, почетак 20. века).
С друге стране, многи се сећају неутољиве чежње за робним шаренилом и неправичном, а ефикасном капиталистичком привредом пре тридесетак година у земљама социјализма (без изузетка!) Та је чежња била тако јака, да је деведесетих година социјалистички систем вредности срушен као кула од карата – и без зрна барута. Замислите колико би барута требало да се сруше вредности које деле становници капиталистичких држава?
ИНВЕРЗИЈА НЕ ВАЖИ
Ово нипошто не би требало тумачити као став да свака неправичност има за последицу раст ефикасности. Напротив. Историја нас учи да су неефикасни и неправични привредни модели (робовласнички и феудални) смењени ефикаснијим и правичнијим, уз важну напомену да је раст ефикасности (повећање производне снаге привреде) увек претходио повећању правичности у расподели. Основна заблуда социјалистичког пројекта (утопије) изгледа да се састојала у томе што је праведнија (равномернија) расподела друштвеног производа требало да претходи повећању ефикасности, што се показало немогуће.
Ово наводи на помало непријатан закључак да, за раст ефикасности, повећање степена правичности у расподели није од највећег значаја. Од одлучујућег значаје је, међутим, ослобођена енергија привредне (пре свега приватне) иницијативе, ослоњене на чврст правни поредак и просторни ред. Та врста енергије, а не планови и програми владе и министара усрећитеља, могла би да обезбеди раст производње и запослености, а правичнија расподела може бити само последица овога раста (па и то можда не баш у првим фазама?)
Нисам економиста па, зато не могу и нећу да полемишем са аутором о економским законитостима. Хоћу само да кажем да је овакво поједностављивање економских законитости идеолошки мотивисано и засновано. Јер, ако је правичност мање ефикасна од неправичности могућ је само један закључак. Ако желимо ефикасност морамо прихватити неправичност. Неправда је дакле нужно зло без кога је напредак немогућ. Или, праведна расподела води у уравниловку а ова у стагнацију и заостајање. Ето зашто је капитализам бољи од комунизма.
У чему се састоји то идеолошко поједностављивање?
Прво, расподела је мого сложенија него што се то из оваквог поједностављивања може видети. Јер, она не зависи само од определења за деобу на једнаке или неједнаке делове. Далеко више она зависи од прихваћеног критерујума за деобу. Критеријуми могу бити морални или својински. Морални могу полазити од људских потреба деобничара или од њиховог доприноса у стварању вредности која се дели. Својински критеријуми су увек у зависности од економске снаге деобничара. Право је на страни јачега.
Друго и правда је много сложенији појам. Она је морални појам, а у својинским односима морал је разбијен. Оно што је праведно за радника није праведно и за профитера. Јер, радник мисли да има право на деобу вишка вредности а профитер да је цео вишак вредности његов као плод капитала, профит. Па, не могу ваљда радници да учествују у деоби профита.
Треће, довођење у везу ефикасност привређивања и правичност расподеле није могуће без идеолошког поједностављивања својинских односа. Својински односи су негација моралних односа. Они нису природни људски односи, па не могу ни настати ни опстати без принуде идеолошке или физичке или и једне и друге. Држава, без које ови односи нису могући, је принудна заједница. Својински односи су у развоју а са њима и идеологије које их оправдавају. Не важе исте идеологије за приватносвојинске односе и корпорацијске или државносвојинске односе. Неолиберализам је идеологија својинских односа у којима доминирају својински односи које натурају мултинационалне корпорације. У сваком од тих облика својинских односа владају други облици расподеле. Јер, у приватносвојинским односима доминантна је примарна расподела која се врши у односима власник – невласник, а у неолибералним доминантна је прерасподела која се врши у финансијским сверама светске економије. Данас, ефикасност економија појединих држава не зависи само од унутардржавних чинилаца привређивања. Далеко више зависи од положаја који та држава и њена економија имају у светској економији.
И четврто, идеологија либерализма којом се оправдавају приватносвојински односи је, давно већ, застарела. У ери доминације мултинационалних корпорација готово смешно звуче приче о слободном предузетништву, слободном тржишту и конкуренцији. Какве изгледе има миш против слона или муваш против тешкаша? А однос између малог предузетника и мултинационалне корпорације је још неравноправнији. У неравноправном односу су чак и читаве економије већине држава у свету. Ипак, идеологија приватне својине је и данас жива и делотворна. Зашто? Зато што се показала као добар мамац за многе народе да добровољно прихвате пљачкање и урушавање својих економија. Приватизација, како то лепо и привлачно звучи, посебно ако си прихватио идеологију приватне својине.А шта она стварно значи осетили смо на својој кожи. Опљакнани смо и враћени за више од 30 година уназад са малим изгледима да се икада од тога опоравимо. Посебно ако опоравак тражимо у истом том систему који нас је опљачкао и уназадио и. што је још важније, наставља да нас безобзирно пљачка.
А где је излаз?
Излаз је у отпору. Отпору сваке врсте, а пре свега на идеолошком нивоу. Треба препознати и разголитити идеологију неолиберализма и идеологују приватне својине. Као што је разголићена идеологија рада, треба разголитити и идеологију профита, јер су то полови исте појаве. Све док не будемо у стању да видимо оба идеолошка пола својинских односа нећемо бити у стању да слободно мислимо и правилно закључујемо о томе шта нам је чинити.