Џон Локланд: Зашто је Србија тајна лозинка светских силеџија

Разговарала Биљана Ђоровић

„Филозофску и политичку везу између НАТО напада на Србију и евра са запањујућом јасноћом (управо док су априла 1999. бомбе падале) објаснио је Урлик Бек, један од најзначајнијих теоретичара европског пост-национализма : „Косово би могло да буде наш милитарни евро који ствара политички и одбрамбени идентитет Европске уније на исти начин на који евро то чини у смислу економске и финансијске организације“

 

У оквиру семинара „Европска безбедност: Балкански вектор“, одржаном 27. јуна у Београду као део пројекта „Русија и Европа у јединственом европском простору безбедности“ у организацији руског Фонда за подршку јавне дипломатије и Фонда историјске перспективе Др Џон Локланд, директор Института за демократију и сарадњу из Париза говорио је на тему: „Балкан као лабораторија за Евро-Атлантски пост-национализам“ показујући да је читав процес разбијања Југославије представљао лабораторију у којој се спроводило реструктуирање устројства света у складу са агендом Новог светског поретка. У средишту овог плана је урушавање националних држава и нормализација ратова, патње и страдања народа који се нађу на мети евро-атлантског бешчашћа подржаног нарцизмом узвишеног еуропског грађанства; оптоелектроником постмодерних томахавка, осиромашеним уранијумом и медијским процедурама сатанизације.
Џон Локланд, наш саговорник, докторирао је филозофију на Оксфорду, професор је на Сорбони и Институту за политичке науке у Паризу. Пост-докторат је урадио на тему: „Суверенитет у међународним односима”. Од 2008, директор је студија на Институту за демократију и сарадњу у Паризу. а члан је и истраживачког Центра за историју Централне Европе на Сорбони. Његове анализе редовно се објављују у часописима „Гардијан“ Мејил он Сандеј, Сандеј телеграф, Спектар, Бруслес џорнал, Вол стрит џорнал, Нешнел ривју, Американ конзерватив Антивор цом.

На конференцији: „Балкански вектор“ указали сте на идеолошку и геополитичку специфичност интервенционизма Запада којим су Србија и бивша Југославија претворени у лабораторију за импостирање агенде  Новог светског поретка која је стављена на дневни ред на самиту у Мастрихту, одржаном 9. и 10. децембра 1991. године, два дана после потписивања Белавеског споразума који је означио крај постојања СССР-а?
На Самиту у Мастрикту је са једне стране креиран евро, а са друге изведено признање независности Словеније и Хрватске, што је представљало основни инструментаријум за прелазак у пост-национално доба и увођење Европе у пост-национални статус. На том једном самиту су, дакле, донете ове две одлуке које ће имати пресудан значај за  геополитичку структуру Европе. И, заиста, притисак за сецесију унутар Југославије коју су одлуке у Мастрихту у великој мери охрабриле, пресудно је утицао на процес разбијања Југославије, док су са друге стране, одлуке о увођењу заједничке европске валуте водиле централизацији Европе. Током 1980-их, од 1985, 1986. и даље, Брисел је континуирано пропагандно  трубио о томе како ће се до краја 1992. године успоставити јединствено тржиште што је био један од фактора који су утицали на сецесију СФРЈ. Сећате се да је један од слогана који су пратили кампању Словеније за  отцепљење гласио „Европа здај“. Европа је, дакле извршила геополитички притисак на бившу Југославију и остале земље и то је урадила сасвим намерно у чему је предњачила Немачка, чији су планови били усмерени на успостављање њене централне позиције којој ће гравитирати остале земље Европе. Увођење евра и сецесија Југославије одиграли су кључну улогу у процесу постнационалне реорганизације Европе.

Ваш термин „геоидеологија вестернизације“ представља моћан појам који веома добро објашњава суштину успеха којим је Запад повео империјалистичке, неоколонијалне ратове нашег времена.

[restrictedarea]

Термин „геоидеологија западњаштва“ јасно показује идеолошку матрицу Запада која подразумева да је свака земља на свету „демократска“ и да „поштује људска права“ уколико и само уколико следи спољнополитичку оријентацију САД и Европе. Југославија под Милошевићем, која је, као што знамо, држала отворене пролазе за Русију, проглашена је антидемократском, ауторитарном државом. Исто је било и са Словачком под Владимиром Мећиаром и Белорусијом од када је Александар Лукашенко дошао на власт. Контраст је веома видљив: чим земља усвоји прозападни концепт спољне политике и убрзо и званично искаже своју намеру да се придружи Европској унији и НАТО-у, сви напади на њу престају без обзира на реалну ситуацију. Као што је познато, у Србији од 5. октобра 2000. године опозициони медији практично више нису постојали, док се у време Милошевића, када се на сав глас вриштало о непостојању опозиционих медија, већина медија налазила заправо у рукама опозиције. У време Коштунице, Ђинђића и Тадића, влада је успоставила готово тоталну контролу над медијима, а да се нико није пожалио на ограничавање медијског плурализма. Због чега се то догодило? Зато што је Србија још од Коштуничиног избора заузела про-западну и проевропску спољно политичку оријентацију. Под појмом „вестернизација“, подразумевам предрасуде или идеологију која обезбеђује да земље које следе императиве западне спољне политике свим средствима буду третиране као морално супериорне у односу на остале.

Каква је улога НАТО-а у контексту успостављања постнационалног светског поретка? Како видите улогу Србије у овом тренутку у односу на и даље делотворну политику „геоидеологије вестернизације“ и стања у коме се Европска унија данас налази?
Европска Унија је одиграла веома значајну улогу у пројекту постнационалне прекомпозиције Европе,  али не би смели заборавити да је то било време у којем је и НАТО такође постао наднационална организација. Неки људи ће рећи да је он то одувек и био. Многи западни интелектуалци као и бројни амерички историчари говоре да је одувек постојала намера да НАТО постане инструмент америчке моћи у Европи и ја у извесној мери имам разумевење за такво мишљење. Но, без да улазимо у расправу о коренима разлога за установљавање НАТО-а, сасвим је јасно да је Нови стратешки концепт НАТО-а, усвојен 24. априла 1999. довео до радикалне формалне промене ове организације у односу на оно што је она, макар на папиру формално представљала; наиме: од одбрамбене организације трансформисана је у офанзивну, агресивну организацију. Нема потребе да ваше читаоце подсећам да је НАТО у то време био ангажован у кампањи бомбардовања  Југославије. Србија, односно Југославија није била само лабораторија у смислу у којем је креирање наднационалног поретка имало директан непосредан утицај на колапс Југославије, већ је Југославија од Мастрихта 1991. константно коришћена као лабораторија за тестирање методологије Новог светског поретка, што се најбоље показује на примерима Босне и Косова, но, можемо рећи да је читав процес разбијања Југославије представљао лабораторију у којој се спроводило реструктуирање устројства света у складу са агендом Новог светског поретка. Одмах по почетку распада Југославије уследиле су резолуције Савета безбедности УН, и ја тврдим да је било више резолуција СБ УН за Босну и Југославију него што их је било по било ком другом питању у историји. Савет безбедности постао је главни корисник нове власти према Буш / Горбачовљевој доктрини „новог светског поретка“. Такође је током сукоба у Југославији, маја 1993. конституисан први принудни Међународни кривични трибунал, успостављајући тренд који је од тада само убрзаван. Треба посебно истаћи да је Трибунал у Хагу створен такође у Савету безбедности – под Поглављем VII Повеље УН, које се односи на мировна овлашћења УН, а које је сада требало да обезбеди легитимитет војним интервенцијама. Закон се, дакле, показао као наставак рата другим средствима, а Савет безбедности је све више и више личио на светску владу. Од краја ратова у Југославији, од 1995. године,  Босном се управљало од стране наднационалних намесника: „високих представника УН“, а од 1999. иста ствар је и са Косовом. У свим овим случајевима импостирано је мишљење да је боље да се и Европом управља наднационално  јер би у супротном наступио хаос. Срби су постали модел за идеологе пост-национализма: пример неопходности реализације пост-националне Европе у којој ће контрола бити спровођена одозго. Такво размишљање пратило је и реализацију пројекта Европске уније, преовладала је теза да уколико би европске земље слободно и самостално размишљале, убрзо би повеле ратове између себе. Југославија је, дакле, постала главни аргумент о неопходности успостављања над- националних структура и организација.

Нови стратешки концепт НАТО-а, усвојен за 50. годишњицу алијансе, априла 1999, своју потврду је добио у  Стратешком концепту усвојеном у Лисабону  2010. и успоставио је основу за вођење освајачких ратова на флоскули о заштити људских права.
Да, 1999. НАТО  је напао Југославију у име „људских права“ и искористио тај рат за задобијање наднационалних односно пост-националних овлашћења.  Према новом концепту, НАТО је могао да интервенише било где у свету како би штитио људска права, а не само, као раније, ако би  једна од његових држава чланица била нападнута. Као и код стварања евра,  није се узимало у обзир да је НАТО геополитички блок или савез моћних држава који располаже најмоћнијим оружјем у историји света. Уместо тога, званична документација НАТО-а реферише о овој организацији као о „успостављеној заједници вредности“.
„Заједница вредности“ као свој заштитни знак има брендиране „хуманистичке интелектуалце“ међу којима истакнуто место припада Бернар-Анри Левију, који је од почетка успостављања Новог светског поретка играо улогу његовог промотора. Леви је био предводник демолирања Српског културног центра у Паризу 1992, исте године када је и усред Београда своје обожаваоце из круга вашингтонских НВО и осталих чанколизаца центара моћи почаствовао својим присуством, не оклевајући да Србе назове фашистима. Урлик Бек, Финкелкраут, Гликсман, Леви и остали некад лево оријентисани интелектуалци спремно су разапели жице постмодерног концлогора.
Урлик Бек је један од најзначајнијих теоретичара европског пост-национализма; сетимо се како је поздравио рат на Косову: говорио је о „пост-националном рату“ као  борби за људска права и што је још индикативније – објаснио је филозофску и политичку везу између НАТО напада на Србију и евра са запањујућом јасноћом. Док су бомбе падале, априла 1999. изјавио је да би „Косово могло да буде наш милитарни евро који ствара политички и одбрамбени идентитет Европске уније на исти начин на који евро то чини у смислу економске и финансијске организације“.
Идеологизација примењена на ратове на подручју бивше Југославије спремно је пласирана у потоњим агресијама на суверене земље. Патологија овог процеса најбоље се може сагледати у чињеници да је Бернар-Анри Леви веома поносан на своју „аргументацију“ у прилог „цивилизованом“ силеџијству.
Филозоф Бернар-Анри Леви, један је од најмоћнијих људи у модерној Француској. Веома је поносан на свој утицај на Саркозија којим га је додатно мотивисао да суделује у војној интервенцији Запада на Либију и збацивању Гадафија са власти. У једном од интервјуа који је Леви дао поводом свог најновијег самопромовишућег пропагандног филма  „Ле Сермент де Тобрук“, у којем се он наметљиво приказује као кључни актер у кампањи бомбардовања Либије, изванредно се показује континуитет  са освојеним полазним позицијама у Југославији, у међувремену правним, институционалним и медијски идеолошком дискурсу трансформисаним у мит, што Левију омогућава да каже како постоји једна ствар која уверава и њега (Левија) и Николу Саркозија, Дејвида Камерона и Хилари Клинтон у неопходност војне интервенције у Либији:  То је Босна.
„То је Босна: тајна лозинка, тихи пакт који уједињује… Никада више Сребреница”, изјавио је Леви у том интервјуу.  Сличну реченицу изговорио је председник Саркози у УН у Њујорку 20. септембра 2011. док се кампања захуктавала: „Бенгази неће бити Сребреница“.
Показује се да је шема ојачала током времена. Шема усвојена пре 20 година у време када је интервенција у Босни представљала тек делимични успех Новог светског поретка резултирала је у случају разарања Либије потпуном победом.

На који начин је агресија на Либију показала да је Нови светски поредак успостављен на кључним стратешким линијама које повезују НАТО и ЕУ?
Победа над Либијом је запечатила блискост између ове две пост-националне структуре: напад на Либију је лансиран марта 2011, само неколико месеци после усвајања Новог стратешког концепта НАТО-а, новембра 2010, а нешто више од годину дана после ратификације Лисабонског споразума, када је европски устав поново написан у форми уговора.  НАТО и ЕУ су од тада тако дубоко испреплетани, институционално и филозофски, да је готово немогуће одвојити једну организацију од друге. Пост-национализам је уписан у ову везу на нивоу фундаменталне идеологије, јер се у први план ставља одбрана „вредности“, особито „људских права“ а не држава. Нови стратешки концепт НАТО-а и Лисабонски уговор су текстови у којима се ове две организације увежбавају у међусобном увећавању и јачању: НАТО говори о ЕУ као о „јединственом и суштинском партнеру“, а ЕУ се обавезује да ће политика њене одбране „доприносити виталности обновљене Атлантске алијансе“. Појам који обезбеђује језичку институционализацију структуралне везе НАТО-а и ЕУ је синтагма чији  један део садржи реч „евроатлантске“, а други упућује на интеграције, регију, савез, показујући да се ради о  базичној структури Новог светског поретка.

Како разумете чињеницу да је „нормализација незамисливог“ успешно реализована на нивоу свести и савести Европљана и у случају најновијег освајачког, неоколонијалног похода Запада на остатак света?
На мене је, када сам био дечак, оставила велики утицај телевизијска серија „Звездане стазе“. У једној од епизода амерички свемирски брод „Ентерпрајз“ наилази на две планете које су деценијама у међусобном рату. Оне су успеле да постигну „антисептични“ рат где свака страна погађа жртве помоћу компјутера и жртве морају да после тога своје „убиство“ пријаве одређеним центрима, где их убијају на веома нежан начин. Антисептичност рата ослобођеног болова омогућила је да рат траје толико дуго но, капетан Кирк уништава компјутер и убрзо после тога међу овим планетама се развија прави рат који се веома брзо завршава. Данас је на делу сличан сценарио са том разликом што су ратови који се воде безболни само за једну страну. Британци су посебно криви и одговорни због ситуације у којој свака њена влада води ратове. Сваки „свакцијати“ британски премијер мора да води неки рат како би се доказао достојним позиције коју заузима. Тони Блер је водио чак пет различитих ратова укључујући два рата у Ираку. Камерон је водио рат са Либијом. Ратови су вођени у време Џона Мејџора: рат у Ираку и агресија на Југославију; Фокландски рат вођен је за време Маргарет Тачер.
Рат је заиста потпуно прихваћен и то углавном због тога што ми на Западу због тога не патимо. Ми побеђујемо у ратовима са мање развијеним земљама. Питали сте ме за стање свести и савести Европљана. Ствар је веома једноставна: у питању је хронично осећање супериорности. Ми на Западу верујемо (не ја, али највећи број људи то мисли) да смо ми достигли виши цивилизацијски ниво него људи у источној Европи, Русији или Србији. Ми милимо да су Срби, Руси и источни Европљани генерално на много нижем нивоу, да су варвари, националисти; да су виолентни и зли, док смо ми у Европи мирољубиви, софистицирани, пост-национални и пост-историјски. Има много примера људи који тако размишљају. Један бих могао да споменем будући да тај човек и данас игра улогу на Балкану: у питању је Роберт Купер, европски посредник у дијалогу Београд – Приштина који ради за Кетрин Ештон: Пре неколико година Купер је написао свој чувени есеј у којем је егзалтирано славио постмодерне вредности оличене у Европској унији. Своју тезу је објаснио на следећи начин: „Европска унија је достигла постмодерно стање издигавши се испред свих других земаља, чак и испред САД. Будући да је достигла супериорни ниво људске цивилизације, неопходно је да се користи дуплим стандардима, преварама и непоштеним методама  у односима са другим модерним и предмодерним државама“.  Иако је Купер изложио своја размишљања на радикалан начин, овакво мишљење је веома распрострањено у Европи и, разуме се, у САД.

Како видите будућност Европске уније? Да ли ваше анализе показују да је економска и финансијска криза вештачки индукована како би се прешло на виши ниво реализације успостављања Новог светског поретка?
Криза евра није била планирана од стране реализатора Новог светског поретка и могла би представљати озбиљну препреку за њих. Ова криза је резултат самог пројекта Европске уније који је веома лоше структуиран и заправо никада није профункционисао и не би могао да профункционише под било којим околностима будући да није могуће успоставити монетарну без политичке уније у случају тако различитих и великих земаља какве постоје у Европи. Један од основних узрока кризе у ЕУ је акумулација не државног, већ приватног дуга у земљама као што су Ирска, Шпанија итд.  И мада је основни метод деловања Новог светског поретка: производња кризе у циљу наметања решења присутан и премда у Европи видимо захтеве за још већом политичком централизацијом,  још више пост-национализма и још већим напуштањем суверенитета ја не верујем да криза одговара архитектама Европе.

Од агресије на Југославију 1999. бавите се тематиком интервенционизма Запада. Ваша активност у том смислу реализује се сада и у оквиру недавно основаног Центра за интервенционизам. Са којим циљем је овај центар основан?  
Да, то је тема за коју сам посебно заинтересован.  Бавио сам се природом интервенције у Косовском рату, а потом и процесом који је пред Трибуналом у Хагу вођен против Слободана Милошевића, што је резултирало мојом књигом под називом „Травестија“, која је преведена на српски језик и објављена у Србији. Током ових догађаја веома сам се заинтересовао за правни и војни  интервенционизам зато што су агресија на Југославију и процес против Слободана Милошевића дубоко повезани и заправо су били идентични у идеолошкој равни.  Ово интересовање резултирало је сарадњом са младим Французом и покретањем Центра за интервенционизам, невладине организације која делује и као лоби група. Полазна теза нашег деловања је да је интервенционизам увек лош и верујем да ће деловање нашег центра, поред правне, политичке и геополитичке аргументације против интервенционизма показати да интервенционизам чини ствари горим. Косово, Босна и Сирија су примери који недвосмислено показују да када стране силе почну да интервенишу у грађанским конфликтима оне битно погоршају ситуацију.

Запад махнито покушава да реализује свој програм војне интервенције на Сирију чему се Русија и Кина супротстављају  доводећи државног секретара САД у стање непојамног беса и реторичких излива, несвојствених дипломатском речнику. Како сагледавате позицију Русије и њеног председника Владимира Путина у контексту веома напете ситуације у свету?
Мислим да се Русија упркос евидентном просперитету у коме сада ужива велики број Руса и данас суочава са великим унутрашњим проблемима који су своју кулминацију имали 1990-их. Русија је једина земља која на било који начин представља озбиљну препреку неограниченој војној експанзији САД. Разлози за то не леже само у чињеници да је Русија географски највећа земља већ и у томе да је веома добро наоружана. У поређењу са Русијом, Кина изгледа као војни патуљак, иако има предност у огромној популацији. И од краја Хладног рата САД су биле свесне те чињенице и предузимале су своје активности са једном тежњом: да униште Русију, ослабе је економски и политички и униште територијално, што је у великој мери постигнуто сломом СССР-а, иако ја не верујем да је Џорџ Буш Старији желео распад СССР-а. Његова спољна политика је била неконзистентна и у случају Југославије и у случају СССР-а што није сметало САД да после слома СССР-а предузму све мере које би водиле даљем пропадању Русије.  То непријатељство према Русији ће се само повећавати уколико на председничним изборима у САД буде изабран Мит Ромни зато што људи попут Хилари Клинтон и Мита Ромнија представљају најбоље примере деловања идеологије вестернизације: непоколебиво убеђени да се моћ САД мора ширити без икаквих ограда и граница они су највећи мајстори  хипокризије у њеном спровођењу.

________________

„Егоманијак“

Како је протекла француска премијера филма „Ле Сермент де Тобрук“, који промовише Бернар-Анри Левија као „фолозофски и морални узор“ Новог светског поретка и Нове Европе?
Нисам присуствовао премијери, а нисам ни гледао тај филм. Гледао сам само интервју који је Леви дао телевизији ТВ 5 Монде, 5. јуна 2012. и који се може гледати на његовом веб сајту. Иначе морам да напоменем да је тај филм снимио сам Бернар-Анри Леви и то о себи. Као човек неизмерне таштине и самопоштовања у овом филму наглашава своју „значајну и важну“ улогу у „хуманитарним ратовима“ нашег доба. Он, Леви био је тај који је веома активно подржао муслимане у грађанском рату у Босни. Он, Леви је организовао тајни лет Митерана за Сарајево, 28. јуна 1992. итд.
Бернар-Анри Леви је био једна од кључних покретачких снага пропаганде којом је подржана муслиманска страна током грађанског рата у Босни и то деловање је интегрални део лабораторијски успостављаног пост-националног поретка. Својом дубоко поремећеном логиком, он је, попут других, представљао Босну као мултикултурни, мултиконфесионални и мултиетнички рај који је по њиховом наративу био уништен када је та мирна, мирољубива, мултиконфесонална и мултиетничка земља – Босна била изненада нападнута споља од стране Србије. И, ми видимо да је тај наратив од тада узнапредовао: недавно, када се први сведок оптужбе појавио на суђењу Ратку Младићу, тужилаштво се користило истим обрасцем и постављало је сведоку питања у стилу:
„Да ли сте сви живели сложно у Босни?“
„Да, живели смо“ – одговорио је сведок.
То је наратив по којем су Сарајево и муслимани били мултинационално оријентисани док су Срби били националисти. Дакле Срби су постали симбол супротстављености пост-националном пројекту док су муслимани постали симбол његовог  подржавања. Грађански рат у Босни подсећа, како сам то рекао и на конференцији у Београду, на Шпански грађански рат, у смислу да представља kause célèbre за левичарске интелектуалце у Европи.

________________

Eвропска идеја је фашистичка

Џон Локланд је аутор студија: „Нечисти извор: Недемократско порекло европске идеје“ (1997) у којој је доказао да Европска унија одбацивањем нације-државе дели идеолошку сродност са фашизмом, нацизмом и комунизмом.
Локланд интензивно пише и о међународном кривичном праву и његовом урушавању и изразити је критичар Међународног суда за ратне злочине у Хагу, успостављеном на основу нелегитимне резолуције Савета безбедности (Савет безбедности је поступио ултра вирес креирајући Хашки трибунал) као и примењујући правне процедуре којима прихвата доказе из друге руке. Међународни суд за ратне злочине је, по увидима Џона Локланда, политички суд који примењује политику дуплих стандарда одбијајући да отвори истрагу о томе да ли је НАТО починио ратне злочине у Југославији 1999. Локланд је изразити критичар рата на Косову 1999. као и империјалистичких ратова који су уследили.
Књига Џона Локланда „Травестија: Суђење Слободану Милошевићу и корупција међународне правде“ (Травести: Триjал оф Слободан Милошевић енд Корупшн оф Интернатионал Јустиције) представља изванредну анализу процеса којима је изведено урушавање међународног права.

[/restrictedarea]