ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: ЗАШТО СРБИЈА МОРА ДА РАЗМИШЉА О НОВИМ САВЕЗНИЦИМА У РЕГИОНУ?

Да почнем речима Александра Дугина, које је писао пре око деценију и по анализирајући тадашњи геополитички положај Русије:

„Будимо отворени: ми смо изгубили у глобалном геополитичком сукобу. И зато смо дужни да знамо прецизно и строго – ко је господар у новим условима планетарног распореда снага, какве су основне црте његовог погледа на свет, шта он мисли о свету, историји, судбини човечанства, о нама самима? То је неопходно свима – и онима који имају намеру да се помире са судбином и покорно служе новим господарима, и онима који одбијају да прихвате овако стање ствари и теже устанку и освајању нове геополитичке слободе“.

Српски географ и водећи геополитички истраживач проф. Миомир Степић је још пре две деценије правилно дефинисао да је „српско питање – геополитичко питање“. Због тога би свака анализа, која се прави са становишта оних који „одбијају да прихвате овако стање ствари и теже устанку и освајању нове геополитичке слободе“ морала да почне од геополитичких тежњи и циљева нових глобалних господара. Истина, свет данас не изгледа исто као и пре 15 година, много ствари се променило. Структура светског политичког система је све више мултиполарна, мада се америчка доминација и даље не може оспорити.

Ово је и разлог због чега у рачуницу о могућој будућој геополитичкој прекомпозицији Балкана треба укључити и тежње и циљеве још три важна фактора: Немачке, Турске и Русије. И то управо овим редоследом. Да ли се овај редослед центара моћи који ће кројити ново балканско геополитичко одело може променити? Може. Међутим, то ће у великој мери зависити и од постављања самих балканских држава. Пре свега од Србије, која, и поред свих тежњи Запада да се њен утицај и моћ минимизују – и даље представља централну балканску државу. Поред српског, још два елемента на тзв. Западном Балкану показују потенцијал да одиграју улогу геополитичких субјеката, а не да само представљају пуке геополитичке објекта – хрватски и албански. У том погледу, потребно је посебно обратити пажњу на сударање и поклапање српких, хрватских и албанских тежњи и циљева, као и однос побројаних великих геополитичких играча према томе. Могуће је да се у некој даљој будућности као још један велики геополитички играч на овом простору појави и Француска. То не треба искључивати, мада се данас Француска углавном појављује као важан фактор чијим придодавањем некој од страна се остварује кључна предност. Уколико Француска одлучи да подржи америчке интересе, то ће помоћи САД у одржавању кључне улоге на Балкану; уколико се пак приклони Немачкој, то би значило да Немачка постаје равноправан такмац САД у појединим балканским земљама по утицају који има.

Тешко је рећи шта је представљало геополитичку тежњу и циљеве Србије у првој деценији 21. века. Различите владе су водиле различите политике и имале различите циљеве. Ипак, као најмањи заједнички садржалац, могу се истаћи два залагања које је понављала свака влада: очување КиМ у саставу Србије и јачање веза са Републиком Српском. Ова залагања су некада пратиле и конкретне мере, а некада су то била пука саопштења за јавност, док су се тајним каналима, на другој страни договарала дијаметрално супротна решења. Ипак, стално јавно позивање на ове две ствари свих српских власти говоре о покушају да Србија одржи такозвани статус qуо. Шта је која српска влада подразумевала под очувањем статуса кво у вођењу дневне политике друго је питање, у крајњој линији и мање битно за ову анализу. У принципу, очување статус qуо се сводило на то да Србија треба да се повуче у себе, позабави сопственим проблемима и постепено јача, а да онда, када јој то услови дозволе, поново изађе на балканску политичку сцену са новим тежњама и циљевима.

Нажалост, ово се показало немогућим. Покушај повлачења у себе само је значио даље повлачење утицаја и моћи Србије, што није могло да допринесе никаквом постепеном јачању, већ управо супротно – довело је до постепеног слабљења. Било је од 2000. до 2012. године у овом процесу амплитуда, али су оне, како ће се показати, биле резултат тренутних постављања српских власти. Наиме, у кратким интервалима када је Србија покушавала да ојача свој утицај у региону (политичким одлукама које је доносила, приватизацијама у окружењу, покушајем чвршћег везивања за Русију) и укупне прилике на унутрашњем плану су се побољшавале (барем за мало, али побољшавале!). Закључак на који наводи досадашње дванаестогодишње искуство јесте да ће Србија или водити активну регионалну политику како би постепено јачала или ће повлачењем у себе даље слабити. Наравно, покушај вођења активне регионалне политике ће изазвати низ контрареакција на разним странама, па је то потребно добро и детаљно припремити и потражити савезнике за тако нешто – и међу великим силама и на Балкану.

А опет, и једно и друго је могуће само уколико правилно проценимо и антиципирамо будућа померања у балканској геополитици. Србија може своју тренутну позицију, која је лоша као ретко када у новијој мирнодопоској историји, поправити само у неком новом балканском геополитичком оквиру (у неким језицима се користи и термин „регионална безбедносна архитектура“). Овакав какав данас постоји не иде на руку српским интересима, што је и логично, јер смо ми „изгубили у глобалном геополитичком сукобу“. До промене структуре и облика балканског геополитичког оквира ће доћи у неком новом „историјском времену“, периоду који ће потрајати вероватно неколико година у којима ће се дефинисати оквирна решења за будуће деценије. То што данас не живимо у „историјском времену“ не значи да за овај интервал не треба и да се спремамо и заузимамо стартну позицију – и као нација и као држава.

Претходно „историјско време“ обележио је распад СССР, следеће ће обележети коначни престанак глобалне западне доминације и стварање мултиполарног светског политичког система. Да ли ће до тога доћи за једну или пет деценија, непредвидиво је и зависи од пуно фактора. Најбоље би било цитирати Збигњева Бжежинског, који је написао како ће крај западне (америчке) доминације „уследити много пре него што то желе Американци, али и много касније него што то желе њихови супарници на свету“. Из овог разлога се процене које се тичу антиципирања будућих померања у глобалној, па последично и у балканској геополитици, постављају као један од важнијих задатака за српске аналитичке центре. Следећа анализа је резултат „прецизног и строгог“ истраживања, а за њено детаљније образложење би било потребно више стотина страна. Наравно, детаљно образложење ће уследити и бити публиковано, али не у форми чланка. Она, наравно, може и бити погрешна – то ће већ показати време. У случају великих конфронтација међу великим силама и избијања директних војних сукоба, долази и до правих геополитичких земљотреса, па су онда резултати често непредвидиви и изненађујући.

Да ли ће будуће промене на међународном плану и нова расподела моћи на глобалном нивоу довести и до избијања директних војних сукоба између великих сила, остаје да се види!? Такође, геополитичка померања зависе од великог броја фактора, између којих се формирају разне узрочно-последичне везе. Ипак, с обзиром на то да се у Србији на ову тему појављује мали број радова (било ког обима), она вероватно представља добру основу за отварање даљих расправа кроз које је могуће проблем геополитичког положаја Србије сагледати свеобухватније, из више углова, а самим тим и доносити одлуке са много већом поузданошћу.

1. Геополитички оквир у којем Србија данас функционише је – Југосфера. Не треба журити са закључком како је Југосфера некакав виртуелни оквир и творевина без структуре, правила и узрочно-последичних веза. Југосфера представља модел постмодернистичке конфедерације, географске целине унутар које се постепено повећава степен међузависности – политичке, економске, просветно-научне, саобраћајне… између држава чланица.

Када је први пут дошло до проблема са представљањем „Косова са звездицом“ на једном регионалном форуму? Десило се то у Даниловграду на састанку „Платформе западног Балкана за образовање“. После тога уследили су и проблеми са чувеном фуснотом и на конференцији о сарадњи цивилног друштва и скупу о правима ЛГБТ популације. Огромним бројем регионалних скупова, форума, конференција, састанака на разне теме заправо се постепено уобличава један регионални систем. У погледу законодавних решења која се доносе државе Југосфере су много сличније него државе ЕУ иако Југосфера не представља озваничену интеграцију! Преко Југосфере се даје нови садржај ономе што се пре више од једне деценије почело означавати као „Западни Балкан“ (намерно је написано велико З, јер је ово ознака за интеграциону целину, не за географски простор).

Западни Балкан је представљао скуп држава на једном географском простору, међусобно неповезаних и завађених, са различитим политичким традицијама, законодавним системима и стратешким партнерима. Од проглашавања независности тзв. Републике Косово и прихватања „политике меког приземљења“ од Србије, према којој ће Србија постепено прихватати атрибуте државности тзв. Републике Косово, интеграција позната по називу „Западни Балкан“ се завршила и прешло се у нову фазу – стварање Југосфере.

Стварање и „Западног Балкана“ и Југосфере имало је, гледано са геополитичког аспекта – само један циљ. Угурати све државе и државолике ентитете једног проблематичног европског региона у једну целину, један оквир, како би биле лакше контролисане споља. Када се каже споља, наравно, подразумева се да је од стране Запада. У овом погледу, западнобалканска интеграција донекле подсећа на сличан средњеевропски пројекат, који се назива „Вишеградска четворка“.

Шта је био крајњи циљ Југосфере? Гледано са становништа САД, то је сасвим сигурно било укључивање свих држава чланица Југосфере у НАТО. Тиме би САД не само контролисале ову стратешки неуралгичну тачку преко разних политичких инструмената већ би га имале и под директном и потпуном војном контролом.

Зашто је Југосфера проблематична за Србију? Одговор се делимично налази и у уводном делу текста. Југосфера је само наставак примене свих принципа и правила која су важила у комунистичкој Југославији, а једно од основних је било: слаба Србија – јака Југославија. Југосфера може опстати само док постоји слаба Србија, ушкопљена са свих страна, раздељена и уситњена, са низом отворених унутрашњих проблема који ће јој бити наметани како се не би могла бавити спољном политиком, посвађана са свим суседним народима. Неправилно би било рећи и да пројектантима Југосфере не треба никаква Србија. Не, Србија је потребна.

Шта може ујединити Хрвате и Албанце у процесу решавања њихових националних питања? Шта може пресудно утицати на једноставно приближавање Сарајева и Подгорице у низу ствари? Наравно, одговор је српска претња. Чак и када та претња реално не постоји (у неким случајевима ради се и о чистим историјским фалсификатима), парадигма о српској претњи ће постојати и биће коришћена за очување постојећег оквира – Југосфере. Иначе, гледано са дипломатског аспекта, Југосфера има огроман значај за САД. Процес формирања регионалних целина је после распада СССР почео са „Балтичком тројком“, затим се наставио „Вишеградском четворком“, да би се завршио са Југосфером. Свака наредна регионална интеграција је била сложенија и захтевнија, садржала више непознатих, а опет, САД су вешто повезивале наизглед неспојиво и правиле политички оквир преко којег ће испуњавати сопствене интересе. У том погледу, Југосфера би у крајњој линији требало да представља круну америчке дипломатије, уколико то већ и није.

Због тога је сасвим могуће да САД почну са примењивањем сличног концепта стварања постмодернистичких конфедерација и у другим деловима света. На састанку Билдерберг групе у Атини 2009. године покренуто је питање стварања Балканског савеза или Балканске уније, у коју би, поред „Западног Балкана“, били придодати још и Румунија, Бугарска и Грчка, али се од тада по овом питању нису дешавале неке значајније активности. Разлог се вероватно крије и у томе што процес коначног заокруживања Југосфере не тече баш како је планирано.

2. Све очигледније размимоилажење на релацији САД-Немачка, узроковано покушајима Немачке да политички капитализује своју економску премоћ, постало је видљиво и на Балкану. Најпре, било је приметно још током кључних преговора о пријему Македоније у НАТО, што је кулминирало на Букурештанском самиту 2008. На сва наваљивања Вашингтона Немачка је остала прилично резервисана око овог питања. Каснији развој ситуације у Грчкој и велика економска криза која је погодила ову земљу показали су да је Немачка тада, 2008. године, као кључна чланица ЕУ имала све аргументе у својим рукама да изврши притисак на Грчку поводом питања чланства Македоније у НАТО. Међутим, Немачка то није учинила.

Ипак, најважнији показатељ немачког противљења учвршћивању Југосфере представља експресни пријем Хрватске у ЕУ. Југосфера онако како је замишљена има смисла само ако су све чланице у истом формално-правном статусу. Укључивањем Хрватске у ЕУ, она се аутоматски искључује из Југосфере. САД могу покушати да сачувају Хрватску у пројектованом балканском геополитичком оквиру, стварајући неку асиметричну структуру, али је реализација таквог пројекта више него упитна.

Зашто Немачкој не одговара потпуно заокруживање Југосфере? Из простог разлога – на такав начин се истискују немачки интереси. Прво, Немачкој је одговарала интеграција звана „Западни Балкан“. Пројекат Западни Балкан, што је представљало подручје бивше СФРЈ минус Словенија плус Албанија, је остављао довољно простора за рад са сваком појединачном државом чланицом. Немачка је у таквим околностима, користећи се билатералном дипломатијом, лако наметала свој утицај балканским државама.

Која балканска држава је могла у билатералном аранжману са Немачком да наступа као равноправан партнер? Ниједна. Зато је овакав начин рада постао моћно средство за остваривање немачких интереса на Балкану. Друго, Немачка је користила процес придруживања западнобалканских држава ЕУ за остваривање сосптвених интереса. Поред билатералне дипломатије, друго моћно средство у рукама Немачке била је и ЕУ. Стварањем Југосфере Немачка остаје без ових средстава или се барем њихова досадашња убојитост значајно смањује. Преко америчког модела повезивања балканских држава ствара се систем међузависних система и низ узрочно-последичних веза, па је тако мало могуће да се сепаратни, билатерални преговори могу примењивати. Тако би се десило, на пример, да, уколико би једна чланица Југосфере у будућности желела да ступи у неки билатерални аранжман са Немачком, то изазове низ последица у њеном односу са свим осталим државама у региону и тако јој направи већу штету него корист.

Немачкој би зато било могуће да преговара са свима истовремено или да свим државама Југосфере нуди исте уступке што се коси са њеним интересима. Моћ Немачке (као уосталом и других великих сила) управо почива у томе што се једне државе у региону фаворизују, па се њима нуде одређени уступци и привилегије, док се на друге врше притисци. Што се тиче другог моћног средства – европских интеграција – услед дешавања унутар ЕУ, оно постаје све слабије и ограниченог дејства. У наредној деценији ће бити међу балканским државама онолико немачког утицаја преко процеса евроинтеграција колико то домаће политичке елите (односно политичке класе) буду дозвољавале. Проблем са неким евентуалним будућим евроинтеграцијама је и у томе што би, у случају заокруживања Југосфере, ЕУ морала да позове и прими у чланство све балканске државе истовремено, што отвара низ питања и доноси велике главобоље Бриселу. Односно понајвише штети Берлину, који има сасвим другачије интересе, а један од њих је и да се неке државе „Западног Балкана“ држе ван ЕУ што је дуже могуће (у првом реду Србија).

Из свега наведеног се да закључити како Југосфера представља део проблема за Немачку, а не део решења. Кључни ударац америчким плановима на Балкану Немачка је задала преко Хрватске и њеног пријема у ЕУ. Немачка је имала пуно разлога зашто је то урадила баш преко Хрватске, као што постоји и пуно разлога због којих је Хрватска радо прихватила да одигра ову улогу. Ти разлози имају и своју историјску димензију, не тичу се само текуће политике и економских интереса. Али имају и геополитичку димензију и уклапају се у старе немачке планове, које је први детаљно разрадио још Фридрих Науман говорећи о стварању чврстог средњеевропског блока под немачком хегемонијом, који ће контролисати простор од Балтика до Средоземља.

3. Овај немачки маневар, очигледно дуго припреман, није промакао Вашингтону. Зато су и предузете контрамере још и пре него што је обзнањено да Хрватска, на изненађење и појединих хрватских аналитичара, одмах улази у ЕУ. Део тих контрамера проводио се и преко Републике Српске. Видљиво је да су САД после правог „дипломатског цунамија“ организованог од стране Хилари Клинтон, усмереног да се преко тзв. Бутмирског процеса отпочне са укидањем Републике Српске, а у чему је велику улогу требало да одигра и званични Београд, напрасно промениле свој став већ до средине 2010. године. О томе, колику стартешку претњу хрватским интересима представља постојање Републике Српске пуно је говорио и Стјепан Месић приликом напуштања председничке фотеље.

Опстанак Републике Српске представља „амерички штап“ према Загребу. Шаргарепу је требало да представља лоцирање центра Југосфере у Загребу. То је било видљиво кроз низ одлука и процеса којима је Хрватској практично дата водећа улога на Балкану. Друго је питање да ли је Хрватска спремна и способна да одигра једну овако захтевну улогу, тек надметање Немачке и САД за доминантан положај у Хрватској је у пуном јеку. Тиме је тренутно Хрватској, у геополитичком контексту, дато на значају много више него што она објективно вреди, што је лако приметно и у понашању хрватских званичника. Биће и оних који ће устврдити како иза свега стоји добро осмишљена стратегија Хрватске, али је то апсолутно немогуће. Истина, поједине кругове окупљене око центара католичког утицаја у Хрватској не треба подцењивати, пре свега њихову аналитичку способност и знање дугорочног планирања – али данашњу позицију Хрватска дугује само сплету срећних околности и ничему више.

По текуће српске интересе се опасност посебно крије у овом последњем. Наиме, поред великих сила, чији интереси оцртавају грубе смернице балканске геополитике, Балкан има и своју, аутохтону, унутрашњу геополитичку динамику. Пораст значаја Хрватске несумњиво води и ка расту амбиција и апетита центара одлучивања у Хрватској, па отуда и евидентирана хиперактивност хрватског фактора у Војводини и Црној Гори. Ову хрватску активност пратиће и немачка подршка, поготово у Војводини, па се према даљем понашању Хрватске у Војводини донекле могу и изводити краткорочни закључци ко има већи утицај у Загребу и на чију страну претеже Хрватска – на страну САД или Немачке.

4. Кључна битка Немачке за велики повратак на Балкан и остваривање сопствених геополитичких тежњи на средњеевропском простору ипак се неће водити у Хрватској иако је тамо отворена. Пратећи потезе Немачке, стиче се задивљујући утисак колико је заправо данашња немачка политичка елита научила из грешака претходних гарнитура у ближој историји. Уколико Немачка сведе свој покушај угуравања Хрватске у сопствену геополитичку орбиту, што јој јесте примаран интерес на Балкану, само на Загреб, Немачка ће ту битку сасвим сигурно изгубити.

Због тога треба очекивати отварање још једног фронта у догледној будућности – међу Албанцима. Немачка подршка решавању албанског националног питања биће последњи ексер у сандуку Југосфере, чиме ће све америчке тежње за потпуном контролом онога што се географски означава као западни Балкан, бити сахрањене. Хроничари косовских збивања сада ће се сетити како је Рамуш Харадинај експресно уклоњен са политичке сцене иако су злочини за које је оптужен ништа у односу на оно за шта се терети Хашим Тачи. Или ће се можда сетити како су 2008. године власти тзв. Републике Косово спектакуларно ухапсиле три агента немачког БНД у Приштини! Једноставно, САД чине све да на Косову и Метохији потпуно задрже ствари под контролом и не дозволе јачање немачког утицаја.

Јачање немачког утицаја међу Албанцима значи и опасно приближавање немачких и турских интереса, што је за САД права ноћна мора. Чињеница да су све три земље чланице НАТО те да су заједно учествовале у изградњи данашњег балканског геополитичког оквира не треба да збуњује. Свака од ових земаља се водила сопственим интересима и било је могуће да сарађују док су се интереси поклапали. За САД је било могуће и да јој Турска и Немачка буду незаобилазни партнери на Балкану, све док је Вашингтон руководио целим процесом. Оног тренутка када се немачки и турски интереси географски споје, САД губе улогу центра који руководи и координира целим процесом уређења Балкана, већ постају само један од три центра одлучивања о свему.

Између осталог, ово је и један од разлога због којег САД показују невероватну решеност да задрже на Косову и Метохији и у Македонији све ствари у својим рукама по сваку цену! Тиме Турска и Немачка остају на довољном растојању и онемогућава се спајање њихових интересних зона (према плановима Ахмета Давутоглуа, турска интересна зона би требала да се протеже делом Бугарске који насељавају Помаци, затим деловима Македоније које насељавају Албанци и муслимани, да би се даље преко Косова и Метохије и Рашке области стратешки везало Сарајево; са друге стране, немачка интересна сфера би се простирала преко Хрватске и делова Црне Горе, а зона од виталног интереса за спајање две интересне зоне била би Рашка област – и њен део који се налази у Србији и део који се налази у ЦГ).

Проблем у америчком контролисању простора које данас насељавају Албанци крије су у томе што Вашингтон не може више ништа да понуди Албанцима. Све што је могао Вашингтон је већ за Албанце учинио: Албанија је примљена у НАТО; формирана је тзв. Република Косово; Албанцима су гарантована натпросечна права у Македонији, чиме им је фактички дозвољена контрола око петине Македоније; обезбеђени су ефикасни механизми за заштиту права албанске мањине у Црној Гори. Преко овога, САД не могу да иду. А јасно је шта следи после овога?

Обједињавање свих простора које насељавају Албанци у једну државу и испуњавање давнашњег великоалбанског сна. У Југосфери нема места за Велику Албанију. Из америчког угла гледано, постојање две албанске државе је пожељно и корисно. Још боље би било уколико би постојао и неки ривалитет међу њима. Одржавање тезе о стварању Велике Албаније за САД је само средство дисциплиновања Србије, Црне Горе и Македоније.

Због тога Југосфера постаје све више проблем за Албанце, наметнути оквир који ће истицати различитости албанског фактора настањеног у различитим државама. Гледано са аспекта албанских националних интереса, Југосфера има свој смисао, зато што би преко ње требало да се легитимизује статус тзв. Републике Косово, што укључује и опозиво признавање косовске државности од стране Београда.

То се већ десило. Како ствари стоје, у наредном периоду биће и потврђено од стране Београда, па даље везивање за пројекат Југосфере губи свој смисао. Да би се у потпуности сагледали могући будући кораци Албанаца, потребно је анализирати још две ствари.

Прво, узлет који су Албанци доживели за свега све деценије, од 1992-2012. године. Од херметички затвореног система којим је управљала породица Хоџа, без икакве економске перспективе и војне моћи, Албанија је доспела до пуноправног чланства у НАТО, признатог партнера западних држава. Паралелно са тим, косовско-метохијски Албанци су успели да извојују степен самосталности какав у историји нису имали (осим у периоду Другог светског рата). На какав начин и уз чију помоћ, то је на овом месту мање битно. Због овога се међу новонадолазећом албанском политичком, интелектуалном и културном елитом процес даљег албанског узлета, који ће бити верификован свеалбанским уједињавањем, схвата као нешто сасвим логично и нормално.

Друго, растућа економска криза оставиће можда и најтрагичније последице на целом континенту баш у Албанији и на Косову и Метохији. Много је разлога зашто је то тако – од непостојања изграђеног институционалног апарата, неконкурентне привреде, непостојања било каквих економских активности у низу области, слабо образоване радне снаге, до историјских фактора који детерминишу све наведено. Погоршавање ионако лоших економских и социјалних околности додатно ће отворити врата за радикалне идеологије и политичке концепте. А први међу њима је – великоалбански (у овом погледу не сме се занемарити ни јачање утицаја радикалних исламистичких група). Међу Албанцима се ствара све погодније тле за отварање питања уједињавања, које ионако постоји, и то је процес који иде мимо било каквих спољних фактора. Ипак, треба подвући да су његови домети ограничени све док не добије подршку од утицајних спољних фактора.

У причи око тражења спољнополитичке подршке од стране Албанаца треба подсетити и на велику превртљивост коју су албански политички лидери показали од друге половине 19. века до данас. Као ни у једном другом случају, приметна је честа промена стратешких партнера, великих сила за које су се Албанци везивали. Зато и данашњи утицај који САД имају међу Албанцима већ за једну деценију не мора да значи апсолутно ништа.

Овде онда на сцену ступа поново – Немачка. Да ли је циљ Немачке стварање Велике Албаније? Можда јесте, можда није, а чак и да јесте, то није приоритет! Зашто би онда Немачка подржала великоалбанску идеју у одређеном тренутку? Разлога је неколико, али кренимо редом. Прво, на такав начин ће дефинитивно бити сахрањен пројекат Југосфере. Нова албанска интифада и тражење свеалбанског уједињења, са једне, и дефинитиван пут Хрватске у ЕУ, са друге стране, представљају крај Југосфере. Јер ко би онда у том америчком интеграционом подухвату остао – Србија, БиХ, Македонија и ЦГ! У таквом оквиру, Србија би врло лако успоставила доминацију и раширила зону сопственог утицаја, што је у директној супротности са атлантистичком геополитичком тежњом. Друго, отварањем и овог фронта Немачка задаје нови задатак САД (и нови ударац, зависи из ког угла се гледа), које ће сада морати озбиљније да се позабаве албанским питањем. То ће оставити сасвим довољно времена и простора Берлину да учврсти своје позиције у Загребу и Хрватску дугорочно уведе у зону директне геополитичке контроле. Дакле, САД још и могу нешто направити са Албанцима, али у оваквим околностима губе на другој страни – међу Хрватима.

Чак и да остваривање великоалбанских циљева није у директном немачком интересу, Немачка профитира на другој страни њиховим покретањем. Треће, у немачком интересу може бити и остваривање великоалбанских циљева, јер би то водило приближавању Турској. Неколико пута у историји Немачка је покушавала да склопи стратешко партнерство са Турском и тако се позиционира као незаобилазан фактор на Блиском Истоку.

За Турску су такође, више него очигледни добици у овој рачуници. Истискивањем САД из албанског етнопростора Немачка и Турска више немају никаквих препрека у учвршћивању стратешког партнерства. Велика Албанија коју би заједнички контролисали Берлин и Анкара (Берлин вероватно економско и политички, а Анкара војно) тако постаје пројекат привременог или дугорочног карактера од стратешког значаја за два озбиљна геополитичка играча, две велике силе.

За Србију је ово ноћна мора, јер, поред Велике Албаније која би се формирала на југу, у питање би био доведен и западни бок. Како је то већ дефинисано неоосманистичком доктрином, један од значајнијих турских циљева представља уклињавање ка западу путем који води преко „Зелене трансверзале“. Овај пут је заправо траса старе Босанске цесте која је водила од Истанбула до Сарајева.

Реализација пројекта ЗЕТРА (ЗЕлена ТРАнсверзала) значи даље нарушавање територијалног интегритета Србије и проблематизовање стања у Рашкој области. Тиме се, са једне стране, одваја Србија од Црне Горе и спречава било каква помисао о неком поновном чвршћем повезивању Београда и Подгорице, а са друге стране, се Република Српска доводи у неодбрањиву позицију. Највише што би у таквим околностима Србија могла да уради у Српској јесте да делимично или у потпуности заштити своје интересе у уском појасу који се протеже левом обалом доњег тока Дрине. На све остало, могла би да заборави. Излишно је и говорити шта се у оваквом развоју ситуације дешава са српским интересима и циљевима на подручју Косова и Метохије. Како било, давањем новог импулса радикализацији Албанаца и отварању албанског питања Немачка апсолутно ништа не може да изгуби и сви могући сценарији иду јој у прилог.

5. Шта може да буде политика САД у овом случају. САД могу да реагују на два начина. Прво, логично би било да, као и свака велика сила, и САД реагују по инерцији и покушају да заштите своју досадашњу политику и досадашњи утицај. Као што су реаговали и у случају Хрватске, покушавајући да је задржа у Југосфери, у неком новом аранжману који тек треба да се осмисли, тако ће – са великом поузданошћу се може тврдити – покушати и да задрже Албанце у Југосфери. То, са америчког становишта гледано, значи да се одржи постојеће стање и постојање две албанске државе као и гарантовање посебних права Албанцима у Македонији.

Како то могу да ураде? Па, најједноставније је увлачењем Србије у игру! У овом тренутку САД ће радо пактирати са Србијом (био би то истина пакт кратког и ограниченог века трајања, али би био пакт у пуном смислу те речи), наоружати је кроз процес унапређења војне сарадње, дати јој неопходну политичку подршку и још можда преко каквих инвестиција подржати Београд одређеном финансијском ињекцијом. Сасвим је вероватно да би у оваквом развоју околности Србија војно интервенисала на Косову и Метохији, како би било спречено уједињење тзв. Републике Косово и Албаније. Била би то симболична војна интервенција, која би послала поруку Албанцима да се или чврсто држе Вашингтона и играју по правилима која су им прописана или ће изгубити и ово што имају.

Обзиром на то, колико је политичког угледа (и престижа), новца и времена потрошено на стварање „независне државе Косово“, не треба уопште очекивати да би Србији било дозвољено да оствари било какву конкретну корист од ове војне интервенције и да поново стави под сопствену војну контролу значјнији део Косова и Метохије. У најбољем случају Србија би се могла надати „припајању“ дела северног Косова, који вероватно не би укључивао и северни део Косовске Митровице (тај део Косовске Митровице, иако просторно мали, има огроман стратешки значај за безбедност и одбрану Приштине и, из данашњег угла гледано, незамисливо је да би САД дозволиле да Србија овде инсталира своје војне снаге).

Дакле, Србија би, како би нам то већ нови западни савезници објаснили, могла да реинтегрише Лепосавић и Ибарски Колашин. Могуће је да би се САД умешале или дозволиле Србији да трајно уклони конфликтни потенцијал из Бујановца и Прешева, што би пре свега водило преко уклањања свих терористичких ћелија које постоје у овој зони, али ово се можда и не би десило.

Не треба заборавити – према свим геополитичким правилима и геополитичкој логици, Србија не може бити дугорочни стратешки савезник америчко-британском атлантизму. Србија може кроз краткотрајне и орочене аранжмане послужити атлантизму као средство, па с тим у вези и остварити какву мању корист, али ништа даље од тога. Када се говори о овоме, посебно треба анализирати радове Џорџа Фридмана и његове погледе на Србе и Србију. Неко би рекао да би Србија од овакве војне интервенције имала велике корист, и поред тога што би тзв. Република Косово наставила да функционише, истина окрњена за око пет одсто своје територије. Корист би се састојала од тога што би било спречено стварање Велике Албаније, било би онемогућено стварање ЗЕТРЕ, па се самим тим не би проблематизовао статус Републике Српске, а српска економија би добила неопходан кеш да се постигне какав-такав раст БДП макар у неком кратком року!

Да, то се тако може чинити. Међутим, са извлачењем оваквих закључака не треба журити. Најправилније би било закључити да би Србија била употребљена као средство да би се сачувала Југосфера. Односно српском интервенцијом би се очували Македонија и Црна Гора зато што би у могућем великоалбанском налету делови територије ове две државе биле прве на удару. Српска контраинтервенција би вратила све на старо стање и територијални интегритет два српска јужна суседа био би очуван. Проблем би се за Србију отворио на другој страни.

6. Наиме, док би српске власти биле заузете јужним, албанским питањем, на шта ће их у крајњој мери наводити и САД, Немачка може лако и несметано отворити питање на северу – у Војводини, као и на западу – у Босанској крајини. Што се севера тиче, поред директног немачког ангажмана, могу се искористити и сви утицаји које је остварила Хрватска, а што се Босанске крајине тиче, готово је сигурно да би ту била ангажована само Хрватска. Војводина има велики значај у плановима немачког геополитичког ширења, пре свега због тежње за контролом Дунава, од шварцвалдских извора до црноморског ушћа. Што се Босанске крајине тиче, то је неуралгична тачка за Хрватску, а пошто би Хрватска већ до тада била саставни део немачког геополитичког простора, о њеном геополитичком положају и безбедности сада би бригу преузела Немачка, уз чију политичку подршку Хрватска може да наступи према Бањалуци.

Аргумент који може бити употребљен против Србије у овој ситуацији јесте да се други мешају у њене унутрашње ствари на исти начин на који се Србија меша у унутрашње ствари других држава! Немачка је признала тзв. Републику Косово, успоставила са њом билатералне односе и сваки улазак српске војске на територију Косова и Метохије Немачка ће тумачити као нарушавање низа принципа међународног права. Не треба ни подсећати, чак и уз свесрдну америчку помоћ, Србија не би била у могућности да интервенише на две стране, на југу и на северу, а, уколико би се још истовремено отворило и питање у Босанској Крајини, тамо би Београд могао само да буде неми посматрач несретних збивања. При томе, немачко-хрватска интервенција не би нужно морала да значи употребу војне силе, већ би могла да се одвија употребом разних политичких инструмената. На пример, организовањем некакве „наранџасте револуције“ којом би се прогласила Република Војводина или била збачена Влада Републике Српске, а затим би се новоуспостављене институције легитимизовале брзим признавањима и давањем неопходне политичке и финансијске подршке.

Да ли би САД интервенисале да се несрећан сценарио по српске интересе оствари? Могуће је, али само делимично. Интерес САД је да се не дозволи немачка контрола Дунава и у том погледу последњих десет година се води велика битка око надлежности Дунавске комисије и ЕУ, а основана је и нова међународна организација – Пројекат сарадње на Дунаву. У оној мери колико би Србија могла да спречи пад Дунава у немачке руке, толико би јој САД помогле. Све остало била би ствар компромиса између САД и Немачке, па би Србија, иако је из рата против Албанаца изашла као победник и ратовала на страни савезника, опет из свега изашла кратких рукава. И то се не би десило први пут у историји.

7. Као што је већ описано, све ово време би у дешавања активно била укључена и Турска. Турској директно иду у прилог Немачке амбиције и отварање свих наведених питања. Ипак, то не треба да наведе на закључак да ће Турска пактирати са Немачком. За Турску се отвара могућност прављења стратешког партнерства са Немачком, у доброј мери се интереси Турске и Немачке на Балкану поклапају, али ће у сваком случају, искусна и опрезна турска дипломатија (у сваком погледу једна од најбољих на свету) покушавати да се одржи у једном чамцу са САД.

Турски интереси нису везани само за Балкан, а на другим странама, пре свега на Блиском Истоку, кључног турског партнера је представљао и представља – Вашингтон. Зато би се могло рећи да ће Турска подржавати Немачку само до одређене линије. Због неопходности пактирања са САД на другим странама, у другим регионима, Турска ће највероватније имати интереса да сарађује са Немачком у циљу вршења притиска на САД. Турска, наиме, нема неких већих интереса за опстајањем Југосфере, па може искористити привремени савез са Немачком како би срушила овај амерички пројекат, а одмах затим се вратити ка САД како би утицала на прављење новог геополитичког оквира на Балкану.

САД су такође потпуно свесне могућности стварања турско-немачког савезништва, па због тога, често и преко сваке мере, излазе у сусрет турским захтевима на Балкану. Велики број западних аналитичара упозоравао је да се већ неколико година одвија процес америчког препуштања западног Балкана у турске руке. Ова теза је данас превише смела, мада се може показати у будућности као сасвим реална. Ако се и данас не одвија процес препуштања западног Балкана, САД ће бити приморане да то учине у наредном периоду како би спречиле турско-немачко савезништво на Балкану.

Шта ће ово представљати у геополитичком смислу? У коначној линији, вероватно напуштање концепта Југосфере од стране САД и враћање старој геополитичкој матрици. Ово је уједно и други начин на који САД могу реаговати на процес радикализације Албанаца и ескалације великоалбанских захтева. При томе, он никако не искључује први начин. Дакле, сасвим је могуће да САД искористе Србију као средство успостављања контроле на Балкану, а да затим, заједно са Турском, утврде нови геополитички оквир за Балкан. Зашто?

Неки разлози су већ поменути, а може се још и поменути да би тако САД ојачале сопствену преговарачку позицију и ушле у преговоре са Турском као старији партнер, у сваком погледу надређен и доминантан. У том случају, иако би било направљено доста уступака према турским интересима, главни оквир би био ипак дефинисан у Вашингтону и Анкара би са тим морала да се сагласи.

Шта би подразумевао тај нови оквир, односно враћање старој геополитичкој матрици? Унајкраћем, то би значило формирање „балканске геополитичке хоризонтале“, што би подразумевало чврсто повезивање Бугарске, Македоније и Албаније. Назнаке оваквог америчког залагања су видљиве, па је тако, уз благослов Вашингтона, бугарско ратно ваздухопловство преузело бригу о контроли ваздушног простора Македоније и Албаније, још одавно.

Међутим, још битнију ствар представља стари пројекат, данас помало скрајнут и заборављен – АМБО. АМБО је требало да буде гасовод, а у појединим верзијама и нафотовод који би се протезао од црноморске луке Варна до јадранске луке Драч, а важна транзитна тачка би се налазила на средокраћи – у Скопљу, где већ постоји рафинерија. Отуда и назив – АМБО, што је скраћеница од Албаниан, Мацедониан, Булгариан Оил. Пројекат АМБО је разрађиван много пре него што се у оптицају појавио гигантски пројекат – Набуко, а преко овог коридора би били транспоровани енергенти из Каспијског басена до јадранске обале, одакле би даље танкерима били пребацивани у друге делове света. АМБО би ефикасно решио проблем „зачепљења“ у транспорту енергената кроз Босфор. Треба рећи да се у доброј мери АМБО и Набуко искључују, па би потенцијална изградња Набука (која је спорна), значила и вероватни крај АМБО.

Међутим, важи и супротно, па би евентуално одустајање од Набука поново отворило перспективу за реализацију пројекта АМБО. Стратешко везивање Бугарске, Македоније и Албаније може, али и не мора значити потпуну поделу Македоније између Бугарске и Албаније, или барем делимично прекрајање македонске територије у корист Албаније. То већ зависи у којој фази ће САД одустати од Југосфере и почети са стварањем балканске геополитичке хоризонтале. Овде су могуће многе варијације. Сасвим је могуће и да, на пример, САД процене да им је исплатљивије да искористе сав немачки труд и преузму водећу улогу у стварању Велике Албаније, чиме би Вашингтон постао спонзор свеалбанског уједињења. У том случају, наравно, не би било оне прве варијанте и српског ратовања против Албанаца у америчко име. САД би овим маневром истиснуле Немачку са југа Балкана, а Србију би усмериле и помогле у борби против немачког фактора на северу, у Војводини.

Може се десити и да САД процене да ће лакше контролисати албански етнопростор преко даљег постојања тзв. Републике Косово, што је вероватније, па балканској геополитичкој хоризонтали прикључе и Приштину, као четвртог члана (на овај начин се добија и континентална стратешка дубина, па је врло могућ овај сценарио). У сваком случају, овакав развој ситуације и стварање балканске геополитичке хоризонтале представљају увод у потпуну катастрофу Србије. Србија би тако на југу остала потпуно одсечена од Грчке, стратешког партнера у сваком погледу; Бугарска би се налазила чврсто у загрљају САД и Турске, па би неко могуће везивање Београда са Москвом, а преко Софије било на дуги рок искључено; српски утицај би био потпуно истиснут из Македоније; циљеви везани за територију Косова и Метохије били би практично неоствариви; ојачан утицај Турске значио би додатно проблематизовање стања у Рашкој области и вероватно даље латентно погоршавање српско-муслиманских односа; Република Српска би се нашла под огромним притиском, са једне стране, Турске, а са друге стране, Немачке; на послетку Србија би се на северу нашла „1 на 1“ против Немачке (којој би у сваком смислу помогла Хрватска), што је утакмица у којој Србија не може да победи, без обзира какву и колику јој помоћ пружиле САД.

Епилог свега је да ће:

1) Јужна граница Србије бити додатно притиснута и сада већ угрожена не само од албанског већ и од турског фактора, а одржаваће се само захваљујући лабавим гаранцијама САД;

2) Република Српска се вероватно неће одржати, већ ће се БиХ на заједничко инсистирање Турске и Немачке трансформисати и имати нову територијалну организацију, а Срби ће контролисати 2-4 територијалне јединице, у зависности који модел нове територијалне организације БиХ буде примењен. Чак и ако преживи, Српска ће бити искасапљена, мноштво надлежности ће јој бити одузето и остаће да постоји само као форма, без икакве суштине;

3) Војводини неће бити омогућено отцепљење, али ће под немачким притиском њен статус бити значајно другачији него данас. Суштински између централне Србије и Војводине ће бити формирана асиметрична федерација, чиме ће Немачка у највећој мери остварити део својих интереса везаних за Дунав, а САД ће опет задржати одређене контролне механизме у својим рукама. У целој овој причи САД ће се поставити и представити као велики заштитиник Срба.

Можда делује иронично, али у основи свега овога ће бити врло логично образложење. САД ће спречити Албанце да груну преко границе и запоседну све оно на шта су се већ намерачили на југу Србије; САД неће дозволити стварање унитарне БиХ и потпуно затирање српских интереса у БиХ; до краја, могуће је и да неће дозволити формално укидање Српске; на крају, САД ће помоћи одржавању Војводине унутар Србије. Иза свега овога, наравно, стоје амерички интереси, како би се донекле сабили и контролисали турски и немачки утицаји на Балкану и преко српског фактора. Вашингтону је потребна Србија, али слаба Србија. У сваком погледу слаба.

8.      У досадашњем делу анализе уопште није спомињана Русија. То није учињено намерно. Зато што нису спомињане ни контрамере које у појединим тренуцима може предузети Србија како би заштитила сопствене интересе. Наиме, постављање Русије и могућност одбране српских интереса у будућој геополитичкој прекомпозицији Балкана су у директној вези. Може се сасвим комотно закључити како постоји и једна историјска закономерност: када год је у историји расла моћ Русије, за Србију се отварао већи маневарски простор у спољној политици. Како је Србија у одређеним ситуацијама користила ову погодност, друга је ствар! Тек, Србији је у интересу да се Русија што је могуће више укотви на Балкану. Ипак, треба и напоменути да сам повратак Русије на Балкан неће аутоматски значити и побољшање српског положаја. Пре свега због тога што, треба поновити, Русија може отворити већи маневарски простор за Србију, а на самој Србији је да онда одреди како ће ту погодност искористити.

Није само једна српска влада у прошлости овакву прилику упропастила. Руски „геополитички повратак“ на Балкан почетком 21. века отвара могућност Србији да нешто уради и избегне раније поменуте катастрофичне сценарије, према којима је Србији намењена улога пуког и убогог геополитичког објекта. Овим руским „повратком“ Србији су отворена врата да се поново позиционира као геополитички субјекат на Балкану у пуном смислу те речи.

Шта је потребно да Србија уради како би се то и десило? Прво, неопходно је реално сагледати улогу Русије на Балкану. Када се говори о Русији, у српској политичкој јавности су изражена два пола. На једној страни су русофоби, који Русију посматрају кроз низ погрешно конструисаних стереотипа. За тај део људи Русија је земља ирационалних политичара, који се понашају „живописно“ као Хрушчов. То је земља са заосталом привредом, чији су највећи технолошки домети „лада“ и „москвич“. На другој страни су русофили, који су спремни да убеђују српску јавност како је неопходно да Србија буде руски савезник јер би Москва у таквим околностима моментално бомбардовала Вашингтон, само ако би било ком Србину зафалила длака с главе. Према овој школи мишљења, подразумева се, ако би у питање била доведена и једна српска глава, Русија би бомбардовала Вашингтон нуклеарним бојевим главама.

Овај приказ је намерно карикатуралан зато што су и један и други поглед изрази незнања и наивности, па их је неопходно потпуно искључити из било какве рачунице о утврђивању новог српско-руског оквира за сарадњу. Када говоримо о томе шта је данашња улога Русије на Балкану, важно је подвући да је то једина геополитичка тежња која не угрожава било који српски интерес. Сви остали велики геополитички играчи, ангажовани у региону – САД, Немачка и Турска – имају амбицију да задовоље сопствене интересе преко српских леђа. Са Русијом то није случај и због тога се Русија намеће као једини могући стратешки партнер Србије у будућности. Овакав закључак нема везе са русофилијом (наравно, поготово нема никакве везе са русофобијом), већ је то ствар елементарне логике!

Дакле, уколико жели да поправи сопствени геополитички положај, Србија треба да уђе у широк и интензиван дијалог са Москвом који ће резултирати најпре потписивањем а затим и применом споразума у разним областима. После тога, када се сарадња рашири са политичког и енергетског нивоа, и на економско, војно, научно и културно поље, према смерницама најбољих неофункционалистичких теорија неопходно је ту сарадњу и продубити. То је оквир за стратешко партнерство, који би Русији донео поузданог савезника, а Србији неопходну основу за стабилизацију унутрашњих прилика и окретање себи и сређивању сопственог дворишта. Стратешко партнерство са Русијом се за Србију поставља као предуслов даљег јачања у сваком погледу – политичком, војном, економском.

Друго, неопходно је сагледати руске интересе на Балкану. Кључни интерес Русије на Балкану представља реализација пројекта Јужни ток. Овај стратешки енергетски коридор пролази кроз Србију, штавише, Србија се у овој причи намеће као једна од најважнијих транзитних земаља. Због тога је превасходни руски интерес да Србија буде стабилна, да у и око Србије не буде већих (гео)политичких потреса. То подразумева и да Србија има стабилне и предвидљиве односе са свим својим суседима. Због тога изгледа и да је амерички концепт Југосфере сасвим прихватљив оквир и за Русију. Уз једну ограду, да Русији не одговара да цела Југосфера буде у НАТО.

Дакле, за испуњавање руских интереса на Балкану добру основу је представљала Југосфера пре пријема Хрватске у ЕУ, када је то била регионална интеграција чије три чланице – Србија, БиХ и Македонија не би улазиле у НАТО. Истовремено, подршком српском фактору у разним деловима Југосфере Русија је имала огроман уплив на цео овај простор и могла је да утиче на процес доношења кључних, стратешких одлука. Преко овако конципиране Југосфере, уз реализацију Јужног тока и ослањања на српски фактор, Русија би врло брзо постала равноправан саговорник САД на Балкану.

Неко ће се упитати: како је могуће да САД и Русија сарађују на Балкану, када имају толико супротстављених интереса у Средњој Азији или на Блиском Истоку? Ове ствари не треба мешати. Ми данас не живимо у хладноратовском периоду оштре конфронтације међу великим силама, која ће се испољавати увек и у свим деловима света. Тај период светске политике припада историји. Стварање мултиполарног система значи и да ће главни геополитички играчи моћи да буду савезници у једном делу свету, а противници у неком другом делу света, како им већ буду интереси налагали.

За Србију би овај сценарио био можда и најбољи, од свих могућих разматраних. Зашто? Учешћем у Јужном току и стратешким везивањем за Русију Србија би добила солидну основу за лагано, постепено јачање сопствене позиције. Такође, уз политичку помоћ Русије, Србија би одржала статус qуо на Косову и Метохији и могла би да дугорочно замрзне овај конфликт, а питање очувања Српске као једног од два ентитета БиХ уопште не би било доведено у питање. Постепено, вероватно би се отворио и простор за враћање српских позиција у Црној Гори. Без обзира што је амерички концепт Југосфере неповољан по Србију, укључивањем Русије у овај пројекат околности би по Србију постале подношљиве и Србија би у оваквом регионалном оквиру могла да задовољи своје интересе. Не треба заборавити да је за САД потребна слаба Србија, па би вероватно Вашингтон користио низ унутрашњих жаришта у Србији како би овај српски раст – политички, економски и војни – успоравао и контролисао. На ово би требало рачунати и за тако нешто се припремити.

Ипак, треба подвући да је овакав развој ситуације после свега неизвестан и мало вероватан. Под један, да би до овога дошло и да би се Русија укључила у Југосферу, неопходно је да се изгради Јужни ток. Пројекат Јужни ток је директан конкурент америчком пројекту Набуко, па би његова реализација значила америчко одустајање од Набукоа. Чак и да одустане од Набука, САД би, све су прилике, пробале да уведу у игру свој други резервни пројекат – АМБО. Прихватање Јужног тока је тек последња опција са којом САД рачунају.

Под два, истоветан проблем који се појавио за САД после пријема Хрватске у ЕУ појавио се и за Русију. Југосфера је на издисају, па је сада вероватно да ће и Русија морати прибећи прављењу једне потпуно нове геополитичке рачунице на Балкану. Треће, мора се осврнути и на однос Русије са другим великим силама, геополитичким играчима.

У начелу, како то већина америчких геополитичких аналитичара констатује, данас се може говорити о руско-немачком савезу. Ако је раније ово савезништво било само у назнакама и помињано као могућност, после завршетка Северног тока, може се констатовати како је оно постојеће и актуелно. Из више разлога може се очекивати даље приближавање Русије и Немачке. То је интерес и Москве и Берлина. Међутим – да ли је то и интерес Србије?

Да ли Србија може пронаћи у једном таквом аранжману, који се, могуће је, прави на континенталном нивоу? Одговор је одречан. Србија се у овоме не може пронаћи иако ће прва реакција Русије, пошто и Москва констатује како је са Југосфером свршено, бити упућивање Србије на разговоре са Немачком. Русија неће дозволити да њене интересе везане за Јужни ток наруше српско-немачке размирице. Често се пише како су историјски односи Немачке и Србије лоши. Правилније би било рећи да је лош однос Немачке према Србији! Толико лош да Милорад Екмечић врло убедљиво и уверљиво конструише тезу како су Срби „географски непријатељ“ Немачке. Драгош Калајић је говорио како би Србија решила барем половину својих проблема када би се договорила са Немачком. Да, то је тако.

Само што Србија не може ништа да се договори са Немачком. Већ неколико генерација Немаца је одрасло на матрици која Србе одређује као важног непријатеља немачким интересима, и то је и један од разлога зашто су и зашто ће Немци најпре тражити савезнике међу свим осталим балканским народима, па тек напослетку, ако им се изјалове сви други планови, међу Србима. Тренутно Немачка је стратешког савезника нашла међу Хрватима, а и њена позиција код Албанаца је одлична. Зашто би и како би онда Србија могла усагласати своје крупне геополитичке интересе са Немачком?

Према томе, Русија може упућивати Србију да се са Немачком договори колико год хоће, то је иницијатива осуђена на неуспех! У крајњој линији, тешко је очекивати да би САД пропустиле овакву шансу за учвршћивање сопствених позиција на Балкану. Србе је, не без разлога, лако мотивисати на сукоб против Немаца. САД имају низ механизама у својим рукама како могу усмерити Србију против Немачке и на тај начин истовремено утицати и на ограничавање немачког и на ограничавање руског утицаја на Балкану. Проблем за Србију у оваквом развоју ситуације се налази у томе што би поново била средство у америчким рукама. Србија би ушла у сукоб са вишеструко надмоћнијим непријатељем, због тога довела у питање и своје савезништво са Русијом, а да никаквих конкретних користи од тога не би имала. Са друге стране, чак и да је могућа нека нормализација односа са Немачком и улазак Србије у немачко-руско геополитичко окриље, то би изазвало стварање чврстог контрасавеза између САД и Турске и активирало стару стратегију о изградњи балканске геополитичке хоризонтале. Из свега овога, Србија би изашла са више штете него користи.

Једини начин да се нормализују српско-немачки односи и успостави одржив баланс интереса јесте да ово питање представља саставни део ширег руско-немачког аранжмана. То је међутим, илузорно очекивати. Договори између великих сила се праве на другачијим основама, а и потенцијални свеобухватни руско-немачки договор би се вероватно правио за глобални ниво, па је у том контексту српско питање мало и небитно. Толико мало и небитно да би Русија вероватно препустила Балкан Немачкој, као што се и десило барем два пута у историји (истина, први пут су Срби били упућени да регулишу своје односе са Аустроугарском).

Приликом анализе односа Русије са другим геополитичким играчима неопходно је осврнути се и на руско-турске односе. На овом плану је пуно урађено претходних година, а све би требало да резултира активним укључивањем Турске у изградњу руских стартешких енергетских коридора. Руско-турски односи улазе у нову фазу, али је тешко предвидети каквог то ефекта може имати на Балкану. Пре свега, за Русију је битно да из овог аранжмана реши нека горућа питања на Кавказу, на која Турска може да утиче. На Балкану, неког видљивијег преклапања руских и турских интереса нема. То не значи и да их не може бити у будућности, без обзира колико то данас изгледало немогуће. Четврто, приликом анализе повратка Русије на Балкан, потребно је сагледати и њено укупно стратешко позиционирање у Каспијско-црноморском региону. После Другог чеченског рата Русија је своју јужну границу стабилизовала, а затим је преко интервенције у Јужној Осетији и Абхазији и додатно учврстила. Ипак, далеко од тога да је Русија и све претње одагнала. Амерички, или прецизније речено-атлантистички притисак је у региону све већи, што је посебно видљиво после избијања нових конфликата на Блиском Истоку. Друго је питање да ли САД могу овај рат добити? Русија ће, у циљу амортизације ових притисака морати да учини једну од три ствари: прво, да улази у разне аранжмане са регионалним играчима – што је, на пример, видљиво у покушајима склапања договора са Турском; друго, да на неким местима улази у договоре са САД, без обзира колико то контрадикторно звучало. На пример, уколико је за Русију приоритетно да одбрани своје интересе у јужном Каспију, она ће ући у преговоре са САД на Балкану и чинити неке уступке према САД на Балкану, зато што је у том случају Балкан за њу од другоразредног значаја, а неће имати ни ресурсе ни времена да се са оба питања бави истовремено; треће, Русија ће тражити чврсте тачке ослонца за спровођење сопствених интереса.

Е, у овом трећем је огромна шанса Србије. Данас се на прсте једне руке могу набројати потенцијалне тачке ослонца Русије у југоисточној Европи. Треба напоменути да бити руска тачка ослонца не значи само сагласност политичке елите и војних кругова већ и дубинску подршку јавног мњења. Без значајније подршке јавног мњења нема унутрашње стабилности у једној држави, а без унутрашње стабилности та држава не може бити никаква тачка ослонца било коме. Отприлике, бити тачка ослонца значи постићи договор о стратешком партнерству како је то већ описано. Шанса Србије за улазак у стартешко партнерство са Русијом налази се и у исказаној спремности Бугарске и Румуније да на њиховој територији буде инсталиран амерички противракетни систем, што је прворазредна претња Русији. Русија мора направити некакву контратежу америчким плановима на Балкану и зато је заинтересована за јачање утицаја у Србији.

Е сада, уколико би Србија желела да уђе у стратешко партнерство са Русијом, онда би то требало да буде и јасно опредељење српских власти. У овом случају морао би да приђе Мухамед брегу, а не брег Мухамеду. Уколико нема спремности у самој Србији за стратешким партнерством са Русијом или постоје сталне сумње у исплативост оваквог подухвата, онда ће Русија већ применити један од прва два начина за заштиту својих интереса, а Србију ће чекати неки од већ напред описаних сценарија, мање или више неповољних. Опет, у случају склапања стратешког партнерства, био би реализован пројекат Јужни ток или не (иако реализација креће, наивно је очекивати да се САД потпуно помире са овим и мирно посматрају завршетак пројекта), отвара се питање: шта то може у геополитичком смислу значити за Србију? Посебно, уколико до описаних геополитичких померања дође. А да ће управо тада доћи до померања већа је вероватноћа него у било ком другом развоју ситуације. Пре свега због тога што ће Немачка тада моћи много брже и слободније да наступа на Балкану, не обазирући се увек и свуда на реакције САД. Јер у тим околностима приоритет САД постаје заустављање ширења или барем контрола ширења руског утицаја на Балкану. То опет повлачи са собом отварање питања јачања немачког утицаја у Панонији, с тим у вези и отварање албанског питања и низ неповољних околности по Србију.

Да ли тада треба очекивати безрезервну подршку Русије свакој српској иницијативи? Одговор је – не! Требало би очекивати подршку само одрживим плановима и добро осмишљеним иницијативама, преко којих би Србија поправила свој геополитички положај, па би самим тим и руска тачка ослонца на Балкану постајала шира и стабилнија. У том контексту треба посматрати и питање будућих савезника Србије у региону. При томе, треба упозорити да су савезништва могућа само са потенцијалним геополитичким субјектима. БиХ, Црна Гора и Македонија представљају типичне примере геополитичких објеката и оне ће и служити за намиривање туђих апетита – били то апетити великих сила или регионалних геополитичких субјеката.

Одрживи планови, који треба да доведу до новог дугорочно одрживог геополитичког оквира за Балкан могући су уколико Србија није сукобљена са оба потенцијална геополитичка субјекта на Балкану – хрватским и албанским. Све док су хрватски и албански фактор усмерени против Србије као кључног непријатеља на Балкану, Србија је принуђена да функционише у наметнутом геополитичком оквиру и да се брани. Стратешко партнерство са Русијом би у том случају помогло да се надолазеће недаће лакше поднесу и да Србија из свега изађе са што мање штете. У том случају питање је и да ли би Русија пристала да улази у стратешко партнерство са Србијом јер би је такав аранжман пуно коштао, а неке веће користи од свега не би имала. Зашто би Русија улазила у савез који би јој доносио само нове проблеме?

Због тога се и питање будућих регионалних савезника Србије, делимично намеће и као један од услова за стратешко партнерство са Русијом. Неко од коментатора је моју тезу о томе, како треба размишљати и о могућем савезу са Албанцима, назвао – јеретичком! Да, гледано из данашњег угла, то потпуно изгледа као јерес. У данашњим условима, када Југосфера и даље функционише, а велики геополитички играчи тек заузимају своје стартне позиције за будућу битку на Балкану, интерес Србије је сасвим другачији. Према албанском фактору треба играти што је могуће тврђе, тежити томе да се питање Косова и Метохије врати у УН и отворе нови статусни преговори. Такође, интерес Србије је и да се врло опрезно поставља око питања Републике Српске, јер сваки нагли покрет преко Дрине може направити и нагли покрет у Рашкој области и изазвати нову унутрашњу нестабилност у Србији.

Међутим, садашње стање ствари се сасвим сигурно неће одржати у дугом року. Зато је потребно размишљати о могућим сценаријима и будућим догађајима и припремити се за њих. Припрема би значила да се морају дефинисати геополитички интереси Србије, затим према њима циљеви, па би требало категоризовати те циљеве, па бирати средства. Једно од највижнијих средстава јесте и питање избора савезника. А ту се избор за Србију сужава на две могућности: правити савез са Хрватима или Албанцима. И једна и друга опција имају своје добре и лоше стране.

И једна и друга опција нуде за Србију низ могућности, али и траже одређена одрицања. А када је већ реч о одрицањима, онда и да се нагласи да у овом случају категоризација циљева има пресудну улогу – ако се већ треба одрицати нечега на једној страни да би се нешто добило на другој – онда се треба одрицати од периферних другоразредних интереса. Наравно, у целој овој причи о савезништвима поставља се и питање: а зашто би уопште Хрвати или Албанци улазили у било какав договор са Србима? До сада им је ионако ишло одлично док су заједно наступали против Срба. Одговор лежи у томе што су до сада и Хрвати и Албанци имали исте стартешке партнере који су координирали њихове интересе и акције, што у будућности вероватно неће изгледати као данас. Одговор се налази и у томе што би Србија са великим и утицајним стратешким партнером постала пожељнији партнер него што је до сада била, поготово ако се има у виду Јужни ток и српска улога у овом пројекту. На крају, то ће пуно зависити и од тога у коју фазу дефинисања новог балканског геополитичког оквира се Србија укључује, на који начин и са којим средствима.

Из данашњег угла гледано, Србија би значајно ојачала сопствену позицију и наметнула себе као незаобилазног фактора на Балкану уколико би почела да српско питање посматра као целину. Поготово ако буде имала Русију иза себе. На тај начин Србија ће додатно проширити сопствени маневарски простор и избећи замку у коју је гура сепаратно решавање српског питања на различитим странама. Различите велике силе имају различите интересе у различитим деловима Балкана, па је то велика опасност за Србију јер се може десити да на различитим странама остане у односу „1 на 1“ према различитим великим силама. У том случају и подршка Русије може мало помоћи јер би се Србија практично нашла у сукобу против три велике силе истовремено. Сагледавањем српског питања као целине и везивањем кључних питања за српске интересе у различитим деловима региона овакав расплет се избегава, а Србија гради свој укупни положај на сасвим другачији начин.

Како било, у свему овоме се треба водити само интересима. То што данас изгледа немогуће, не мора да значи и да треба искључити као опцију у будућности. Уз све ово, треба још једном и напоменути да, у складу са написаним, иако САД немају интерес да подрже јачање Србије, а истовремено имају амбицију да Србију користе као средство за дисциплиновање других у региону, што се на крају може завршити врло непријатно по саму Србију, Србији не одговара потпуно повлачење САД са Балкана.

Нема овде никакве контрадикторности, већ много узрочно-последичних веза које захтевају да се свако питање сагледа из више углова. Потпуно повлачење САД са Балкана отворило би могућност стварања немачко-турског савезништва на Балкану, што је по српске интересе још неповољније.

У „историјском времену“ које следи и у којем ће се утврђивати нови балкански геополитички оквир, пред Србијом ће бити пуно изазова, претњи, замки и искушења. А што се тиче шанси, њих ће бити онолико колико се сами за њих изборимо. Нити ће нам други помагати да их створимо нити ће се створити саме од себе. У освајању нове геополитичке слободе најпре се морамо уздати у себе саме и оно чиме располажемо!

Извор: http://www.standard.rs

2 коментара

  1. Mislim da je Dušan Proroković pravi predstavnik svoje strane. Tipičan primer “leva ruka nema pojma šta radi desna” iliti u ovom slučaju, možda se odnosi na mozak? Svaki scenario, koji je on tako dubokoumno proizveo je katastrofičan za Srbiju! Apsolutno i potpuno katastrofičan! Srbija po njemu nema budućnost, kao što neće imati ni državnost! Dakle, jedino rešenje je kupovanje nuklearnog arsenala (makar i na crno) i upotreba nad našim krvnim neprijateljima ustašama i balijama? Ovaj scenario niste razmatrali, gosn.Prorokoviću? Zašto mislite da mi treba da prihvatimo vašu “mudroseriju”, tipa: Biraj Srbijo, hoćeš li na Scilu ili ćeš na Haribdu?! Po ovome, Majka Rusija postaje podjednak neprijatelj Srbije, kao što su to nemačka i usa i naše eventualno potpuno okretanje ka Rusiji, znači pravljenje “računa bez krčmara”, jer će nas Rusija prodati prvom prilikom, zarad nekih ustupaka na Kavkazu?! Ja sam tako razumeo ovaj članak! “Nije nam u interesu, potpuni odlazak jenkija sa Balkana”? Tvrdim da je ovo presna laž! Srbija bi skinula sa grbače najvećeg neprijatelja i rodonačelnika svih zločina protiv nje i njenog naroda! Srbija nema prijatelja na zapadu (francuska je svojim postupcima protiv Srbije, potpuno prestala da bude ikakav “saveznik” Srbije, svrstajući se potpuno i neporecivo uz njene neprijatelje) i ako se oslonima na vašu tvrdnju da je Srbija za Rusiju “moneta za potkusurivanje”… samo nam nuklearke preostaju! Niko i ne zamišlja da bi Rusija “zbog jedne srpske glave izrokala Njujork”, ali zašto bi dozvolila neki napad jenki avijacije, na području pod direktnom zaštitom ruskog oružja? Zašto bi jenki baze i sateliti bili amnestirani od osvete? Suviše suptilno za vas? Prošla su vremena “salonske diplomatije” Rišeljeovog tipa i Engleska više nije imperija, na čijem se dvoru kamarila bavila svetskom politikom kao šahovskom igrom. Više se ne igraju takve “partije” i nema više dinastičko-političkih brakova, maske su spale i sad se samo čeka da poludeli jenki pređe “granicu bez povratka” i da završni račun počne! Poštovaoci ove doktrine iz vašeg članka su dinosaurusi, koji ne shvataju kojom se brzinom situacija menja…

  2. Svi ovi nasi geopoliticari, stvaraju zabunu u narodu. Stvaraju je iz jednog razloga, a to je jer su placenici nekoga iz neke druge, nama neprijateljske zemlje, a i za sva svoja pisanija dobijaju novcanu nadoknadu od naroda koga zbunjuju njihovim tezama.Tezama, kojima se sluze srbomrsci, jer im je na taj nacin receno sta i kako da rade protiv Srba i Srbije.. Pokusavaju na taj nacin da kreiraju kako se to kaze, javno mnjenje, a ja kazem, da je to neduzni narod nad kojima se lece i namecu neciji kompleksi nekome ko komplekse nema.
    Sto manje bi trebalo zamarati narod misljenjima kojekakvih geopoliticara. Narod u Srbiji bi trebalo zamarati kako da radi i sta? Da bi ziveo mirno i bezbrizno. Tada bi sve doslo na svoje mesto. Pa bi Srbija ojacala i u ljudstvu i ekonomski i vojno. Od svega bi narod imao koristi, ali najvise od vojne jacine. Jer bi se tada svi nama neprijateljski narodi odvarcali od bilo kojih nasrtaja pa i vojnih. Sto znaci, pokupiti ljude koji su voljni da rade, privredjuju, unapredjuju drusveni razvoj, a pre svega, da vole svoju drzavu i narod. I na taj nacin deluju poucno na generacje koje dolaze. Ako smo u stanju da samo jedan deo uradimo, od ovoga sto sam naveo, brojno navedeni scenariji za Srbiju i njen narod, bice minorno primetljivi. Ovako, deluju na nas, kao da smo nedonoscad. I posmatraju nas kao narod koji je dobio sve i ima sve, narod koji je nasledio pravo na zivot, teritoriju koja se prolivanjem krvi naseih predaka stvarala, ne cuvaju je i ne postuju, pa je od Srba napravljeno nista.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *