Да ли постоје медијски (ратни) хушкачи?

Пише Зоран Аврамовић

Какво је значење синтагме „ратнохушкачки медиј“? Није једноставно одговорити на ово питање. Какав би био модел медија у ратним условима или шта није ратнохушкачки медиј у ратним околностима, поготово у оним у којима није било агресора већ рата за своје националне интересе?  

 

Две деценије од ратних сукоба на простору СФРЈ потеже се с времена на време прича о ратнохушкачким медијима у Србији? Последњу акцију у том правцу повео је НУНС подношењем кривичне пријаве против ратнохушкачких новинара, по правилу, српских новинара.
Та прича се не прича у бившим републикама, а поготово не у јавности држава које су своју авијацију послали на небо и народ Србије. Да се позабавимо овим питањем са становишта одговорности.

МЕДИЈИ И СТРАДАЊЕ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА
Какво је значење синтагме „ратнохушкачки медиј“? Није једноставно одговорити на ово питање. Медији постоје и раде у мирним и ратним условима. Какав би био модел медија у ратним условима или шта није ратнохушкачки медиј у ратним околностима, поготово у оним у којима није било агресора већ рата за своје националне интересе? Реч „хушкање“ означава наговарање, подстицање, дакле не наређивање, а то значи да између новинарске речи и понашања  прималаца поруке нема директне везе. Па и у случају официрске наредбе – требало би се сетити Толстојевог „Рата и мира“ – нема директног произвођења последице. Од тренутка када се изда наредба до њеног извршења, догодила се промена ситуације на терену. Другим речима, реч изговорена и реч у практичном остварењу није иста.
Кривично-књижевни догађај из не тако давне прошлости баца јасније светло на улогу медија у страдању једног човека. Реч је о Гојку Ђогу и његовој спаљеној књизи „Вунена времена“. Пред нама је књига о политичкој и културној стварности југословенске државе и српског правосуђа од 1981. до 1984. године, на 1.685 страница документарног материјала. Значај ове обимне грађе није само у збирци докумената о једном времену прогона Гојка Ђога, већ и о односу књижевног стваралаштва и државно-партијске власти. Када је ово друго у питању, биће за сваког социолога књижевности, сазнајно интересантно испитати учеснике овог колективног културног срама. Како су се понашали припадници књижевног сталежа у Србији и ондашњој Југославији? Колико су се придржавали етичког кодекса ондашњи новинари? Да ли су одмах устали у одбрану песника и његове књиге или су устукнули пред силом власти? Сазнаћемо да је у почетку било доминантно ово друго понашање, а касније, када се јавио глас отпора тиранији над најсензибилнијим обликом језичког стваралаштва, отпочео је да се шири дух слободе.
Видећемо да су ондашњи писани и електронски медији допринели његовом јавном, радном и судском прогону. Видећемо из документа који степен унисоности је владао између „Борбе“, „Политике“, „Политике експрес“, „Новости“, „НИН“-а, загребачког „Вјесника“, сарајевског „Ослобођења“, ТВ „Београда“.  То су биле информације са осудом песника да је „злоупотребио поезију и слободу стварања“, да је његова књига песама „политички памфлет“. А када се формирао Одбор за одбрану уметничке слободе, у време окончаног судског процеса, медији у служби власти опет су устали против слободољубивих књижевника.
Књига садржи  и иностране медијске извештаје (као и протесте књижевних организација из иностранства), и то би  била добра грађа за компаративну анализу домаћег (југо-српског) и међународног извештавања о ухапшеном песнику и његовој књизи.  У то време, страни медији су били заинтересовани за овај случај у контексту гушења слободе и демократије у социјализму, док су домаћи истицали злоупотребу слободе (уметничке).

ВРЕДНОСТИ „НАШЕМ ЧОВЕКУ СВЕТЕ“
За разлику од идеолошког и политичког значења „ратнохушкачког новинарства“ где не знамо директну каузалну везу између медијског извештавања (доброг или лошег) и ратних сукоба, на примеру Гојка Ђога констатујемо удес једног човека који су произвели медији, а завршни ударац задао суд партијске државе. Испитајмо меру тежине одговорности ондашњих медија и упоредимо са причом о „ратнохушкачком новинарству“ у време разбијања СФРЈ.
Ево хронологије.
Медијско писање оптужнице започело је 13. маја 1981. године, вечерњим ТВ „Дневником“. „’Вунена времена’ су политички памфлет, јасан и недвосмислен… чист гест непријатељског позива на негацију оних идеала и оних вредности које су сваком нашем човеку не само блиске, већ и свете…“
У „Борби“ од 15. маја 1981. године Ђогов политички памфлет се руга „свему ономе што нам је свето и изван сваке сумње…“
„Вечерње новости“ од 15. маја 1981. године  пишу, како је било могућно објављивање овакве књиге која „грубо вређа основне тековине нашег друштва и посебно, дело и личност друга Тита?“
„Политика“ од 20. маја 1981. године каже да су циљеви аутора „вређање Титове личности и дела, обезвређивање  тековина наше револуције, уз алузије о недостојном положају српског народа“.
„Борба“ 21. мај 1981. године пита се „како је попустила будност“?
„Комунист“ 22. маја 1981. године каже „реч је о мржњи човека из наше средине према личности и делу Ј.Б.Тита, о непријатељском, пакосном оспоравању основних вредности југословенског друштва“.
Сарајевско „Ослобођење“ од 22 маја 1981. у наслов ставља „Књига мржње“, „Борба“, 23. маја, „Убрзати расплет“, загребачки „Вјесник“, 23. маја, „Непријатељски памфлет“.
„Борба“ од 28 маја  у тексту „Одговорност за памфлет“  поручује да су „уместо поезије проговорили мржња, клевета, мрак“.
(Сви наводи налазе се у књизи Гојка Ђога „Вунена времена“, прва књига, „Службени гласник“, 2011).
Гојко Ђого је 29. маја 1981. године позван код истражног судије  и истога дана стрпан у затвор.
Шта можемо да констатујемо?  Од 13. до 28. маја (а и касније) штампани и електронски медији у Србији и СФРЈ интензивно окривљују песника и његове песме. Најучесталије речи су: песник је непријатељ државе и доживотног председника Тита. Да ли постоји веза између медијског и тужилачког оптуживања  и судске осуде Гојка Ђога? Хронолошки – да? Садржински – не.
Заменик окружног јавног тужиоца је у завршној речи тврдио да се „не суди поезији, већ злоупотреби“, да је то „памфлет“, да се вређа Тито, а инкриминација је била по члану 133. дакле „непријатељска пропаганда“. У пресуди  пише да Гојко Ђого у књизи песама „Вунена времена“ „злонамерно и неистинито приказује друштвено-политичке прилике у нашој земљи… да је путем алузија изнео тврдњу да у нашој земљи нема слободе и демократије… да се наш систем заснива на страховлади једне личности којој је све подређено… да је обезвредио тековине  социјалистичке револуције… (571-599).  Парадоксално, речи ове пресуде најављују време слободе и демократије, укидање живе и мртве страховладе једне личности, крај социјалистичких тековина, али и крај комунистичке Југославије. Ретко поновљив круг – поезија-суд-друштвене и политичке слободе – разбијање државе!

НАЛОГОДАВЦИ, НОВИНАРИ, ОКОЛНОСТИ…

[restrictedarea]

Ако се ослонимо на језичку анализу лако ћемо констатовати истоветне речи у ондашњим српским (и југословенским) медијима и оптужнице (пресуде). Следи ли закључак да су медији хушкали репресију против песника и његове књиге? Сви ти написи су претходили хапшењу, подизању оптужнице и суђењу. Могли бисмо да тврдимо – да, било је то књижевнохушкачко новинарство. Неки радикални браниоци самопрокламованог чистог (нехушкачког) новинарства, морали би, ако теже доследности, да пријаве све ондашње новинаре суду и да им суд пресуди.
Па ипак, није баш у потпуности тако. Чак и у политичком систему у којем је постојала органска веза између владајуће  комунистичке партије и медија, дејствују неки чиниоци понашања и мишљења који доводе у питање одговорност медија за страдање Гојка Ђога. Ево, неких разлога у корист какве-такве самосталности медија. Мора се узети у обзир: 1) карактеристике новинарске професије, 2) аутономија личности новинара, 3) нормативни поредак друштва и институционални захтеви, 4) морална свест друштва и друштвених група, 5) деловање случајности, 6) друштвено историјски контекст рата и мира.
Они који разрађују тезу о хушкачком новинарству, најпре морају да пођу од природе делатности. Свака професија у друштву захтева поседовање одређених знања, вештина и способности. Она обезбеђује егзистенцију појединцу и његовој породици. У делатности о којој је реч, новинар је произвођач медијског садржаја. Роленд Лоример разликује неколико групација новинара. Идеалисти теже истини, посвећени су чињеницама и публици. Друга група се руководи интересима власника и бизниса и они потребе публике тумаче обрасцима потрошње. Трећа група је посвећена јавном добру. Реч је о истраживачком новинарству, о трагању за оним што је испод површине, што се крије.
Већ је одавно постало јасно да новинари обрађују, али и стварају догађаје. Они нису само они који реагују, већ и се и ангажују за одређену ствар. Међутим, новинар, по природи посла, тежи преношењу информација о догађајима и личностима и при томе се руководи начелом тачности. То не мора да буде увек у складу са истином, али тај захтев је иманентан новинарској професији.
Професионална права и обавезе новинара регулишу се разним документима, декларацијама, моралним нормама. Подсетимо на Декларацију о правима и обавезама новинара Европске заједнице из Минхена, 1971. године. Нормативно регулисање професије новинара  заснива се на вредностима поштовања истине у обавештавање јавности, слободе информисања и критике, морално понашање, право на исправку. Па ипак, анализа националних медијских политика Америке, Француске, Велике Британије показује да „постоји прилично тесна повезаност медија, државне политике и актуелне владе“ (Р. Лоример).
У овој, као и свакој другој професији, персонални фактор није од споредног значаја. И када пишу о истом догађају, њихов угао перцепције и начин тумачења догађаја није истоветан. Другим речима, аутономија личности у оквиру професије се подразумева и нема начина да се она поништи. Да ли постоји начин да новинари на једнак начин обавесте  медијску публику о предмету о коме извештавају? Наравно да не постоји.
Поред захтева професије и карактеристика личности, на медијски простор у друштву делују државни правни поредак и нормативни поредак. То значи да власт различитим каналима, као што је  доказао Џон Кин у књизи „Демократија и медији“, утиче на медије и њихову слику друштва. Више скривено него јавно, структуре политичке и државне власти  траже од припадника ове професије да подрже неку одлуку власти, односно да раскринкају политичку опцију која је у опозицији. Новинар који трпи притисак „невидљиве моћи“ није одговоран онолико колико је то налогодавац. Можда би се могао новинар критиковати са позиција моралног максимализма у стилу – остави професију и не трпи притисак, али с обзиром на то да професија обезбеђује и егзистенцију појединцу и његовој породици, такав ригорозни захтев је ипак претеран. Уосталом, није само морално понашање новинара у питању када је изложен политичком притиску, већ је то брига и друштвене моралне свести и понашања. Демократски оријентисан политичар неће  издавати налоге медијима о начину извештавања и коментарисања.
У новинарском раду, као и другим пословима, делују случајности и грешке. Ненамерна грешка или стицај непланираних околности, такође могу да допринесу погрешној презентацији догађаја.
Најзад, друштвено-историјске околности у којима посматрамо понашање медија и новинара су незаобилазне за ваљано разумевање и оцењивање конкретног медијског догађаја, као и медијског сектора у целини. Медији у рату и миру су као дан и ноћ, небо и земља. Наравно, да у ратним условима новинари делују у складу са оружаним сукобима. Рат са другом државом или сепаратистичким покретом ставља новинара у двоструку позицију – професионалну и патриотску. Нема начина да се новинару ускрати наклоност својој држави и нацији у ратном сукобу са другим државама и нацијама. Како ће он помирити национална осећања са професионалним захтевима, питање је на које сам одговара.

РАЗЛИВАЊЕ МЕДИЈСКИХ ПОРУКА
Да се вратимо нашим примерима – медијска харанга против Гојка Ђога и српски медији као „ратни хушкачи“ у време разбијања СФРЈ 1990-1999. године. Да ли су медији допринели (или узроковали) кривичном прогону песника, односно страдању других, несрпских народа?
На површном нивоу та веза се може успоставити на примеру Гојка Ђога, али у ратном медијском извештавању – не. Констатовали смо лексичку подударност између медијских и тужилачко-судских осуда.  Ту постоји јасан доказ конкретности – име и презиме песника који се хапси и осуђује. Међутим, правосудни органи слушају законе, а не медије.
Када је реч о „хушкачком новинарству“ у Србији током ратних деведесетих година, такве подударности нема. На једној страни имамо медије  на зараћеним странама, а на другој хиљаду актера у оружаном сукобу. С једне стране, српски медији одговарају словеначко-хрватским-муслиманским (бошњачким) помешаним функцијама своје професије – информације се мешају са пропагандом. У таквим условима медијске поруке се разливају међу примаоце на непредвидљиви и непознат начин. Од директне последице медијског написа нема ни трага.
Дакле, да ли су медији кривично одговорни  у ова два случаја за страдање појединца и народа? Нипошто. Напред је наведено шест разлога против такве кривичноправне одговорности. А професионална и морална одговорност је далеко више на страни Ђогових медијских прогонитеља, него на извештачима о ратном сукобу.
Са становишта рационалне анализе, медији не могу бити кривично одговорни. А зашто се та тема покреће, ствар је испитивања професионалне и политичке мотивације новинара у Србији који то питање намећу јавности и при том хушкају тужилаштво. Сигурно је једно: они наносе огромну штету професији којој номинално или стварно припадају, а и угледу држави чији су грађани.

[/restrictedarea]