Благоје Јакшић: Притворен сам због борбе за независно правосуђе

Разговарала Наталија Панић
Фотографије Милан Тимотић

Борбу за слободу и независност српског правосуђа, за принципе демократског друштва, скупо сам платио – боравком у вишемесечном притвору

 

Случај судије Благоја Јакшића, суспендованог члана Високог савета судства, само је један у низу случајева који показује катастрофално стање у српском правосуђу. Његов случај не може да се посматра одвојено од такозване реформе правосуђа. Судија Јакшић је пре неколико месеци изашао из притвора у којем се налази по хапшењу од стране српске полиције.
Јакшић је ухапшен 23. септембра. 2011. године, због наводне злоупотребе службеног положаја у Општинском суду у Косовској Митровици. У Високи савет судства дошао је априла исте године као судија Вишег прекршајног суда изабран са највише гласова на непосредним судијским изборима.
„Идеја ми је била да повратимо пољуљани углед Високог савета судства и правосуђа у целини. Било је доста проблема проистеклих из лоше урађене реформе правосуђа како у погледу реизбора судија тако и по питању мреже судова и њиховог функционисања. Када сам постао члан ВСС одмах сам се замерио тзв. реформаторима нашег правосуђа, јер сам са колегама судијама схватио на основу званичних докумената коју концепцију реформатори заступају“, каже у интервјуу за „Печат“ судија Благоје Јакшић.
Према његовим речима он и његове колеге из ВСС залагале су се да у поступку одлучивања по приговорима неизабраних судија своју одлуку заснују на доказима у списима предмета неизабраних судија, „преко руку“ Европске комисије и Друштва судија.

Каква је сада ситуација са Вашим случајем?
Мени се у монтираном процесу суди под оптужбом да сам злоупотребио службени положај и са сарадницима омогућио другим лицима да прибаве противправну корист од 20 милиона динара док сам током 2000. године био председник Општинског суда у Косовској Митровици. Није ми жао ни за један дан који сам провео у притвору, јер сам желео да покажем да у Србија има људи који знају и желе да суде по својој савести и закону, а не како им то налаже бивша извршна власт. После пет и по месеци пуштен сам из притвора да се браним са слободе. Верујем судским институцијама из којих и сам долазим, и да ћу у законитом поступку доказати своју невиност, а да је оптужба против мене плод добро испланираног, монтираног процеса од стране бивше извршне власти. Друштво судија и представници Европске комисије су ме посетили у притвору и ја сам им указао на све проблеме који се генерално тичу правосудног система у целини, а не на проблеме Благоја Јакшића, и да морамо заједнички са тим европским пријатељима да их разрешимо.

[restrictedarea]

Има ли наде за српско правосуђе?
Да се на правосудна места врате сви они који се нису огрешили о закон. Питање броја тих људи који су требало да се врате на посао је нешто што се није допало тзв. реформаторима српског правосуђа на челу са тадашњом министарком правде Снежаном Маловић и Бошком Ристићем. Они су желели да се уместо великог броја неизабраних судија врати незнатни број судија. Одлуке Високог савета судства и после мог хапшења су показале да сам ја апсолутно био у праву када су у питању њихове намере. Јасно сам се супротставио Снежани Маловић и Бошку Ристићу, који су супротно разуму, доказима у предметима и мишљењу Европске комисије и Друштва судија Србије хтели да реализују своје планове. На крају је одлука Уставног суда Србије дошла као шлаг на торту. Као потврда мог става донета је одлука Уставног суда Србије па ми није жао што сам за своје ставове провео у притвору преко пет месеци. Циљ ми је био да се све судије чија се достојност не доводи у питање врате на посао и да оне судије које су први пут изабране не дрхте више да ли ће их неко преиспитивати после три године, већ да буду сигурни да ће доћи под удар закона само ако се о исти огреше о закон. Борбу за слободу и независност српског правосуђа платио сам боравком у вишемесечном притвору ценом којом не желим да више нико у будућности плати бранећи ове принципе демократског друштва.

У медијима се спомињао као један од разлога за ваше хапшење и податак да сте се супротставили укидању српских правосудних институција на Космету?
Судија Миломир Лукић и ја носимо тај ореол порекла са Косова и Метохије чиме смо поносни. Увек смо дизали глас више када је у питању борба за опстанак српских институција на Космету. Чак смо тражили и да се повећа број Срба који раде у правосудним институцијама на Космету. И то нам је замерено. Говорено нам је да ћемо им ми „са Косова доћи главе“. На крају крајева резултати реформе говоре колики је број судија остао на Космету. Смањивањем броја судија и укидањем судова на Космету, смањен је и број запослених Срба и неалбанаца, а самим тим и смањује се број нашег народа на Космету. Када немају решено питање егзистенције, онда им је угрожен и опстанак на Космету.

С киме сте у Високом савету судства имали највише сукоба?
Опште позната чињеница је да се мојим ставовима највише супротстављала Снежана Маловић. Није јој се допало што сам увек био отворен за неизабране судије и што сам тражио да се те судије врате на своја радна места. Онда је почела да води хајку против мене. Слала је своје емисаре да утичу на мене да мењам мишљење и гласам против усвајања поднетих приговора неизабраних судија. Ти емисари су били из српског Тужилаштва и из реда професора Крагујевачког универзитета. Указивали су да Снежана Маловић и Душан Петровић, иначе у то време заменик председника ДС-а и министар пољопривреде, траже од мене да гласам као Снежана Маловић не усвајањем судијских приговора, да ће ту моју лојалност знати да цене и да се у будућности неће ништа променити у односу политичких снага без обзира на очекиване парламентарне избор. Као последица мог одбијања такве сарадње и послушности уследило је незаконито упућивање моје супруге са места заменика Вишег тужиоца у Београду на исту функцију у Више тужилаштво у Сремској Митровици и то на годину дана тако да је у протеклих годину дана до 24. јула 2012. године сваким радним даном аутобусом преваљивала по 170 км. Снежана Маловић се ни са тим није задовољила па је злоупотребила Службу за борбу против организованог криминала која ме је три месеца неовлашћено снимала и пратила сматрајући да се бавим незаконитим радњама. Када су изостали било какви докази за моје компромитовање и елиминисање из ВСС ишта је инсистирала код наведене службе да будем ухапшен и да ми буде суђено макар и због неправилног паркирања. Те чињенице су потврдили и представници Друштва судија и Европске комисије који су ме посетили док сам био у притвору. У овом монтираном судском поступку нису изостали ни утицаји на тужиоца и судије који су водили истрагу против мене, па ми је притвор одређен да би се спречило моје наводно бекство и ако сам се уредно одазвао СБПОК-а и истражног судије Вишег суда, приликом давања исказа нисам се позвао на имунитет, имам уредно пријављено пребивалиште у Београду више од десет година што важи за моју супругу и ћерку која је редован студент Правног факултета, а и у Београду гроб мог покојног сина. На све те чињенице тужилац и судије су остале имуне, одредивши ми и продужавајући притвор али се судија супротставио да притвор одреди против прво и друго окривљеног у овом поступку. Истовремено онемогућено ми је да 20 дана по лишавању слободе извршим увид у списе истражног предмета, а о мом захтеву за јемство није одлучено ни по протоку три месеца. Такође је и на ВСС вршен притисак приликом гласања о укидању имунитета на који се нисам позвао па је исти кршећи основни принцип права  „не два пута о истој ствари“ најпре донео одлуку да ми се имунитет не укине а сутра дан донео одлуку да ми се имунитет укине.

Шта очекујете после промена у Србији и формирања новог састава Владе Србије?
Очекујем да државне институције коначно раде свој посао, преузму одговорност и створе услове да правосуђе буде слободно. Држава треба да преузме одговорност у своје руке и среди ситуацију у правосуђу. Треба направити једну праву анализу и преузети конкретне потезе. Снежана Маловић, Бошко Ристић и остали су укаљали значај тужилачких и судијских функција. Постоји вапај за правдом у Србији. Дотакли смо дно када је у питању поверење у судску власт. Људи који су сада дошли на важне државне функције мени и грађанима уливају наду и поверење. Ту мислим на министра правде Николу Селаковића и проф. др Оливера Антића саветника за правна питања председника Републике. Верујем у њих и уверен сам да ће окупити око себе најеминентније стручњаке и да поврате пољуљано поверење у судије и тужиоце. Народ је гладан хлеба и правде у Србији. Нови састав Министарства правде има обавезу и огромну шансу да уздигне укаљано поверење у српско правосуђе. Такође треба довести у ред и Управу за извршење заводских санкција. Треба обићи затворе по Србији и утврдити у каквим нехуманим условима се налазе притвореници и затвореници. Треба испитати разлоге вишемесечног и вишегодишњег притвора о чему би свој званични став морао дати Врховни Касациони суд. Уставни суд је донео одређене одлуке и њих треба спроводити, а не коментарисати. Ту мислим на одлуке у враћању судија. Изборили смо се за Устав 2006. године и треба да га поштујемо и да спроводимо одлуке Уставног суда а у циљу изградње и очувања ове најзначајније судске инстанце. Верујем да ће нови носиоци највиших државних функција уз помоћ других људи добре воље направити бржу и ефикасну анализу како би се отклонили сви негативни ефекти једне погубне и противзаконите реформе правосуђа. Све ово у циљу како би показали да смо једно озбиљно и одговорно демократско друштво које изграђује и негује најважније вредности савремене цивилизације. Ја сам 27 година у правосуђу и верујем у институције.

[/restrictedarea]