Битка за Нови Сад

Пише Бранко Радун

Развлашћивање аутономашке спреге Пајтић-Чанак у Новом Саду, поготово после одлуке  Уставног суда Србије, ослабило би позицију аутономаша и развејало њихове федералистичке и сепаратистичке снове

 

У Новом Саду, као и у петнаестак мањих општина у Србији, тренутно је актуелно питање промене локалне власти. Наиме, после избора у административном седишту АП Војводине направљена је коалиција Демократске стране (ДС), Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и Социјалистичке партије Србије (СПС). У Скупштини града Новог Сада (броји 78 одборника), ДС има 18, ЛСВ 15, СПС – седам, а подршку им дају СВМ (један одборник), „Ромска“ странка (шест) и псеудовлашки Ниједан од понуђених одговора (НОПО) са једним одборником.
До ове недеље чинило се да је Пајтићу остала власт у Новом Саду и покрајини, чиме би заокружио свој аутономашки феуд у који му се до сада није мешао Београд. Но, у жељи да се локалне самоуправе хармонизују са новом владом, стварају се услови за формирање нове коалиције у појединим градовима и општинама, па тако и у Новом Саду.

У ТОПЛОМ ПАЈТИЋЕВОМ ЗАГРЉАЈУ

[restrictedarea]

Најаве да ће се у Новом Саду формирати нова власт подигле су велику буку у јавности. Демократе предвођене Пајтићем прилично су нервозно и претећи коментарисале ову могућност, али су најагресивнији били Лигаши, предвођени Ненадом Чанком и актуелном председницом новосадске Скупштине Александром Јерков, који отворено позивају полицију и правосудне органе да спрече наводно прекрајање изборне воље грађана Новог Сада и Војводине, „јер власт у том граду не може бити промењена без корупције, претњи, уцена и куповине одборника“ (А. Јерков). Чанак је, пак, рекао да су преговори о формирању нове владајуће већине у Новом Саду „одраз партијске диктатуре из Београда и још једна потврда да се Новим Садом и Војводином тргује и поткусурава“. Дакле, по мишљењу Лигаша, полиција би по сваку цену требало да брани корумпирану и аутономашку власт у Новом Саду, баш као и за време „јогурт револуције“. Заиста је врхунац дрскости да се полиција позива у одбрану фотеље аутономашких функционера који су управо познати по деструктивним изјавама, али и по корупцији.
Када је ДС ломио већ склопљени договор Дачића и Вучића око града Београда, а лидер социјалиста под притиском прекршио договор, то ником није сметало, а нарочито не Чанку. На исти начин, а под присилом Пајтићеве покрајинске власти развргаване су својевремено бројне коалиције на локалу, и тада те догађаје нико није критички коментарисао, а камоли да их је оценио као „партијску диктатуру“ или „играње ватром“.
Уосталом, и до сада је била пракса да се локалне власти хармонизују са онима на републичком нивоу. Природно је да ће људи из владајуће коалиције боље комуницирати међусобно, него са опозицијом. Свесни тога многи локални политичари и сами, без притисака, утичу на промену коалиције, управо зато што желе добро својој локалној средини.
Очигледно је, међутим, да Ненаду Чанку овакав след догађаја у Новом Саду одговара како би прелетео из пропалог Тадићевог табора у топли Пајтићев загрљај, што би му касније омогућило да се представи као бранилац права и аутономије Војводине у односу на Београд, против којег годинама и деценијама води прљаву и деструктивну кампању. При томе не би требало заборавити да Чанак прича једну причу у локалним војвођанским медијима, где пласира тезу о „пљачкашком Београду“, а другу у београдским медијима, у којима се представља као либерал и борац против „српског национализма и фашизма“.
Зато у помоћ војвођанским аутономашима стижу и њихове београдске колеге. Тако Жарко Кораћ коментарише да влада не би требало да се игра са ватром и утиче на смене локалне власти, те да је наводни сукоб на релацији Београд-Нови Сад прва велика криза од „јогурт револуције“. Кораћ свакако припада онима којима је криво што је Уставни суд коначно продисао слободно и сакупио снагу да донесе одлуку о антиуставним деловима војвођанског Статута, што је изненадило и увредило не само новосадске аутономаше, већ и њихове савезнике из београдске анти-Србије.
Ни потпредседник ДС-а Драган Шутановац није ћутао. Он је изјавио да је важно да се постојећа коалиција у Новом Саду одржи зато што су тако желели грађани тог града, што се показало и на изборима. То заправо и није тачно. На изборима за локалну новосадску Скупштину ДС је изузетно лоше прошао, далеко лошије но на претходним изборима. Великим делом и због тога што је имао медије и остале полуге власти са којима је агресивно манипулисао. Осим тога, избори у Новом Саду одвијали су се под сумњом масовне куповине гласова, која се мери на десетине процената. Нарочито су за то осумњичене неке псеудомањинске странке.

КРАХ ВОЈВОЂАНСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ
Што се тиче питања која је коалиција на изборима заслужила да формира локалну власт – одговор је једноставан: свака која има већину. Дакле, ако аутономашки ДС и ЛСВ у коалицији са СПС имају већину они ће владати градом, а ако СПС изађе из коалиције – највероватније неће. Ту нема места патетичним изјавама, а поготово не хушкањем народа да се противи новој коалицији, што Лига отворено ради.
Поред тога, промена власти у Новом Саду изузетно је битна јер је војвођански ДС од времена статута кренуо у правцу реализације Чанкове политике која води стварању „Војводине Републике“. Војвођанска олигархија је доживела први удар од стране Уставног суда који је оспорио кључне надлежности које је северна српска покрајина добила кроз очигледно штетни Статут. Пајтић је после првог шока отворено игнорисао одлуку Уставног суда и самог Устава. Са друге стране, његов најближи савезник Чанак ни не крије да се увек залагао за пројекат „Војводине Републике“, те да на Београд гледа као на окупатора. Све ово је довољно не само да се смени локална власт, већ и да се упосле тужиоци и судови, јер је очигледно реч о дестабилизацији и подривању уставног поретка, што се у свакој земљи најстроже кажњава.
Због тога је не само сасвим у складу са изборном вољом и законом променити локалну власт, већ је то, у овом тренутку, и национални и државни интерес. Наиме, развластити аутономашку спрегу Пајтић-Чанак у Новом Саду би после одлуке Уставног суда Србије ослабило позицију аутономаша и развејало њихове федералистичке и сепаратистичке снове. Наравно да ће после одступања са власти у граду аутономашима остати последња тврђава „покрајина“, и да ће се грчевито борити, и тражити страну подршку за борбу против Београда, али се заправо нема назад. Допуштајући Пајтићу да ради шта хоће у Војводини, Борис Тадић створио је читавој земљи озбиљан проблем – војвођанску псеудодржаву која кроз фондове за капитална улагања и за развој покрајине паразитски извлаче новац и од државног буџета и од грађана Војводине. Војводина је тако добила једну корумпирану олигархију коју до сада нико није ни критиковао, ни контролисао, и која је трошила новац како је хтела, а он је углавном завршавао у приватним џеповима.
Нови Сад је, дакле, много значајнији град него што то изгледа. Он није само други град у земљи  и није само „главни град покрајине“, он је много више. У 19. веку је био центар националне идеје и националне културе, тако рећи идејни творац и главни лобиста за формирања модерне Србије. У Новом Саду је државотворна идеја увек била жива, за разлику од Београда који је увек водио рачуна о томе да буде космополитски и југословенски град, што је и данас.
Уосталом, још једно подсећање. Слободан Милошевић је своју власт добио у пуном капацитету управо у тренутку када је у Новом Саду поразио аутономашко и титоистичко руководство. Слично је било и на крају његове политичке каријере – егзитовско летње рушење „диктатора“ почело је баш у Новом Саду.
Овај град је место у којем Србија или добија, или губи себе и свој идентитет. Стога је битка за Нови Сад, за Нови Сад веран себи и својој слободарској традицији, чији је део и „Војводство Србија“, заправо битка за Србију.

_______________

Скупштина Новог Сада
18 ДС
15 ЛСВ*
15 СНС
7 СПС
6 РОМСКА ПАРТИЈА
5 ДСС
5 „Двери“
5 СРС
1 СВМ
1 НОПО

* На листи ЛСВ-а налазе се и три посланика СПО-а који су формирали са Ромима посебан посланички клуб „Сви за Нови Сад“

[/restrictedarea]