Почетна / Регион / Балкан, европска база исламистичког тероризма

Балкан, европска база исламистичког тероризма

Пише Стеван Стевчић

Пажљивим посматрањем наизглед изолованих инцидената, могуће је уочити пораст утицаја идеологије радикалног исламизма на готово целом простору Балкана

 

Да ли је неопходно чекати терористички напад у Београду или у некој мањој мултиетничкој средини, рецимо на југу Србије, да би претња која долази од стране радикалног исламизма била схваћена озбиљно. Да ли је овај сценарио, по коме би могло доћи до невиних жртава, само неутемељена фикција превише забринутог посматрача или се може очекивати да он постане застрашујућа реалност, имајући у виду дешавања у државама Балкана чији су протагонисти радикални исламисти.
Страху, који код потенцијалних жртава терористичког акта изазива оваква могућност, они обично супротстављају надање да се то неће десити баш њима, желећи на тај начин да се заштите од нечега пред чим се осећају немоћним. Приступ који подразумева санирање последица када оне наступе, а не благовремено откривање узрока који су много дубљи не може допринети решавању тако комплексног проблема као што је верски фундиран тероризам. Ефикасно супротстављање овом сложеном облику политичког насиља захтева предузимање адекватних мера у периоду када шира, често недовољно обавештена, јавност још увек не осећа непосредну опасност од могућности терористичких напада.
Феномен исламистичког тероризма је још једно од глобалних питања које има своју регионалну рефлексију на Балкану, са свим оним специфичностима које Балкан са собом носи. Пажљивим посматрањем наизглед изолованих инцидената, могуће је уочити пораст утицаја идеологије радикалног исламизма на готово целом простору Балкана. Релативно ретка учесталост аката верски фундираног тероризма не сме да нас завара, па да не уочимо процес који је већ отпочео, а у којем долази до претварања простора Балкана у европску базу исламистичког тероризма, или макар до изражене тенденције кретања овог простора у том правцу.

[restrictedarea]

ЏИХАД У БОСНИ
Политика ратног босанскохерцеговачког руководства је отворила врата многим организацијама и групама које су насталу ситуацију успешно искористиле за ширење идеологије радикалног исламизма. У ратном периоду, њихово деловање се најбоље може оценити кроз активности одреда „Ел Муџахид“, састављеног од страних добровољаца од којих су многи познати припадници глобалне исламистичке терористичке мреже. Иако се данас акценат ставља на проблем муџахедина који су добили држављанство БиХ, чини се да се недовољно поклања пажња семену које су они засејали. То семе су млади имали који су после проласка кроз почетне фазе процеса радикализације слати да наставе школовање на различитим верским универзитетима по муслиманском свету. Стварање снажне базе домаћих фундаменталиста, при чему они израстају у носиоце пропагирања радикалног исламизма, је највећи успех њихових иницијалних инспиратора, који сада могу задовољни да напусте Балкан, јер је condition sine qua non за ширење њихове идеологије испуњен. Од тог тренутка, процес радикализације је незаустављив, а отворено је само питање његовог будућег утицаја и прихваћености у друштву.
Својим досадашњим активностима, издваја се покрет вехабија, који је створио снажна упоришта у државама Балкана. Покрет је настао у XVIII веку у периферним турским провинцијама, пружајући јак отпор централним властима у Истанбулу, због чега је Турска према њему од почетка била негативно одређена. Тиме је успех вехабита већи, јер су успели да прошире свој утицај међу балканским муслиманима, традиционално наклоњеним Турској. Будући још увек секуларна у складу са Ататурковим наслеђем, мада данас мање него пре једне деценије, за очекивати је да Турској смета утицај других исламских концепата у њеној традиционалној зони интереса. Будући да је спољна политика Турске одређена у правцу јачања њеног утицаја на простору некадашње империје, јасно је да овој несумњиво регионалној сили не одговара уплитање концепата који би јој представљали алтернативу. Сходно томе, не треба занемарити значај турског фактора у сузбијању вехабитског покрета који идеји пантуркизма супротставља идеју панисламизма.
Сами вехабити примењују принцип „деловања одоздо“ тежећи да привуку првенствено младу популацију незадовољну својим социјалним положајем.  Подељеност муслиманског корпуса у Србији између две исламске заједнице вехабити врло ефикасно користе, тако што критиком  изазивају симпатије све већег броја муслиманских верника. Поричући значај националне припадности и стављајући у први план припадност целокупној заједници муслиманских верника, вехабити теже активирању муслимана са овог простора у решавању проблема муслиманског света на глобалном нивоу, и то на начин који они сматрају исправним. При том у први план истичу потребу за комплетним друштвеним преображајем исламског света у складу са учењем Мухамеда ибн Абдел Вахаба, али и применом џихада, са акцентом на оружаној компоненти овог појма, у циљу заштите заједнице муслиманских верника.
Делујући из централе у Аустрији, најјача упоришта су формирана у БиХ, где постоје затворене заједнице које су се самоизоловале од установљеног друштвено-политичког система и живе у складу са нормама шеријатског права. Без обзира на повремене упаде јаких полицијских снага у ова упоришта радикалног исламизма, тешко да државни органи БиХ имају потпуни увид у активности које се одвијају у оквиру ових заједница. Сви вехабити не могу бити означени као терористи, али је ова скупина погодна за њихово регрутовање, на шта указује и боравак српског држављанина Мевлида Јашаревића у Горњој Маочи, у периоду пре његовог напада на амбасаду САД у Сарајеву. Поред тога, потенцијалним терористима из Западне Европе, због мањег привлачења пажње безбедносних служби, више одговара боравак у БиХ него у државама као што су Пакистан или Авганистан. Уосталом, зар није утврђено да су неки од непосредних извршилаца терористичких напада у Мадриду боравили у БиХ, а један од организатора, Абделмаџид Бушар је ухапшен у Србији, док се налазио у транзиту према КиМ.

ВЕЛИКОАЛБАНСКА ПОДВАЛА
Балкански муслимани не представљају хомогену скупину већ имају различиту етничку структуру са својом особеном историјском генезом, што директно утиче на пријемчивост идеја радикалног исламизма међу појединим групацијама. Премда су ове идеје највећу експанзију доживеле међу Бошњацима, не треба занемарити ни њихов све већи утицај међу Албанцима. Иако су идеолози великоалбанског пројекта исти спроводили дајући првенство осећају националне припадности, мада ни верски идентитет није био занемарљив, ситуација се мења у корист значаја свести о верској припадности. Албанске вође су, у циљу обезбеђивања подршке значајних субјеката међународне заједнице за своје сепаратистичке циљеве, прикривале утицај исламистичких струја у својим редовима. Утицај радикалног исламизма се могао идентификовати још у току сукоба на КиМ кроз формирање јединице муџахедина „Абу Бекир Сидик“, на чијем челу се налазио Екрем Авдија, сада један од вођа вехабита у Косовској Митровици. Како јача вехабитски покрет на целом простору Балкана, тако јачају и његове структуре на КиМ. У целом том процесу, велику улогу има и финансијска подршка Саудијске Арабије, чије је токове практично немогуће контролисати. Слаба могућност контроле међународне администрације, као и карактер такозваних „косовских институција“ у којима има доста појединаца који подржавају тероризам стварају услове за ширење исламистичког утицаја. Будући да сами себе доживљавају као монолитну целину, албанско питање се не може посматрати само у односу на државу у којој живе. Сходно томе, сви потези албанских вођа, од политичких до деловања терористичких организација, су уско међусобно повезани и координисани. У светлу тога, забрињавају догађаји у Македонији, који су кулминирали бруталном егзекуцијом четворо невине деце и једног старца почињеном од стране исламистичких терориста који су етнички Албанци. Иако је несумњива монструозност самог дела истицана у први план, има се утисак да је згроженој јавности промакла једна важна појава. Насилни протести Албанаца који су уследили после хапшења исламистичких терориста који су осумњичени за извршење овог злочина упућују на закључак о постојању бројне интринзично религиозне скупине у оквиру албанског националног корпуса. Стварање одговарајућих друштвених услова у којима би се та скупина нашла може проузроковати њено активно деловање у циљу остваривања идеја радикалног исламизма, што између осталог подразумева и предузимање аката тероризма.
И саме балканске државе могу допринети повећању сопствене угрожености од стране исламистичких терориста. Одступање Србије од прокламоване војне неутралности у корист евроатланских интеграција, што подразумева и евентуално чланство у НАТО-у, а даље и учешће ВС у операцијама под командом НАТО, директно утиче на повећање могућности извршења терористичког напада на њеној територији. Заговорници овог концепта би требали да буду свесни и његових негативних ефеката, а повећање опасности од предузимања аката исламистичког тероризма сигурно јесте један од њих, па би било коректно да то буде предочено јавности.  Треба нагласити да би то терористима послужило само као повод, док су узроци њиховог деловања далеко дубљи и усмерени на комплетно преуређење друштва. Међутим, то и даље не мења чињеницу да би Србија услед њиховог деловања постала мање безбедно место за живот.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. … hapsenje nemackih ‘obavestajaca’ od strane Tacijeve ‘milicije’, pre par godina – u prilicnoj meri odslikava naivnost i diletatantizam Zapada ?! A da li im je u interesu da se pouzdaju u ‘sminku’ marketinske prezentacije, te da vesto prikrivani siptarski islamizam ignorisu – iskusice i sami ?! A uticaj ‘nevidljivih’ hodza u jednom, klanovskom drustvu – bio i ostao je – ogroman ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *