Почетна / Друштво / Антисрбизам: Некада мрзели Јевреје, сада Србе

Антисрбизам: Некада мрзели Јевреје, сада Србе

Пише Миодраг Зарковић

Руководиоци Међународне иницијативе за праћење антисрбизма упозоравају да мржња испољена према нашем народу и држави има много додирних тачака са антисемитизмом, те да јој се мора стати на пут

 

Када је, средином јула, Међународна иницијатива за праћење антисрбизма (МИПА) најавила да је овластила београдског адвоката Феђу Димовића да покрене тужбу против дневног листа „Блиц“ због вређања српских жртава из околине Сребренице, темељно успавана овдашња јавност била је немало изненађена. За протеклих 12 година, наиме, Србија се одвикла од било каквог званичног или незваничног деловања у смислу заштите српских националних интереса, па и угледа, а нарочито угледа жртава страдалих само због тога што су били Срби. Потез МИПА је још и необичнији, јер покреће питање одговорности дневних новина које су доскоро деловале малтене недодирљиво у свом противдржавном и противнационалном деловању.
Грех који МИПА ставља „Блицу“ на душу јесте наслов на вести о петровданској комеморацији у Братунцу, посвећеној српским цивилима страдалим у нечовечним нападима одреда Насера Орића за време грађанског рата деведесетих. Најављујући комеморацију, заказану један дан после џеназе у Поточарима, „Блиц“ је ставио да је реч о „фешти“ којом се омаловажавају сребреничке муслиманске жртве.
Андреј Фајгељ и Мирослав Илић, руководиоци МИПА, препознали су у таквој опреми текста антисрбизам и сходно томе су одлучили да у име оштећених затраже судску правду. У разговору за „Печат“, Мирослав Илић појашњава не само шта је у овом конкретном случају спорно са становишта части и истинитости, већ и шта је уопште антисрбизам, појава са којом се, нажалост, толико често сусрећемо да смо престали и да обраћамо пажњу на њу.
„Антисрбизам је подразумевање да су Срби криви само због тога што су Срби. Главни аргументи су да су Срби лоши, злочинци а никад жртве, монструми“, каже Илић. „Као такав, антисрбизам је веома сличан антисемитизму који је био раширен током прошлог века, нарочито у смислу приписивања особина ниже расе. Србима се, као и Јеврејима у не тако давној прошлости, приписују нељудске особине, чиме се оправдава свака врста понашања према њима и свако насиље.“

И СРБИ КРВАРЕ

[restrictedarea]

У оном анационалном делу овдашње јавности, познатом под називом „Друга Србија“, више пута је речено да Срби не могу да буду предмет говора мржње јер, као већински народ, не могу да буду рањива група (што је, иначе, став са којим је на једном скупу био сагласан и вајни заштитник грађана Саша Јанковић, чему је сведок био и аутор текста који управо читате). Илић сматра да је овакво тумачење говора мржње, једног од облика којим се антисрбизам обилато користи, крајње злонамерно и уперено против српског народа:
„Срби свакако могу да буду рањива група, а сама идеја да Срби то не могу бити јесте један вид антисрбизма. Рећи за народ, који је у 20. веку претрпео три геноцида, да није рањива група, јесте не само нетачно, већ и увредљиво. То је просто апсурдно. У стварности, Срби су најугроженији и најрањивији народ у региону. На Космету се на Србе пуца потпуно некажњено. У Црној Гори им се забрањује улазак у ресторане, а угрожени су и у Албанији.“
Историчар по струци, Илић сматра да би се једним од првих примера антисрбизма могла сматрати по злу чувена аустроугарска пропаганда, која је претходила Првом светском рату:
„Тешко је тачно одредити почетак антисрбизма. Свакако да је у појединим раздобљима Аустроугарског царства положај Срба, у националном и верском смислу, био веома тежак. Па је тако Марија Терезија говорила да су Срби `трпљена нација`. Међутим, никако не треба заборавити да је `отац хрватске нације` Анте Старчевић први у идеолошком смислу пласирао антисрпски расизам. Познати су његови погрдни изрази којима је називао Србе: `накот зрео за сјекиру`, `псета пустјена с вериге`, `гнусна ропска створења`. Његови наследници Франк и Кватерник сачували су исти однос према Србима. Франк је био организатор чувених антисрпских демонстрација у Загребу 1902. Тада су Србима разбијани дућани, куће, главе, само зато што су српске. Усташка пропаганда из Другог светског рата је Србе третирала исто као што је нацистичка Немачка третирала Јевреје. Данас се служе мисе задушнице за Павелића и друге усташке злочинце. Концерти Марка Перковића Томпсона, најпопуларнијег хрватског певача, обилују са фашистичком и усташком иконографијом. Без икаквих санкција.“
Још једна константа присутна у новијој историји јесте деловање страних, нимало наклоњених фактора:
„Јасно је да постоје страни чиниоци, па и врло моћни, који желе да науде Србији, или чак и да је униште, али мене од тога много више збуњује и чуди чињеница да ми као друштво уопште не одговарамо на то. Као да у нашој јавности влада потпуно одсуство свести да се нешто мора предузети у вези са нагомиланим антисрпством.“

НО ПАСАРАН!
МИПА је до сада имала неколико акција које оправдавају њен назив: као што је сада најавила позивање „Блица“ на кривично-правну одговорност због антисрпског писања, тако је почетком године упозорила и на антисрпску природу филма Анђелине Џоли „У земљи крви и меда“. Њихов највећи успех, међутим, остаје везан за њихово прво дејство, из септембра прошле године, када им је и пало на памет да се удруже и озваниче, а поводом једне срамотне емисије приказане у Шпанији:
„То је била емисија шпанске државне, националне телевизије о Висентеу Перезу, што је био шпански идентитет усташког злочинца Макса Лубурића док се крио тамо. Емисија је приказана 17. септембра прошле године и садржала је невероватан преседан: говорећи о Јасеновцу, они су рекли да су тамо страдали партизани, опозиционари, Јевреји и Цигани. Србе нису поменули, иако су у том логору смрти управо Срби били убедљиво најбројније жртве. Фајгељ је сасвим случајно налетео на ту емисију док је превртао канале, и био је шокиран када ју је одгледао.“
Ништа осим шока није ни могла да изазове таква емисија, тј. смишљено изостављање Срба из жртава јасеновачког логора смрти. Као што нису поменути међу страдалницима, тако је изостављен и назив `србосека`, монструозног ножа осмишљеног баш у Јасеновцу, и баш за клање српских логораша – што открива управо назив, који су Шпанци иначе прећутали.
Али, Фајгељ и Илић договорили су се да не остане све само на запрепашћености:
„На Фајгељеву иницијативу, обратили смо се шпанској телевизији и захтевали смо јавно извињење. Обраћали смо се неколико пута руководству телевизије, као и тамошњем заштитнику гледалаца, и били смо упућени на уредницу емисије Анхелу Родизио, која је деведесетих била извештач са простора бивше Југославије и важила је за познаваоца прилика на нашим просторима. Управо због тога што је упозната са стањем, било нам је јасно да је она намерно избацила Србе. Није она случајно заборавила да помене Србе, већ је као гумицом избрисала више стотина хиљада жртава. Када смо започели преписку са њом и остатком екипе која је радила ту емисију, они су се најпре правили луди. Као, због сажетости емисије су навели партизане и опозиционаре, подразумевајући да су међу њима били припадници разних народа, па и српског. То објашњење је, наравно, не само лажно, већ и нелогично, јер када су већ поменули Јевреје и Цигане, морали су и Србе.“

ПОДРШКА ЗУРОФА
Фајгељ и Илић су са Шпанцима наставили преписку одсечно, али уљудно. Нису се упуштали у нападање саговорника, али су остали при захтеву да се ауторски тим емисије мора извинити због изостављања Срба.
„Њихови одговори су бивали све тањи, али ипак нису пристајали да упуте извињење. Ми смо, међутим, покренули петицију за извињење, а ту петицију су, поред српских, потписали и неки шпански интелектуалци. Такође су је подржали и неки јеврејски интелектуалци, што је можда било и пресудно. Свој потпис је, на пример, ставио и лично Ефраим Зуроф, директор `Центра Симон Визентал` . На крају су они, после два месеца, најзад одустали од глуматања и правдања, па су приказали прилог у истом термину у којем је била приказана и првобитна репортажа. У том прилогу је једна госпођа из ауторског тима изрекла извињење, и то је, према нашем утиску, учинила некако нерадо, чак мучно, али добро, барем су се извинили.“
Тај потез шпанске ТВ станице јесте био донекле увијен, тврдоглаво остајући на линији да је све било плод чисто новинарске економичности, а не и нечије зле намере. Победа је, међутим, остварена, и то првенствено у психолошком смислу. Извињење шпанске телевизије, вероватно прво такве врсте у свету када је реч о Србима, показало је да борба за углед наше нације не сме да буде предата унапред, како су кабинетско-менаџерски каријеристи из доскорашње власти не само веровали, већ и проповедали.
„Управо је то њихово извињење показало да је могуће изборити се за нешто повољнију слику о Србима и повољније поступање према Србима у светским медијима“, закључује Илић.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *