Почетна / Свет / Ангелa Меркел: Кума

Ангелa Меркел: Кума

Пише Мирослав Стојановић

У досад најоштријој критици „ауторитарне владавине“ Ангеле Меркел, ауторка књиге под насловом „Кума“ (с директном асоцијацијом на чувени Кополин филм о мафијашком босу) Гертруд Хелер, бивша Колова саветница, тврди да садашња канцеларка „подрива демократију“ и води земљу ка – диктатури

 

Освета бивше Колове сараднице чије саветничке услуге је Меркелова реско одбила: Гертруд Хелер

Стицајем прилика, непосредно пред њено важно путовање у земљу „ауторитарног режима“, Кину – управо је тамо у време кад овај број „Печата“ стиже на киоске и пред читаоце – у Берлину је представљена књига која представља досад најоштрију критику политичког стила и владавине Ангеле Меркел.
„Најмоћнија жена света“ (по „Форбсу“), представљена је у овој књизи као деспотска, ауторитарна владарка, чија жудња за моћи сеже изван националних граница. Ангела Меркел би и да Европи навуче „немачко одело“, да буде „канцеларка свих Европљана“.
Опет стицајем околности, најтиражнији немачки таблоид „Билд“ и најсериознији недељник „Шпигл“ откривају да Меркелова заиста амбициозно припрема план за „преобликовање“ Европске уније и, практично, нови уговор европске фамилије, на шта, како се чује, већина њених чланица реагује „алергично“.
Меркелова би, наиме, како саопштава „Шпигл“, да се још ове године сазове конвенција која би припремила, дакако на основу њених смерница, правни основ за нови уговор о ЕУ. Њен политички саветник за европска питања Николаус Мајер Ландрут је то „Бриселу јасно саопштио“. Спомиње се и конкретан термин када би требало да падне одлука о сазивању конвенције: самит лидера ЕУ крајем децембра.
Немачка канцеларка у последње време, откад дужничка криза хара еврозоном, несустало инсистира да се (планирана) фискална унија настави успостављањем политичке уније. И, у конкретном случају дужничке кризе, Европском суду омогући да кажњава буџетске грешнике.

АПЛАУЗИ И АНАТЕМЕ

[restrictedarea]

Књига Гертруд Хелер, филолога, универзитетског професора књижевности, која је у јавности постала познатија као саветник банака и великих фирми, и посебно као саветник бившег канцелара Хелмута Кола, делује провокативно већ од наслова, „Кума“, који директно асоцира на чувени филм још чувенијег режисера Френсиса Кополе о мафијашком босу и „династији“ Корлеоне.
Књига је узбуркала страсти, изазивајући аплаузе и – анатеме. То се могло и очекивати, с обзиром на драстичне и категоричне констатације њене ауторке, о владарки која је маргинализовала Парламент, подредила себи странке на власти и опозицији, стварајући „Систем М“ који подривајући темеље демократије води Немачку у „трећу диктатуру“. При чему, кад је реч о оне прве две, мисли на нацистичку и комунистичку, у бившој Немачкој Демократској Републици.
На питање модератора, приликом представљања књиге у Берлину, да ли је таква (драстична) оцена летерарна метафора или реалполитичка анализа, ауторка провокативног штива (готово три стотине страна) је одговорила: и једно и друго. У жустрим и жучним медијским реаговањима поводом изласка ове књиге, готово више је у средишту пажње њена ауторка него јунакиња. Присталице немачке канцеларке покушавају да непоштедну критику њеног начина владања представе као освету бивше Колове сараднице чије саветничке услуге је Меркелова реско одбила. И освету конзервативног дела иначе конзервативне владајуће Хришћанско демократске уније (ЦДУ) „пучисти“ с истока (Колова „девојчица“ се прва, у време велике афере с мутним финансирањем странке, одрекла свог „политичког оца“), која је и странку и државу преобликовала „до непрепознатљивости“.

ПРСТОМ У ОКО
Читалац би могао поставити питање какве везе има појава спорне књиге са визитом немачке канцеларке Пекингу?
Ангели Меркел, која је упорно настојала да се, не само у домаћој јавности, него и код њених пријатеља на Западу, пре свега у Вашингтону, профилише као исконски демократа и срчани борац за људска права управо „храбром“ критиком „ауторитарног“ начина владања у Кини и Русији, сада се то враћа, у сопственој кући, као бумеранг.
Већ на почетку њене владавине направила је радикалан раскид с дотадашњом немачком политиком према Кини, коју су практиковали њени претходници Хелмут Кол и Герхард Шредер. Док су њих двојица упадљиво избегавали да Кинезима „гурају прст у око“ с људским правима и њиховом злоупотребом (Кол је чак био први западни државник који је после крвавих догађаја на Тјенанмену, када је тенковима угушена велика побуна, посетио једну гардијску јединицу, одговарајући његовим тадашњим критичарима да онај ко не схвата улогу армије у тој земљи, не зна ништа о Кини), Меркелова је (очигледно на наговор из Вашингтона) у септембру 2007. године демонстративно примила у свом уреду Далај- ламу. Пекинг је то схватио као дрску провокацију. Завладао је потом „мраз“ у односима између две земље, с драматичним последицама, и економским и политичким, за саму Немачку.
Ситуација се од тада радикално променила. Меркелова је „спустила дурбин“, њен претећи прст се у Пекингу, и према Пекингу, више не подиже. Превладали су економски аргументи и корист од прагматичне политике: Кина је постала, у међувремену, најважнији немачки, економски (рекордан немачки извоз у Кину спасао је најснажнију привреду Старог континента од рецесије), а све више и политички партнер у свету, не рачунајући западна савезништва, а Немачка је за Кинезе постала главни „ослонац“ у Европи.
Непосредно пред канцеларкин одлазак у Пекинг, отуда је стигла својеврсна „порука“. Делегацији посланика Бундестага, која је већ била спаковала кофере, уместо очекиваних термина и разговора у Конгресу, понуђено је, како овдашњи медији преносе, „много фолклора“. Посланици су то доживели као увреду и одустали од путовања. Разлог за „толики фолклор“ био је, по свему судећи, инсистирање немачких посланика да се неизоставно сретну са представницима ујгурске мањине и „побуњеницима“ који су својевремено задали много невоља властима.
Меркелова ће то свакако имати на уму. О интензитету тих (привилегованих) односа говори, на свој начин, садашња дводневна посета немачке канцеларке Пекингу (четвртак и петак). На већ редовне међувладине консултације, какве Берлин има, изван ЕУ, само још са Израелом и Индијом, канцеларка је овога пута повела готово цео Кабинет, укључујући шефа дипломатије и вицеканцелара. Из два разлога: такав поступак условљен је изузетним значајем тема које су се нашле на дневном реду и чињеницом да Немци и Кинези 2012. обележавају четрдесет година од успостављања дипломатских односа.
У разговорима немачке канцеларке с кинеским премијером Веном Ђиабаом и председником Републике (и Комунистичке партије) Хуом Ђинтаом, на листи приоритета су: светска финансијска криза, посебно дужничка криза у еврозони (Европљани су први пут у прилици да траже помоћ и спас у активирању огромних кинеских девизних резерви), Иран, Северна Кореја и, дакако, Сирија.

МОСКВА И ПЕКИНГ
Москва и Пекинг и даље наступају у Савету безбедности готово синхронизовано, али је на глобалној политичкој сцени све упадљивији кинески глас. Запад се тако нада да би Меркелова могла да „омекша“ кинеско држање у случају Сирије, извлачећи такав закључак из следећег детаља: Кина је и даље, као и Русија, одлучно против војне интервенције у Сирији, али је наговестила спремност да пошаље помоћ сиријским избеглицама.
Загревање немачко-кинеских односа, у констатацији немачких медија, прати уочљиво хлађење односа између Берлина и Москве, после повратка Владимира Путина на председнички трон, чему ударнички доприносе, не без политичког „шлагворта“ и сами медији: у току је жестока антипутиновска кампања која је, готово бизарним поводом (пресуда чланицама једне опскурне поп групе), повремено попримала хистеричан тон (види прошли, 231. број „Печата“).
Атмосферу политичке хладноће, упркос снажним економским односима две компатибилне привреде (руска енергија и немачка врхунска технологија), није успела да промени ни прва Путинова посета Берлину у новом председничком мандату. Меркелова и Путин су се истина трудили да „емитују“ добро расположење, али су лични анимозитети реметили ту пројекцију.
Док је њен претходник, Шредер, успоставио с Путином (и приватно) врло срдачне односе, из којих се „родило“ неколико капиталних пројеката и подухвата – да споменемо само „Северни ток“, директно енергетско (гас) повезивање Русије и Немачке, упркос жестоком противљењу Вашингтона, те (заобиђених) Пољака и балтичких земаља – однос између Меркелове (која сјајно зна руски) и Путина (који сјајно говори немачки) увек је био, и остао, „на дистанци“. Меркелова је отворено, и погрешно, „типовала“ на Димитрија Медведева (као што је у америчком случају, у дуелу између Буша и Обаме, била до последњег трена на страни губитника), што Путин, очигледно, није заборавио.
То је, верује се у Берлину, био разлог да приликом прве, упадљиво кратке, европске турнеје у новом председничком мандату, Путин готово багателише Меркелову. Уместо да, као што се раније дешавало, Берлин буде његова прва (и најважнија) станица, турнеју је започео сусретом са (на Западу анатемисаним) белоруским председником Лукашенком, а код Меркелове стигао са сат закашњења. Кроз Берлин је, практично, протрчао и, „демонстративно игноришући Брисел“ (Москва инсистира на билатералним односима са чланицама ЕУ, а не са њом као формацијом), скокнуо до Париза.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Poznato je da vladari Evropskom unijom (citaj-Bilderbergovci, Svetska vlada), nisu stvorili Uniju kao krajnji cilj. Vladari su znali da potpuno ukidanje suvereniteta evropskih drzava ne mogu ostvariti u prvom naletu. Unija im je posluzila kao sredstvo pokoravanja, jer samo pokorene, ekonomski posrnule drzave, mogu saterati u tor, tj. pod potpunu kontrolu svog korporacijskog kapitala. Sada im se cini da je vreme da evropske drzave obavezu novim Ugovorom, kojim ce „dobrovoljno“ (demokratski) prihvatiti prenosenje ostatka svojih drzavnih suvereniteta na Vladu Evrope kao jedinstvene drzave. Njihov neuspeh cuva elementarnu slobodu covecanstva.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *