Почетна / Други пишу / Андреј ВОЛОДИН: СИРИЈСКИ РЕБУС И ЕВОЛУЦИЈА СВЕТСКОГ СИСТЕМА

Андреј ВОЛОДИН: СИРИЈСКИ РЕБУС И ЕВОЛУЦИЈА СВЕТСКОГ СИСТЕМА

На наше очи, у режиму реалног времена, долази до настајања полицентричног, „пост-америчког“ света. Тај процес је нелинеаран, а његова путања ће, како је још средином деведесетих година 20.века писао један од највећих економиста данашњице Ч.Киндлбергер, неизбежно да пролази кроз конфликте различитог степена интензитета1. Тренутно је Источно Средоземље регион са највећим степеном конфликтности, јер се у њему нашло истовремено више чворишта супротности, и њихов развој је добио врло драматичан облик. И ако су раније те противуречности биле „под окриљем“ ауторитарних режима, сада, после „арапских револуција“ 2011г. оне су почеле да се исказују потпуно отворено. И оне, и проблеми уз њих, у зависности од потребе, захтевају комплексан прилаз и решавање, при чему се мора водити рачуна да се сачувају јединство и територијална целовитост држава, које се налазе у одређеном региону. У супротном – једном отворена „Пандорина кутија“ више неће моћи да се затвори и хаос, који ће да се отргне од Сирије и читавог региона, пузаће све даље и даље.

Сиријска криза је поново подсетила: неки учесници садашњих трагичних догађаја, решавајући своје приватне задатке (слабљење Ирана који је ојачао захваљујући „арапским револуцијама“, ширење утицаја „неоосманске идеологије“ на суседне арапске земље, тежња да се стекну „гаранције“ за сопствену безбедност тако што ће се растурити Сирија) губе из вида општу слику онога што се дешава, и зато постају неспремни за могуће промене ситуације, које неће ићи њима у прилог. А такве промене у себи крију велике опасности: и за територијалну целовитост Турске, и за стабилност политичких режима у „нафтним монархијама“ Персијског залива, почев од Саудијске Арабије. А то су само најочигледније последице садашњих догађаја у Сирији и у вези са њом. Тешко ми је да схватим: како је могуће да се рачуна само на повољан развој догађаја, када исход и последице сиријског конфликта никоме „није дато“ да зна, а испоставило се да „либијски сценарио“ који је био предвиђен и за Сирију, у њој уопште не ради. За разлику од режима личне власти у Либији, политичке институције у Сирији су оријентисане на извршење конкретних социјалних задатака, што се на Западу добро зна. Антонио Гуистоци, који ради у Лондонској школи економије пише: „Политичка стратегија која искључује ризик претеране узајамне зависности армије и цивилног дела друштва у процесу неговања социјалних, економских и религиозних група као самосталних заједница претпоставља јачање не-војне подршке руководећим групама уколико би дошло до удаљавања оружаних снага од државне управе. Такав је, на пример, модел контролисане либерализације, који је формирао Хафез Асад (отац садашњег председника Сирије – А.В.) после 1970.године , мада је тај модел успео да делује само зато што је Асад имао велику подршку баш у армији“2. Да додам зашто сада у Сирији нема алтернативе том моделу, који је створио отац садашњег председника: проблеме у тој земљи не може да реши никакав аутомат, макар се ослањао и на исламски радикализам.

САД покушавају да искористе сиријску кризу како би сачувале своје позиције у светском систему и ослабиле свог главног геополитичког противника (и „по ускладивости“ главног кредитора) – Кину. Пекинг, са своје стране, схвата да ударац по Дамаску значи подривање позиција Техерана, стратешког савезника Сирије, што прети пресецањем тока иранске нафте у Поднебеску, и тим самим „задржати“ КНР у Азији и на Тихом океану.

Америка мора да дејствује одмах, у неколико праваца. Један је да се супротстави офанзиви Кине у Азијско-Тихоокеанске регији (ATR). Уопште није завршена „антитерористичка“ мисија САД у Авганистану. Учествовање Сједињених Држава у свргавању режима М.Гадафија , према мишљењу неких западних аналитичара, указује на нов правац рада Вашингтона – на „борбу за Африку“, вероватно заједно са већ поменутом Кином. Тако долази до ситуације очигледне „пренапрегнутости снага“ – финансијске, економске, уосталом, једноставно – физичке. Амерички стручњаци упозоравају садашњу администрацију: директно учествовање САД у сиријском конфликту може да буде врло скупо, обзиром да се може десити да он траје дуго. Ту почиње упоређивање. Тако по оцени добитника Нобелове награде за економију Џозефа Стиглица војне експедиције САД у Авганистану и Ираку су повећале државну задуженост САД за 1,2 билиона долара. Истина, могуће је и позвати се на мишљење Анатола Калецког, финансијског аналитичара са ауторитетом: државни дуг, деноминован у националну валуту (тј. у доларе САД – А.В.) не прети америчкој економској сигурности3. Међутим, затрпавање дужничким обавезама индиректно стимулише кредиторе на заштитне мере, између осталог – на дедоларизацију спољноекономског обрачуна, у којој све свесније и активније учествују не само Кина, Русија и Иран, већ и стратешки савезници САД – Јапан, Јужна Кореја, па чак и Саудијска Арабија.

Дуготрајна сиријска криза јача узнемирујућа расположења Запада. Повремено се од њих осети забринутост за судбину комплетне евроатланске цивилизације. Део америчког естаблишмента поставља питања: шта администрација САД тражи „тамо далеко“ , какве су могуће последице тих трагања по Америку и за њену улогу у свету? Х.Кисинџер, на пример, предлаже да се уместо зачуђујуће тежње да се свргне Башар Асад, формулише нова стратегија Америке у односу на Арапски Исток. Метр америчке дипломатије обраћа се својим мање искусним колегама молбом да не забораве да је „мисија“ у Авганистану незавршена, а да у формирању спољнополитичке стратегије САД улогу онога ко образује систем има економија.

Демилитаризација спољне политике ипак представља најефикаснији метод за трансформацију светског система у нови полицентрични квалитет. Овде ми запажамо узајамно деловање и преплитање спољних и унутрашњих фактора развоја. Политичке револуције на Арапском Истоку („арапско пролеће“ је новинарски клише који намерно уводи у заблуду „светску јавност“, мада је она и без тога изгубила оријентацију) имају исфорсирани карактер, представљају„трчање пред руду“ (како је још 1970.године писао Н.А. Симонија) због успореног темпа развоја традиционалистичког друштва у тим земљама. Друга етапа политичких револуција на Арапском Истоку, која ће обухватити „нафтне монархије“ Персијског залива, је неизбежна. Тај процес може да се успори, али се он ни на који начин неће моћи избећи. Мешање једног дела власника Персијског залива у конфликт у Сирији само приближава расплет: „смену режима“ у земљама Залива, демонтажу других државних творевина „Великог Блиског Истока“, нацртаних на америчким картама, и одлазак у „политички“ заборав читавог низа садашњих лидера…

Недавно се појавио још један важан фактор у еволуцији блискоисточног сегмента светског система – прекид самоизолације (после потреса 2011. – 2012.год.) једног од „нових регионалних лидера“ – Египта. Председнички избори у Египту су показали: земља-цивилизација се поново окреће активној спољној политици под заставом идеја панарабизма. У новим међународним односима Арапска Република Египат тешко да ће се сложити да на „Великом Блиском Истоку“ руководећу улогу добије идеја неоосманизма и снага које стоје иза њега.

Ми такође видимо да се у Источном Средоземљу потврђују два прилаза за разрешавање конфликата који су дотакли цео савремени Свет-систем. Да их условно назовемо историјски (Русија и Кина) и политиколошки (САД, Енглеска, Француска). Може да се претпостави да је „историјски“ прилаз, који подразумева најсложеније етносоцијално, културно-религиозно, друштвено-политичко ткање сиријског ( и било ког другог традиционалног) друштва, прорачунат на постепену трансформацију ауторитарног режима у правцу онога, што Фарид Закарија назива „нелиберална демократија“. Супротно томе, у основи „политиколошког“ приступа лежи престројавање институција („смена режима“) које се натура споља (као по правилу, силом, често и авионским бомбама). Такво „престројавање“ је доживело потпуни фијаско у Авганистану и Ираку, баш као и у Либији, где је уништење институција државне власти имало за последицу парализу управе, са ситњењем те земље већ у врло скором времену. Супротност та два прилаза је главни разлог за притисак САД и његове савезнике (других земаља НАТО-а, „нафтних монархија“ Персијског залива) на Русију и Кину, како би могли да понове „либијски сценарио“.

Неодређеност перспектива решавања „сиријског ребуса“, као и историјске паралеле које се саме намећу не могу, а да не утичу на понашање Америке. У своје време заробљавање Американаца у Техерану и неуспели покушај да они буду ослобођени били су корисни, уз још неке факторе, за републиканце на изборима 1980.године (Реганов избор за председника САД). Поставља се природно питање: како ће бити овога пута, ако се САД директно умешају у „сиријску кризу“? Лако је схватити да нагли, непромишљени покрети Запада, могу да доведу до још већег јачања Ирана (и Египта, који се враћа себи после револуционарног лутања), при чему није обавезно да то буде на антизападној основи. Такође не треба да се заборави да је 2003.године, одржаван идејом уништења ирачког „оружја за масовно уништавање“ које, како се зна, није ни постојало, Џ.Буш- млађи Техерану на тацни поднео поклон као из бајке, тиме што је решио за Иран проблем “омраженог“ Садама Хусеина. А сада се појављује ново питање које припада „хамлетовским“: колико је важно, да ли је прихватљиво за Америку јачање Ирана после неизбежне „смене режима“ у арапским земљама Персијског залива? Јасно је да Џ.Кисинџер и Б.Скоукрофт размишљају и о томе. Интересантно је – а шта ли о томе мисле Б.Обама и М.Ромни? Једном је Џ.К.Галбрајт изговорио: „Политика је уметност избора између катастрофе и беса“. Мени се чини да се Запад тренутно налази управо пред таквим избором.

Данас главни проблем за Запад није смена овог или оног режима на Блиском Истоку или још негде, већ обнова економског раста Америке и Западне Европе. Проблем уопште није једноставан. Идеје које озаре, типа „пакт економског раста“, захтевају концентрацију напора; економски раст се изазива углавном деловањем унутрашњих фактора, и развој земаља Европе не може да се оријентише, рецимо, на „помажите, добри људи!“ најјачој економији Европе – Немачкој. Солидарни рад на обнови економија Западне Европе ће смањивати важност сиријске кризе за те земље, и обрнуто, што се страсти више буду разгоревале у вези са Источним Средоземљем, како би се одвукла пажња становништва од слабости садашњих елита Европске уније у борби са економском и финансијском кризом, то ће бескомпромисније бити неочекивано трежњење европског друштва.

Бивши генерални секретар ОУН Кофи Анан је претпоставио да решење „сиријског ребуса“ у највећој мери зависи од политичке воље и грађанске храбрости В.Путина и Б.Обаме. Не доказујући суштину такве изјаве, нешто ћу прецизирати. Решење „сиријског ребуса“ претпоставља одлучно и потпуно извршење два прелиминарна „концептуална“ услова оних који учествују у томе. Први је да сви (без и једног изузетка!) признају принцип јединства и територијалне целовитости Сирије. Други – да се прекине подела земаља и народа на „мале“ и „велике“, „одабране“ и „изопштене“. Само тако ће се успети у проналажењу механизама за разрешавање најсложенијих регионалних и локалних конфликата садашњице. И само у том случају ће прелазак светског система у ново полицентрично стање (ка „јединству у разноврсности“) дати реалну наду да ће планета бити сасвим сигурна за живот, у вредностима које доносе мир и развој.

1 Kindleberger Ch.P. World Economic Primacy: 1500- 1990. N.Y.- Oxford: Oxford University Press, 1996, p.228.

2 Giustozzi A. The Art of Coercion. The Primitive Accumulation and Management of Coercive Power. N.Y. : Columbia University Press, 2011, p. 54.

3 Kaletsky A. Capitalism 4.0 : The Birth of a New Economy. L.- N.Y. : Bloomsbury, 2011.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. SATANISTI PROKLETI OSVAJACKI…NICIJA NIBE DO ZORE GORELA.VASA SVECA GORECE MAKSIMUM DO KRAJA 2015-godine…PUKLI STE OLOSI SA VASOM POGANOM POLITIKOM OSVAJACKOM……..VAS GRADJANSKI RAT BICE INTERESANTAN-RASPAD STAMPANIH DOLARA BEZ POKRICA-mozda na mesecu ima mesta za SATANISTE KRVAVE-POGANE………




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!