Агробанка: Државна пљачка државе

Пише Никола Врзић

Да ли је Агробанка ликвидирана само да кредити од 300 милиона евра, проглашени за „ненаплативе“, никад не би били враћени, и да ли би толика пљачка државе била могућа да у њој није учествовала и сама држава, тојест, и руководство Агробанке у којој је држава Србија (била) највећи акционар, и Народне банке „Србије“, и претходна Влада Србије и њени инспиратори

 

Чинило им се да су пронашли онај алхемијски Камен мудрости који обичан метал претвара у злато. Пронашли су, наиме, начин да десетине милиона евра купе за милион, или за ништа; да се задуже, да узму новац а новац не врате, већ да за враћање њиховог новца задуже све нас. Генијално. И тај би им алхемичарски упад у наше џепове и новчанике, упркос свим законима физике, државе Србије и људског морала, успео без много проблема, само да после мајских избора Србија није променила своју власт. Нова је власт, међутим, из дубоке коме вратила прошлогодишњу полицијску истрагу малверзација у Агробанци – које су ту банку на крају и затвориле због дубиозе од око 300 милиона евра – тако да јој, новој српској влади, сада остаје само да оне алхемичаре раскринка до краја и отера их у затвор, или ће они раскринкати ту владу. Као неспособну, немоћну или склону тајним диловима с њима, свеједно. Што ће рећи да је „афера Агробанка“, у извесном смислу, превазишла саму себе и постала својеврсни Рубикон за владу Ивице Дачића и Александра Вучића. Сходно томе, хапшење Душана Антонића, некадашњег председника Извршног одбора Агробанке, и неколицине с њим повезаних лица, може да представља тек почетак расплитања афере вредне на стотине милијарди наших динара…
Шта се, дакле, догодило са Агробанком? И зашто то јесте случај који најдиректније разоткрива слику данашње Србије, и прелама будућност оне сутрашње? Коју ће и даље пљачкати та криминална, бездушна хоботница политичара, бизнисмена и банкара, или ће хоботница бити уништена да не би уништила читаву Србију.

[restrictedarea]

СЈАЈ И БЕДА АГРОБАНКЕ
Кренимо редом. Агробанка 2010. годину завршава у плусу, с добитком (после плаћања пореза) од преко милијарду и 150 милиона динара. „Сви циљеви пословне политике су реализовани у целини,“ наводи се у банчином извештају за 2010. годину. И, што ће се показати и те како значајним, пресудним: „Агробанка а.д. процењује да нема потраживања код којих постоји неизвесност наплате, а која би могла значајно утицати на финансијску позицију Агробанке а.д.“ Спољни ревизор пословања банке, ревизорска кућа КПМГ која послује у 146 држава широм света с годишњим приходима од преко 20 милијарди долара, у свом „закључном мишљењу“ о финансијском извештају Агробанке за 2010. годину даје позитивну оцену: „По нашем мишљењу, финансијски извештаји истинито и објективно, по свим материјално значајним питањима приказују финансијско стање банке на дан 31. децембар 2010. године.“ Народна банка Србије (НБС), додајмо, прихвата извештаје Агробанке и њеног спољног ревизора. Све је, дакле, наоко у најбољем реду.
Без (засад) видљивог разлога, средином 2011. године (30. јуна) НБС је, међутим, „извршила непосредну контролу бонитета и законитости пословања банке са аспекта управљања ризицима“. Што ће рећи да су посумњали да је Агробанка давала кредите које неће моћи да наплати кад дође време за њихову наплату, то јест, да постаје несолидна. Али упркос тој сумњи у солидност банке чији је највећи акционар (20,07 одсто учешћа на крају 2010. године), Влада Србије Мирка Цветковића само месец дана касније (28. јула 2011.) одлучује да дуг Агробанке према држави претвори у додатних 49.318 акција банке, и свој удео повећа на 24,81 одсто учешћа. У УО Агробанке, додајмо, седе и два представника Републике Србије, а један од те двојице је Звонимир Никезић, дугогодишњи пословни сарадник и лични пријатељ премијера Мирка Цветковића.
У сваком случају, још с јесени 2011. године Агробанка се (у јавности) чини здравом. 7. новембра Душан Антонић и Славољуб Корићанац, председник и заменик председника Извршног одбора банке – њихов рад, подвлачимо, контролише Управни одбор чији су чланови и представници државе – објављују „Изјаву о планираним резултатима пословања у другом полугодишту 2011. године“, у којој предвиђају да ће Агробанка ту, 2011. годину завршити у плусу од око милијарду и по динара. Објављују, дакле, да ће банка пословати и боље него претходне, 2010. године.
А онда шок. Само месец и по дана касније, 29. децембра 2011. године, зато што је утврдила да „капитал којим Агробанка располаже не одговара нивоу ризика који је та банка преузела у досадашњем пословању“, НБС уводи привремену управу у Агробанку. Именује два принудна управника, Милорада Џамбића и Јулија Миладиновића (обојица су из Агенције за осигурање депозита), који 29. фебруара 2012. потписују финансијски извештај Агробанке за 2011. годину. Банка је, тврде, уместо (предвиђеног) добитка од око милијарду и по динара, забележила губитак од 29 милијарди 445 милиона 490 хиљада динара. Безмало 300 милиона евра.
Али спољни ревизор – КПМГ – 3. априла 2012. на тај извештај даје „уздржано мишљење“. А мањински акционари Агробанке, окупљени око словеначке групације „Аутокомерц“, одмах потом (10. априла ове године) захтевају још једну проверу финансијског пословања банке. Да би – саопштењем које је 8. августа, у име акционара (бивше) Агробанке из Европске уније, потписао „Qwest investments“ – веома оштро устврдили да „та финансијска институција није имала ниједан услов за своју пропаст. Вештачки их је створила Република Србија, као највећи појединачни акционар, како би развластила све остале акционаре и незаконито, на револуционаран начин експроприрала њихову имовину…“
У међувремену, подсетимо, ови су се власници акција Агробанке претворили у власнике безвредне хартије, пошто је 25. маја НБС банци одузела дозволу за рад јер ни двојица принудних управника, тобоже, и поред свих покушаја нису успели да побољшају њено финансијско стање. А истовремено са укидањем Агробанке, Агенција за осигурање депозита (из које су дошла двојица принудних управника), уз сагласност НБС-а, формира Нову Агробанку а.д. Београд, у коју кабинет Мирка Цветковића, иако у „техничком мандату“, упумпава 90 милиона евра из буџета. Ову ћемо чињеницу да нагласимо: држава, Влада Србије, најпре нас је оштетила тако што је дозволила пропаст Агробанке, а онда нам је узела још 90 милиона евра за оснивање наследнице пропале банке. А замислите да је тај новац био употребљен за обнову болница, или школа, или… Нова Агробанка, при том, од старе преузима све што је у њој било здраво, док у „банци под администрацијом“, Агробанци, остаје заражено ткиво које је и довело до њене пропасти.

ОПРОШТЕНИ КРЕДИТИ
Е, сад. Како се то, тако одједном, 31. децембра 2011. појавио тај минус од 300 милиона евра? Кључ је у ономе што се догодило два дана раније, 29. децембра. Тада су, како рекосмо, на чело Агробанке, одлуком НБС-а, дошли принудни управници Јулије Миладиновић и Милорад Џамбић. И онда су велики број кредита које је Агробанка давала, укупно оних тридесетак милијарди динара, прогласили за ризичне, ненаплативе. Као такве, банка је својим капиталом морала да их „покрије“ у стопостотном износу, а како то (наравно) није могла, банка је ликвидирана.
Што нас доводи до неколико кључних питања. Под један, како је могуће да су финансијски извештаји банке до тада, до 31. децембра 2011, тако успешно кривотворени па је било могуће сакрити толику количину баченог новца, тих ненаплативих кредита (подсећамо на констатацију из прихваћеног финансијског извештаја банке за 2010: „Агробанка а.д. процењује да нема потраживања код којих постоји неизвесност наплате, а која би могла значајно утицати на финансијску позицију Агробанке а.д.“), и ко је (све) за то крив? И под два, ако ти спорни кредити нису заиста били ненаплативи – а да јесу, тврди само извештај принудних управника Миладиновића и Џамбића, извештај кога независни ревизор није оверио већ се уздржао од мишљења – шта се, заправо, догодило са Агробанком? То јест, ко је зарадио од њене пропасти?
У првој варијанти, ако су кредити заиста били толико несолидни, кривица лежи на свима. На Извршном одбору банке, који је одобравао кредите до износа од 15 одсто капитала банке; на Управном одбору, који није само контролисао рад Извршног одбора већ је и сам одобравао кредите веће од 15 одсто капитала банке… Криви су, затим, и сви остали механизми унутрашње контроле у банци, попут Одбора за праћење пословања банке и унутрашње ревизије банке, који (члан 82 Закона о банкама) „врше контролу правилности рада банке и ефикасности функционисања система унутрашњих контрола“, Одбора за управљање активом и пасивом који (члан 81 закона) „прати изложеност банке ризицима произлазе из структуре њених билансних обавеза и потраживања и ванбилансних ставки“… Даље, крив је спољни ревизор који није приметио толику количину несолидних, ненаплативих кредита који из темеља угрожавају законити рад банке. Крива је, ван сваке сумње а можда и понајвише, и Народна банка Србије која је (члан 74 закона) могла да присуствује седницама УО Агробанке, да одбаци извештај спољног ревизора, да (на време) врши и посредну и непосредну контролу рада банке… Дакле, тадашњи гувернер НБС Дејан Шошкић и његова вицегувернерка задужена за контролу банака Мира Ерић Јовић. Најзад, да је ни случајно не заборавимо, крива је и Влада Србије која је ем највећи акционар, ем је имала два своја представника у Управном одбору Агробанке, да одобравају велике кредите и надзиру рад Извршног одбора банке.
Да, после овог (заморног) набрајања свих степена контроле пословања банке, јасно је да нема ни теоретске шансе да је неки покварени појединац на положају, па макар то био и положај председника Извршног одбора банке, без ичијег знања, подвалио 300 милиона евра (!) кварних кредита. Већ да је реч о њиховом заједничком злочиначком подухвату против Агробанке и њених акционара, и против државе Србије и њеног буџета, то јест, против нас и нашег животног стандарда, што нас се и те како тиче.
А могуће је, а можда и вероватније, да кредити нису били толико несолидни као што је приказано у извештају принудних управника Милорада Џамбића и Јулија Миладиновића, постављених на то место вољом гувернера Шошкића. Каква је то, тек, игра! Милионски кредити проглашавају се за ненаплативе, иако то нису, с једним циљем: да не буду враћени јер су, је л, ненаплативи; тако су срећни добитници ових позајмица најпре добили новац, а онда, једним потезом оловке принудних управника, добили и одобрење да новац не врате (или ће  вратити само део, имовином на коју је стављена хипотека, а која је далеко мање вредности од износа добијеног кредита). Што значи да су имовином од милион евра (например) купили (например) 10 милиона евра у кешу. Остатак њиховог дуга, пак, оде на терет државе… А Агробанка је ту само колатерална штета, додуше, свесно начињена штета.

КРИМИНАЛНА ХОБОТНИЦА
Али заправо је сасвим свеједно јесу ли или не ти кредити наплативи, или заиста нису. У оба случаја, новац је у њиховим џеповима завршио, и неће (нам) га вратити. Ко су они? Нема сумње, реч је о пакленој, криминалној спрези политичара, њихових финансијера које финансирамо ми, и банкара који су у том преливању нашег новца у њихове џепове имали функцију проточног бојлера.
Самим тим, нема сумње ни да је ухапшени Душан Антонић, некадашњи председник ИО Агробанке, само делић – иако неизоставан – ове завере; на осталу осморицу ухапшених, и деветог међу формално осумњиченима (Слободан Ратковић) који је још у бекству, то се односи још и више. Њима се, уосталом, на терет ставља проневера тричаве 32 милијарде динара. А шта је са разликом до 300 милијарди? Према незваничним најавама, истрага води тамо где је и природно, ка онима који су управљали државом када је из Агробанке извучен толики новац; првенствено, ка појединим потпредседницима Демократске странке, ка бившем премијеру Мирку Цветковићу и онима који су његовим Кабинетом заиста управљали, сумња јавности пада и на бившег гувернера НБС Дејана Шошкића (постају ли сада јаснији и онако жестоки покушаји да се Шошкић одржи на тој независној функцији, али и његова изненадна оставка?), ка угледним бизнисменима, званичним и незваничним симпатизерима владајуће партије док је партија била на власти и омогућавала им да увећају своје (заузврат, и партијино) богатство…
А најављује се и да ће сличне истраге, као у Агробанци, бити отворене и у другим банкама у којима држава има капитал. Спомињу се „Српска банка“, Развојна банка „Војводине“, Привредна банка „Београд“, и, свуда исти сценарио. Видећемо. Државна пљачка државе, вредна барем неколико стотина милиона евра, биће раскринкана у потпуности, или неће бити раскринкана уопште; самим тим, биће раскринкани или они који су покрали милионе, или они који су им ту крађу опростили тако што их у крађи нису ухватили. А онда ће се поставити и питање колико је тај опрост коштао. Зато што оних 300 милиона евра, несталих из Агробанке, представљају непорецив доказ да је пљачке било. Александар Вучић (и Ивица Дачић), ваљда, знају у шта су се упустили када су отворили аферу Агробанка…

____________

Бранко Павловић

Многи су опљачкали Агробанку

 

У краћем разговору за „Печат“, адвокат Бранко Павловић, некадашњи директор Агенције за приватизацију, износи своје виђење „афере Агробанка“.

Кога бисте издвојили као главне кривце за све што се десило у Агробанци?
Уз ограду да ми заиста морамо истраге и суђења да пребацимо из часописа и новина у државне органе који су задужени да их спроводе, морам да истакнем да Агробанка није усамљен случај. Таква ситуација, или веома слична, постоји и у осталим банкама у државном власништву. За сада не знамо тачно колики је обим малверзација у Агробанци, али је сигурно да ће пребацити 124 милиона евра. То значи да су многи заштитни механизми заказали. Пазите, Агенција за осигурање депозита дужна је да води рачуна о кредитима, да их проверава. А у Управном одбору Агенције по закону седи и вицегувернер Народне банке, што је у прошлом мандату била Мира Ерић Јовић. Дакле, не може бивши гувернер Дејан Шошкић да криви акционаре што нису проверавали кредите, када је он имао свог сарадника у Управном одбору! Он је морао да зна за те кредите много пре него акционари! Затим, директор Агенције за осигурање депозита је Милорад Џамбић, барем је био до протеклих осам месеци, а онда је постављен за принудног управника Агробанке. Неизбежно је и питање одговорности БИА. Пазите, укупна штета у државним банкама достићи ће 500 милиона евра. Када бисмо то упоредили са америчким приликама, то би сразмерно било исто као када би у САД неко проневерио 200 милијарди долара државних пара. И замислите онда да се директор Еф-Би-Аја прави блесав и каже да не зна како је до тога дошло. Па, ставили би га у лудницу до краја живота! Наравно да су криви разни извршни одбори, управни одбори и остало руководство Агробанке, па и Антонић. Али, потпуно је јасно да постоји и кривица специјалног тужиоца Миљка Радосављевића, па директора полиције Милорада Вељовића, па главних људи БИА.

Да ли садашње стање може некоме да одговара? Да ли неко од ових које окривљујете, или неко други, може да извуче корист из целе ситуације?
Ликвидација Агробанке извршена је на крајње сумњив начин. Ми, на пример, немамо нити један независтан ревизорски извештај. Цео случај је једноставно пребачен Агенцији за осигурање депозита, која је и одговорна за затечено стање. Е сад, мислим да ће надаље тешко бити било коме да се додатно окористи, јер је сада на цео случај пало много светла, много је рефлектора сада уперено у Агробанку. Ако се истрага буде водила озбиљно, мораће да захвати широко и да доведе до многих имена. Али, ако се буде водило о заштити система који је одговоран, онда ће се све завршити са два до три човека на којима ће се сломити кола.

Мислите ли да би била покренута истрага о `Агробанци` да није дошло до смене власти?
Никада! Да су хтели, бивши властодршци гонили би их одавно. Али нису хтели, јер су они била политичка заштита таквом систему. Они су штитили ове који краду. Плашим се да се све чини да се од одговорности изузме један Миљко Радосављевић, који би морао да буде међу најодговорнијима. Примећујем велики напор да се он сада представи као некакав независтан истражилац, а он је међу најкривљима што смо уопште дошли до затеченог стања.

[/restrictedarea]